Partnerski i društveni sindikalizam

Sada su na redu dve strategije revitalizacije sindikata: tzv. partnerski sindikalizam i društveni sindikalizam. O ove dve strategije Nina Paloški Vokić u zborniku „Evolucija sindikata“ (Ekonomski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 2012) govori kao o dve nove filozofije sindikalizma „s obzirom na to da se temelje na potpuno novom poimanju uloge i važnosti sindikata za suvremeno društvo“.

Partnerski sindikalizam – partnerstvo sa poslodavcima – socijalni dijalog

Ideologija zajedničkih ciljeva kapitalista i radnika, ili u pacifikovanom vokabularu priča o istovetnosti ciljeva poslodavaca i posloprimaca, stoji u pozadini partnerskog sindikalizma, odnosno tzv. socijalnog dijaloga. Prema toj ideologiji, „poslodavci“ i „posloprimci“ (kapitalisti i radnici) imaju cilj da određena firma opstaje i da se razvija. To ima smisla u onim slučajevima kada radnici učestvuju u deobi profita firme i/ili kada sudeluju u vlasništvu firme (profitsharing – stocksharing), kao i onda kada radnici učestvuju u podeli dobiti (gainsharing) i u odlučivanju u firmi (tzv. ovlašćivanje radnika – empowerment). No, neka istraživanja pokazuju da ovi „bonusi“ vode ka desindikalizaciji! U principu partnerstvo, pa i efikasni socijalni dijalog, javlja se u slučaju barem relativne ravnoteže društvene, ili političke, ili ekonomske, moći partnera, tj. učesnika u dijalogu. U svakom drugom slučaju partnerstvo i dijalog mogu da budu rezultat, ili pravne prisile iza koje stoji moć države, ili dobre volje partnera, učesnika u dijalogu. No, činjenica je da u ekonomiji i politici vladaju ogoljeni rezoni moći i u tim oblastima „dobra volja“ nije resurs na koji se valja osloniti, pogotovu na duže staze. Nije svrhovitije ni oslanjanje na često pominjani „razum poslodavaca“. Da tome dodamo da se određeni vid ravnoteže moći javlja onda kada su u određenoj ravnoteži ponuda i tražnja radnih mesta, a danas smo u Srbiji daleko od tog slučaja. Sve u svemu, ključno ograničenje partnerskog sindikalizma je niska sindikalna moć uslovljena smanjenim mogućnostima korišćenja štrajka kao glavnog sindikalnog oruđa, a zbog suficita radnika koji traže posao, ali i deficita radnih mesta i bilo kakvog posla. Ili, kako kaže Asbjorn Val: Kad možete pobediti, zašto biste pregovarali? No, da ne bude nesporazuma, ovde se ne obrušavam na koncept socijalnog dijaloga, već na redukciju svekolikog sindikalnog uticaja i delovanja na partnerstvo, dijalog, socijalno-ekonomske savete… Ako sindikatima nije ništa drugo preostalo, oni u datom obličju, sa datim sadržajima i metodama rada – ne treba ni da postoje!

Društveni sindikalizam – koaliciono delovanje – okupljanje saveznika

U procesu konceptualizacije revitalizacijskih strategija sindikati nikako ne mogu da se zaobiđu odnosi sindikalnih centrala sa organizacijama civilnog društva i sa društvenim pokretima. Ti odnosi se različito imenuju: „delovanje u bloku“, izgradnja koalicija, nalaženje saveznika sindikata, „društveni sindikalizam“, civilna strategija delovanja… Ričard Hajman, jedan od najboljih poznavalaca sindikalizma, zastupa teze o repozicioniranju identiteta sindikata i o revitalizaciji sindikalizma kao društvenog pokreta. Reč je o ideji izgradnje koalicija sa društvenim pokretima i ključnim nevladinim organizacijama. Te koalicije bi sinergetskim delovanjem vodile ka stvaranju mreža, ka povećanju uticaja, ka povećanju organizacijskih sposobnosti, ka razvoju novih oblika solidarnosti relevantnih društvenih aktera… Podrazumeva se širenje domena sindikalnog aktivizma na pitanja koja prividno nisu sindikalna, odnosno radnička pitanja. To su pitanja penzija, zdravstvenog osiguranja, zapošljavanja, odbrane građanskih i političkih prava, opšteg siromašenja, ekspanzije socijalne nesigurnosti… Naspram ovih ideja treba reći da smo svedoci antisindikalizma i ravnodušnosti prema sindikatima. Ti fenomeni, koji su na delu još od osamdesetih godina prošlog veka (u Srbiji se javljaju nešto kasnije), u osnovi su rezultat neoliberalnih ideologema. U krajnjoj liniji, antisindikalizam je posledica dnevnog pragmatizma, kratkog pamćenja i gluposti. Ravnodušnost društvenih aktera prema sindikalizmu je pak posledica hroničnog kokošjeg slepila. U odsustvu pacifikacije antisindikalizma i stalnog remećenja ravnodušja, umesto „kontrolisanog klasnog sukoba“, javiće se nekontrolisani neoklasni sukob prekarijata i svih mogućih institucija, države pre svih. Upravo zbog ovoga se ponovo pozivam na velikog poznavaoca sindikalizma Asbjorna Vala: „U našim društvima, u poslednjih trideset godina, ravnoteža moći radikalno se premestila sa rada na kapital i sa demokratije na tržišne sile. Došlo je vreme da se odupremo, da izgradimo široka društvena savezništva i revidiramo naše strategije i taktike… To je borba za moć i mora biti politička (ne stranački politička, već politička u smislu orijentacije na društveni razvoj u širem smislu). Cilj je da se proširi društvena baza naše borbe. Da bismo to ostvarili, moramo proširiti perspektivu naših politika i zahteva“. Ukupno uzev, na putu ovih i drugih „novih filozofija“ sindikalizma nalazimo mnoge prepreke i ograničenja. Među njima se izdvajaju niski organizacijski kapaciteti sindikata i organizacija civilnog društva, ali i narcisoidna opsednutost njihovih lidera.

Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma www.sindikalizam.org