Otkupna cena razdora

Dok malinari tvrde da su zakinuti i prete protestima, ne bi li isposlovali cenu od 250 dinara i traže podršku premijera, otkupljivači uzvraćaju da cenu određuje tržište, kvalitet i obim roda. I jedni i drugi smatraju da je rešenje u mirnim i argumentovanim razgovorima, ali nikako da, bez državnih arbitara, sednu za pregovarački sto. Složni su, takođe i u oceni da bi što pre trebalo rešiti malverzacije u otkupu i pozivaju državu da reaguje kako bi se uredilo tržište tog voća.

Predstavnici proizvođača iz zapadne Srbije, okupljeni u Savez „Srpska malina“, tvrde da se isti problemi ponavljaju svake sezone, jer otkupljivači i prerađivači ne žele da razumeju nedaće sa kojima se malinari suočavaju. Dodatno nezadovoljstvo proizvođača ove sezone izavala je kalkulacija o proizvodnoj ceni kilograma sveže maline od 0,69 evra, koju je ponudilo Udruženje hladnjača, dok malinari nude svoju računicu od 1,18 evra i navode da bi malinartsvo moglo da bude unosan biznis, ukoliko bi se poštovali propisi o otkupu i realni tržIišni parametri.

Spasonosno zadrugarstvo

Malina se u ariljskom i užičkom kraju otkupljuje za 130 do 150, dok se u okolini Šapca plaća i do 250 dinara, pa predstavnici „Srpske maline“ traže da na celoj teritoriji Srbije cena bude 250 dinara. Vlasnici hladnjača ističu da trenutno plaćaju akontnu cenu, a da će konačan iznos biti poznat nakon što ugovore prodaju, uz podsećanje da je veoma malo hladnjača koje imaju ugovorene plasmane, da su se tržišni uslovi promenili i da naša malina nije tako konkurentna na svetskom tržištu.

U nekoliko navrata i predstavnici države pokušali su da arbitriraju u sukobu dveju strana, ali bez uspeha. Pre nekoliko godina država je finansirala izgradnju hladnjača u Arilju i Ivanjici, kako bi malinari skladištili svoje proizvode i nudili ih tržištu kada cena bude povoljna, ali ni to nije uspelo – obe hladnjače su propale. Malinari, inače hronično razjedinjeni, povremeno su verovali političarima da će zastupati njihove interese, ali ubrzo bi shvatili da su ta obećanja bila samo deo predizborne retorike. Za razliku od njih, otkupljivači su bolje organizovani i, stiče se utisak, uticajniji, ali kako za Biznis ocenjuje Borko Pavić, v.d. predsednika „Srpska malina“, u tom savezu postoje ljudi koji su u stanju da stvore jaka i efikasna udruženja proizvođača. Svakog jula proizvođači prete protestima i blokadama saobraćajnica, što s pravom izaziva nezadovoljstvo građana, ali Pavić najavljuje da će taj način borbe „uskoro postati prošlost“.

– Radikalne mere nisu rešenje, ali ljudi su bili prinuđeni na to. Ipak, polako se kristališu druga rešenja, poput zadrugarstva i udruživanja proizvođača. Imamo dobar tim u Zlatiborskom okrugu koji je spreman da, u saradnji sa državnim institucijama, organizuje i sprovede otkup i preradu voća, kako bi proizvođači preuzeli brigu i deo rizika za prodaju svojih proizvoda, a ne da to prepuštaju trgovcima i hladnjačama – najavjuje naš sagovornik, istakavši da za takve projekte postoji mogućnosti konkurisanja za novac iz Predpristupnih fondova EU.

On objašnjava da nije reč samo o malini, već i o jagodi, šljivi i jabukama i da se ide u susret važnom i velikom projektu, koji će omogućiti zaštitu proizvodnje. „Biće to dva pilot pogona za preradu i finalizaciju voća, ali i za plasman finalnih proizvoda“, kaže Pavić. Ističe, takođe, da bi država trebalo da uspostavi tržišni ambijent i jednake uslove i za proizvođače i za trgovce, poštovanje zakona, normativa i pravilnika o otkupu, čime bi se, kako ocenjuje, uspostavila dugoročna stabilnost voćarske proizvodnje. O kriminalu u otkupu, trgovcima i prekupcima koji kupuju malinu van otkupnih mesta i plaćaju je u gotovini, Pavić kaže da malinari to teško mogu da dokažu, ali da je to udruženje zatražilo reakciju inspekcija i da veruje da ona neće izostati.

Naš sagovornik navodi da malinarstvo može da bude profitabilno, ukoliko se poštuju tržišni uslovi i ako država obezbedi proizvođačima subvencije za gorivo, veštačko đubrivo i hemijska sredstava za zaštitu.

– Od maline živi 20.000 do 25.000 domaćinstava u zapdnoj Srbiji i njihovo učešće je dve trećine u ukupnoj proizviodnji. To je profitabilan posao i za hladnjače, jer stalno proširuju kapacitete, iako njihovi vlasnici tvrde da su u gubicima. S druge strane, retki su proizvođači u zapadnoj Srbiji koji proširuju malinjake, jer ako ostane sadašnja cena od 150 dinara, biće na gubitku, zbog velikih troškova – upozorava Pavić.

Ocenivši da je ovogodišnji rod veoma dobrog klaliteta, bez obzira na to što hladnjačari tvrde suprotno, te da će biti veći za 30 odsto nego prošle sezone, Pavić poručuje da bi, za početak, bilo dobro da proizvođači i otkupljivači sednu za sto i da počnu da grade partnerski odnos, kako bi malina ostala jedan od najvažnijih srpskih izvoznih proizvoda.

Reč vlasnika hladnjača

Vlasnici hladnjača, koji insistiraju na anonimnosti, tvrde da su hronični problemi u voćarstvu ilustracija stanja u svim oblastima u Srbiji, u kojoj se, kako navodi jedan od njih, za 15 godina ništa nije promenilo.

– Moramo da shvatimo da su se u malinarstvu dogodile drastične promene. Imamo ozbiljne konkurente u koje ulažu multinacionalne kompanije, koje posluju i na našem tržištu. Srbija nije više najveći proizvođač maline na svetu, a i nismo u EU, gde su se neki od naših konkurenata već pozicionirali. I tržište se promenilo. Troškovi prerade su značajno veći, kriterijumi o zdravstvenoj bezbednosti su stroži, a proizvođači stalno traže veću cenu – kaže jedan od hladnjačara i poručuje da je neophodno prilagoditi se novim uslovima.

I ovaj sagovornik Danasa slaže se s konstatacijom da je preduslov za dugoročno rešenje, koje će održati proizvodnju maline i obezbediti zaradu i proizvođačima i hladnjačama, „trezven razgovor ne samo o ceni, nego i o svim ostalim problemima“. On potvrđuje da su hladnjačari i malinari složni u oceni da u otkupu vlada siva ekonomija, da ta oblast nije dovoljno pravno uređena, te da se dosledno ne primenjuju pravilnici o otkupu, otkupnim mestima i bezbednosti hrane, kao i da je potrebno ukinuti gotovinsko plaćanje i licencirati otkupljivače, a da u otkupu učestvuju registrovana domaćinstva.

Komentarišući cenu, on kaže da trenutni akontni iznos neće ostati isti i da će konačna cena zavisiti od ugovora o izvozu, kvaliteta voća koji, kako tvrdi, nije isti kao prošle godine, ali i od količine roda. Podsetivši da je prošle sezone u ariljskom kraju akontna cena bila 170, a konačna u proseku oko 200 dinara, vlasnik druge hladnjače ističe da je učešće sirovine u izvoznoj ceni bilo 73 odsto, a prerade 27 odsto, što je izazvalo gubitke prerađivača. Navodi i kalkulaciju Udruženja hladnjača, po kojoj proizvodnja kilograma sveže maline košta 79,6 dinara. Tvrdi da proizvođači ostvaruju zaradu od gotovo 90 odsto, pri sadašnjoj akontnoj ceni od 150 dinara, i da nemaju razloga za bunt, jer u Srbiji ne postoji poljorovredni proizvod koji omogćava tako veliku zaradu.

– Prizvođači proširuju malinjake, a za protekle dve godine propalo je desetak-petnaest velikih hladnjača, poput Libertasa, zemljoradničkih zadruga u Arilju i Kotraži, Belanovici, Kosjeriću, Guči, Mionici, i dugih, jer nisu mogle da pokriju troškove poslovanja, pošto zahtevi kupaca povaćavaju troškove, a razlika između otkupne i prodajne cene je sve manja – kaže vlasnik hladnjače, koji takođe želi anonimnost, i dodaje da nije dobra raspodela zarade i da se prerađivači zalažu da se ona deli po modelu – 51 odsto za proizvođače i 49 odsto za prerađivače, što je Zemljoradnička zadruga Arilje primenjivala.

Na podsećanje da malinari nude svoju računicu po kojoj je za proizvodnju kilograma sveže maline potrebno 1,18 evra, on uzvraća da, ukoliko bi se ukalkulisao taj iznos, sadašnja akontna cena proizvođačima obezbeđuje zaradu od 30 do 40 odsto. „S druge strane, u zvaničnim bilansima, profit hladnjača prikazuje se da je od od tri do osam odsto“, kaže on, a na primedbu da se ipak grade nove hladnjače i da se postojeće proširuju, navodi da su u pitanju objekti malih kapaciteta. „Hladnjače koje su propale bile su kapaciteta od 3.000 do 10.000 tona, a nove imaju 100 do 1.000 tona. U Srbiji postoji problem manjka prostora za skladištenje voća, jer je izgubljeno od 50.000 do 60.000 tona kapaciteta“, ističe naš sagovornik i kao dodatni problem navodi zaduženost hladnjača, za koju kaže da često prevazilazi njihovu vrednost.

Vlasnici hladnjača ističu da razumeju problem malinara, ali se pitaju kome će proizvođači prodavati maline ako ove godine propadne još deset hladnjača. „Proizvodnja maline mora da opstane, a opstaće samo ako zajedno budemo radili i izgrađivali partnerski odnos“, poruka je i proizvođača i vlasnika hladnjača.

Pravična raspodela dobiti

Vlasnici hladnjača predložili su Ministarstvu poljoprivrede da formira neutralnu grupu stručnajaka koja će da utvrdi stvarnu cenu proizvodnje kilograma sveže maline, kao i cenu prerade. „Možda bi radnike u hladnjači trebalo platiti više, jer je moguće da vlasnici na račun njihovih zarada ostvaruju profit. To bi bila pravična ekonomija, a ne ona koja jednima u lancu malinarstva omogućava zaradu od gotovo 90 odsto, a oni, uprkos tome, prete da će blokirati puteve, zahtevajući zaradu od 200 odsto“, komentariše jedan od vlasnika hladnjače.