Debate o ekonomskoj politici koje su vode u Sjedinjenim Američkim Državama se, po dobru ili po lošem, pominju i u drugim delovima sveta, bez obzira na njihovu relevantnost. Nedavni izbor nove Vlade Australije, koju predvodi Toni Ebot, predstavlja još jedan dokaz za takvu tvrdnju. Baš kao što je slučaj u brojnim zemljama, konzervativna vlast se zalaže za smanjenje javne potrošnje, ističući pritom, da fiskalni deficit predstavlja pretnju za budućnost. Kada je reč o Australiji, navedeni argumenti nemaju osnova, ali im Ebotova vlada neretko pribegava.
Čak i ako neko prihvati često osporavano gledište ekonomista sa Harvarda – Karmen Rajnhart i Kenet Rogof, koji tvrde da visoka stopa javnog duga znači manji ekonomski rast, Australija nije ni blizu rizičnih granica. Naime, odnos duga prema vrednosti bruto domaćeg proizvoda znatno je povoljniji u poređenju sa situacijom u Sjedinjenim Državama, a najmanji je među članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Ono što je značajnije za ostvarivanje dugoročnog rasta jeste privlačenje investicija, uključujući ulaganja države u obrazovanje, tehnologiju i infrastrukturu. Takve investicije obezbeđuju da svi građani, bez obzira na to koliko su im siromašni roditelji, mogu da ostvare svoje potencijale.
Ima nešto krajnje ironično kada se Ebot poziva na američki model u odbrani niza tobožnjih reformi koje je predložila njegova vlada. Između ostalog, ekonomski model Amerike nije se pokazao delotvornim za većinu Amerikanaca. Ilustracije radi, prosečna zarada u SAD danas je niža nego pre četvrt veka, što nije izazvano padom produktivnosti već situacijom na tržštu rada. S druge strane, australijski model dao je mnogo bolje rezultate. Nesumnjivo, Australija je jedna od retkih država bogatih prirodnim sirovinama kojoj takvi resursi nisu predstavljali prokletstvo, a stečena dobit se relativno pravično raspoređuje. Između ostalog, prosečni prihodi domaćinstva uvećavani su za više od tri odsto na godišnjem nivou, što je gotovo dvostruko više u poređenju sa prosekom Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Zasigurno, imajući u vidu bogatstvo prirodnih resursa, u Australiji bi trebalo da bude uspostavljen znatno viši stepen jednakosti nego što je to sada slučaj. U stvari, prirodni resursi pripadaju svim građanima, pa je nužno da i prihodi budu raspoređeni u skladu s tim načelom.
Postavlja se pitanje da li Ebot i njegova vlada zbilja shvataju šta se dogodilo u Sjedinjenim Državama? Da li australijski premijer uviđa da su se u protekle četiri decenije, odnosno od vremena uvođenja deregulacije i liberalizacije, rast BDP bio sve sporiji? Da li on zna da se pre svih navodnih reformi SAD nisu, najmanje pola veka, suočile sa finansijskom krizom, koja je sada postala uobičajena u mnogim državama sveta, kao i da je deregulacija učinila da finansijski sektor postane suviše glomazan imajući u vidu činjenicu da je privukao veliki broj mladih talentovanih ljudi koji bi, u suprotnom, posvetili svoje karijere nekim produktivnim delatnostima? Njihove finansijske inovacije učinile su ih ekstremno bogatim, ali su dovele Ameriku i globalnu ekonomiju na ivicu propasti. Ostatak sveta zavidi Australiji na njenom javnom sektoru. Između ostalog, zdravstveni sistem donosi mnogo bolje zarade nego u SAD, a uspostavljen je i efikasan sistem naplate školarina. Dakle, uočljivi su kontrasti sa situacijom u Sjedinjenim Državama.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i predavač na Univerzitetu Kolumbija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
