Prekarizovani radnici u divljem protestu

Mnogo toga u savremenim društvenim teorijama zasnovano je na pretpostavci o ljudskoj racionalnosti (racionalni radnik, racionalni birač, a vlasnici kapitala su po definiciji racionalni). Racionalni radnici se organizuju u efikasne sindikate, racionalni kapitalisti podržavaju sindikalno organizovanje, racionalni radnici i racionalni kapitalisti podržavaju socijalni dijalog… radnici neke „drukčije racionalnosti“ se svemu ovome suprotstavljaju, isto kao i kapitalisti neke druge racionalnosti. Radnik drukčije racionalnosti protestno reaguju samo na ono što njega lično pogađa i samo onda kada je problem izuzetno veliki i samo onda kada proceni da su troškovi manji od rezultata. Kapitalisti drugačije racionalnosti sarađuju sa radnicima drukčije racionalnosti i zajedno rade protiv radničke solidarnosti, suprotstavljajući joj asocijalni individualizam, konkurenciju, Hobsov sveopšti rat („Čovek je čoveku vuk“)…

Da li možemo navesti neki primer radničke solidarnosti u okvirima radništva, ili tek solidarnost radnika jedne firme sa radnicima druge firme? Teško je prisetiti se nečega što liči na unutarradničku solidarnost. A tek klasna solidarnost? Bez solidarnosti nema organizovanog radničkog otpora, nema ni sindikata. Radikalni individualizam štedro razvijan od strane neokapitalističkih plaćenika, uništio je ne samo klasnu već i svaku grupnu solidarnost. Ipak, red je pomenuti povremenu gransku sindikalnu solidarnost, bljeske solidarnosti prosvetara, na primer. Ali, to ne znači mnogo spram kontinuiranog uništavanja čak i pretpostavki za radničku solidarnost. To svestrano uništavanje solidarnosti usmeravaju vladari ovog sveta koje bi proizvod te solidarnosti – organizovani radnički otpor – mogao da zaustavi i stane na put njihovom alavom profiterstvu.

Šta se dešava kada nema unutar radničke solidarnosti, kada nema radničkog organizovanja, kada nema „radničke svesti“ ma šta to bilo? Onda se na vidiku ukazuje kao jedina šansa, divlji protest, ulični neredi, nekontrolisana masovna ponašanja. I ako se ne začne neko organizovanje i ako se ne pojavi neko kakvo-takvo vođstvo, kao što se pojavilo po istočnoj Evropi 1989, kod nas 2000, u „arapskim“ i sličnim „prolećima“, na ulicama Atine nedavno – šanse da masovni divlji protesti proteknu „baršunasto“, ravne su nuli. Taj nulti ishod biva verovatniji ako u divljem protestu dominiraju prekarni radnici inače neskloni organizovanju i vođenju.

* * *

Pre neku godinu Džordž Soros je u intervjuu „Njusviku“ prognozirao da Ameriku uskoro očekuje klasna borba na ulicama. Imanuel Volerstin daje sličnu prognozu uličnog konflikta. Ivan Krastev ukazuje na povezanost suspregnutog nezadovoljstva i erupcije socijalnog nezadovoljstva. „Ako se vlasti ne suoče sa problemima, sa besom i pitanjima koje prekarijat postavlja, slede neredi“, kaže Gaj Stending, autor knjige „Prekarijat: nova opasna klasa“. I u nas se povremeno čuju najave „vruće jeseni“ i drugih vrućih godišnjih doba. Naši ozbiljni istraživači tvrde da ovakav meteo-alarm nije na odmet.

Divlji štrajkovi su deca u odnosu na divlje proteste, ali su znakoviti i u malom sadrže sve osobenosti divljeg protesta: veliko nezadovoljstvo – nagomilani bes – spontana eksplozija neusmerenog spoja nezadovoljstva i besa – odsustvo organizacije a često i bilo kakvog vođstva – gotovo nikakve mogućnosti bilo kakve kontrole događaja – neizvestan ishod… Za ovu vrstu bunta nedavno je vrli sociolog, Đokica Jovanović, na portalu Peščanik, upotrebio plodnu metaforu – „Bunt u ekspres loncu“ (u tekstu o niškim „bunama“ povodom uzurpacije javne svojine – niška toplana, niška televizija). „Sve je pod poklopcem ekspres lonca sveprožimajućeg kapitala…“. Poenta je kod kapaciteta divljih protesta upravo u tom ekspres-loncu. Unutra ključa bes, nezadovoljstvo, ogorčenje. I dok ventil za snižavanje pritiska radi, lonac funkcioniše shodno zadatoj funkciji. Rukovalac lonca kontroliše pritisak i povremeno otvara sigurnosni ventil. E da bi smanjio ogorčenje i bes. Ulogu tog ventila danas u Srbiji imaju dva fenomena: nada da će se preživeti i da će biti bolje i poverenje u Vučića i njegove naprednjake. Odušak je tu, a unutar lonca ključa. Buka iz lonca nikom ne smeta! Sve dok je oduška, eksplozije nema!

No, šta je sa onima koji su izvan ekspres-lonca?

U našem istraživanju prekarnosti među zaposlenim i nezaposlenim novinarima i zaposlenim i nezaposlenim fizičkim radnicima – našli smo da svaki četvrti ispitanik misli kako i „obični ljudi mogu nešto malo da učine na promeni stvari u društvu“. Malo li je?

Jeste malo, utoliko što nezadovoljstvo jednog broja radnika nije dovoljan uslov za štrajk i otpor. Dugačak je put od nezadovoljstva do organizovanog otpora procesima prekarizacije. Trajnijeg radničkog otpora prekarizaciji nema bez organizacije i bez povezivanja sa drugim akterima u zemlji, ali i povezivanja i organizovanja u globalnijim okvirima. Pojedinačne radničke bune retko daju neki iole značajnije rezultate.

Reaktivnost je u aktuelnom vremenu najuočljivija karakteristika radničkog otpora. Spontano, bez organizacije i po pravilu kratkotrajno. Kad im dogori do nokata. Buna je po pravilu iznuđena; bundžije su prinuđene na bunu jer ne vide drugo rešenje. Brzo se, međutim, uvidi da ni buna nije rešenje i da po pravilu pruža samo kratkotrajni odušak. Reaktivna akcija nije zamena za kontinuirani aktivizam.

Kvaka je u tome što je u samu prekarnost ugrađena izvesna pasivnost, bezvoljnost, učmalost, oklevanje, ravnodušnost, bespomoćnost, strah… Ove osobine, sistematski razvijane od strane neokapitalističke ideologije, čine pojedinca neotpornim prema talasima prekarizacije i manje sposobnim za otpor proizvođačima prekarizacije.

No, i pored svega, Imanuel Volerstin tvrdi: „(K)ada svetska ekonomija stagnira, a realna nezaposlenost značajno raste, to znači da se kolač smanjuje. Tada nastaje pitanje ko će poneti teret tog smanjivanja – unutar zemalja i između zemalja. Klasna borba postaje vidljiva i jača i, pre ili kasnije, vodi u otvoren konflikt na ulicama.“

Autor je iz Centra za razvoj sindikalizma

U sledećem broju završni tekst serije o prekarijatu: Prekarni radnici su nevidljivi (21)