Poreski rajevi kriju 7,6 biliona dolara

Zicman razmatra nelogičnosti u svetskim deviznim rezervama kako bi se obezbedile najpreciznije i najpouzdanije brojke o količini novca deponovanog u poreskim rajevima. On procenjuje da je oko osam odsto svetskog bogatstva, odnosno 7,6 biliona dolara, skriveno na mestima poput Švajcarske, Bermudskih i Kajmanskih ostrva, Singapura i Luksemburga. To je više bogatstva nego što ukupno poseduje siromašniji deo planete, odnosno 7,4 milijardi ljudi. Navedena cifra je još značajnija ako se ima u vidu da se odnosi na novac koji bi trebalo da se nalazi u poreskoj bazi. Ukoliko bogate države u Evropi, ili SAD ne mogu delotvorno da oporezuju bogate, imaće malo šansi da očuvaju socijaldemokratska načela i spreče produbljivanje nejednakosti, što je od nedavno postala česta pojava u njihovim ekonomijama. Istovremeno, nema nade da će države uspeti da uspostave napredan sistem oporezivanja ukoliko ne uđu u trag bogatstvu plutokrata.

Zicman se oslanja na nepotvrđenu tvrdnju da će važni podaci biti pronađeni u onome što se obično klasifikuje kao „greške i propusti“. Ipak, postoje valjani razlozi da su cifre koje navodi realne. Prema izveštajima Centralne banke Švajcarske, stranci samo u bankama te države poseduju 2,4 biliona dolara. Iako Švajcarska ima reputaciju najstarijeg poreskog raja ne radi se o najprivlačnijem mestu za deponovanje novca. Jedan od razloga zbog kojih je teško eliminisati poreske rajeve odnosi se na to što ih zvaničnici u vladama ne doživljavaju na isti način. Bilo da je reč o delovima sveta u kojima je korupcija široko rasprostranjena, poput Rusije, Kine i većini zemalja na Bliskom istoku, mnogi predstavnici države ne doživljavaju navedenu praksu kao „problem prikrivanja prihoda“, već kao atraktivan posao. Čak i u Sjedinjenim Državama suviše je često slučaj da se mere osmišljavaju ne da osujete, već da omoguće utaju poreza posredstvom poreskih rajeva. Bivši predstavnik administracije predsednika Džordža Buša je to objasnio na sledeći način „u krajnjoj liniji, radi se o slobodi“. Zbog takvih metoda prihodi od poreza na dobit američkih korporacija umanjeni su od kasnih devedesetih godina 20. veka za trećinu. Najlakše je reći da se ništa ne može učiniti da se reše problemi. Tako se, između ostalog, konstatuje da je nacionalni suverenitet suviše važan da bi bio potčinjen međunarodnim poreskim zakonima, a smatra se da plutokrate imaju primat nad izabranim političarima i zaposlenima u javnoj službi. S druge strane, pre više od jednog veka, tadašnji guverner Nju Džersija Vudrou Vilson, ubedio je zakonodavce da izađu iz posla utaje korporativnog poreza. Stoga, oni koji tvrde da je nemoguće uspostaviti uravnotežene mere na međunarodnom nivou izbegavaju da kažu da taj zadatak uvek izgleda nemoguće, sve do trenutka kada se uslovi ne izmene i sve iznenada ne dođe na svoje mesto.

Poreski rajevi, dakle, mogu da budu eliminisani, samo je potrebno „zakrpiti“ rupe u zakonu koje omogućavaju utaju poreza i pokrenuti mehanizme prinudne naplate. Prvi korak trebalo bi da bude unapređenje transparetnosti, jer „sunčeva svetlost je najbolji lek“. Zicman se, između ostalog, zalaže za jedinstven globalni registar – javnu bazu podataka koja bi sadržala detalje o vlasništvu nad finansijama. Drugi korak treba da bude određivanje osnovice korporativnog poreza na osnovu prodaje određenog proizvoda i plata isplaćenih zaposlenima, a ne na osnovu prijavljenog profita. Kao što on ukazuje, kompanija može da premesti svoje sedište i upotrebi mehanizme da bi smanjila poreske obaveze, ali premeštanje zaposlenih izvan nacionalnih granica je teže, kao što je nemoguće premestiti kupce.