Prekarni radnik ľ sam protiv svega i protiv svih

Prekarni rad nije stvar izbora. On nam se za razliku od naroda, zaista događa. Sa stanovišta pojedinca prekarizacija se dešava kao što se događaju zemljotresi, gradobitine, poplave i slične nepogode. Pokušavamo da im izmaknemo, da smanjimo posledice, ali i da im se prilagodimo, da živimo sa njima. No, da li zaista prekarizacija ima snagu elementarne nepogode? Prekarizacija jeste „elementarna nepogodaö za svakog izolovanog i usamljenog pojedinca. Pogotovo za one pojedince sa malim ili nikakvim kapitalom, pa ni kulturnim, ni socijalnim. To je tako jer korisnici prekarizacije radnika prvo oslabe svog protivnika, atomizuju ga, fragmentiraju, dezintegrišu, izmrve, desocijalizuju, svekoliko dekapitalizujuů Prekarizacija se preživljava individualno, a protiv prekarizacije se bori kolektivno i organizovano. Usamljeni, pojedinačni otpori prekarizaciji imaju ograničeni domet. U svakom slučaju ključno pitanje za masovnog pojedinca jeste – Kako preživeti svekoliku nesigurnost i veliku neizvesnost rada? Evidentirali smo dve klasične strategije i nekolike modele ponašanja. Prvo će biti reči o strategijama. U pitanju je strategija asocijalnog individualizma (Sam protiv svihö) i strategija kolektivne akcije (Ako ne možeš sam, čini to zajedno sa drugimaö). Prva strategija je spolja inicirana a od radnika široko prihvaćena, pogotovo od prekarnih. Ona je rezultat manipulativnog rada svih klasnih protivnika sveta rada na jednoj strani, i niske samosvesti prekarnih radnika, na drugoj strani. Dominira nametnuti socijalni model isforsiranog dezangažovanja i pasivnosti.

Strategija kolektivne akcije je vezana za mogućnosti samoorganizovanja radnika i spremnosti prekarizovanih da se uključe u organizovani otpor. Strategiju asocijalnog individualizma podupiru vlasnici kapitala i njihovi ideološki aparati i aparati prisile, dok se druga strategija povremeno razvija uprkos pomenutim aparatima. U toj drugoj strategiji radnici i prekarni radnici „ratujuö o svom kruvu i ruvu. Međutim, u odsustvu uslova za normalan opstanak i odsustvu elementarne socijalne sigurnosti, umesto samoorganizovane kolektivne akcije, pre se može očekivati spontana pobuna masa, pobuna usamljene gomile! Kada prekarizacija radnika uzme svoj krajnji oblik, kada preživljavanje kolonizuje svekoliki život, kada prekarizacija redukuje život na borbu za opstanak, onda dolazi do opsednutosti preživljavanjem. Opsednutost preživljavanjem, uostalom kao i opsednutost profitom, ne daju rešenja na kolektivnom nivou. U okvirima opsednutosti nema rešenja. Opsednuti ne traže rešenja izvan same opsednutosti. Kod opsednutih ne postoje drugi, nema grupe, kolektiva… Za opsednute radnike postoji još i nacion i/ili autoritarni vođa kao zadati okviri za nalaženje konačnog rešenja. Opsednutost blokira, zaustavlja, koči, petrifikuje, parališe akciju… Opsednuti ljudi nisu slobodni ljudi, oni su robovi svojih opsesija. Opsednutost preživljavanjem i opsednutost profitom ima demonski karakter, uz jednu bitnu razliku. Prekarni radnici opsednuti preživljavanjem odbacuju svaki rizik (a kapitalistički politički sistemi čine svaki otpor izuzetno rizičnim). Na drugoj strani određeni rizik je ugrađen u genetsku strukturu kapitalista. Njihova opsednutost profitom opstaje sve dok na drugoj strani, tj. kod prekarnih radnika postoji demonski strah od rizika. Strah od rizika je temelj prekarizacije. Dok je straha, biće i prekarnih radnika! Strah definiše i prava i patvorena rešenja. Strah blokira put do pravih rešenja. Strah i „dilema zatvorenikaö (ne-kooperativna igra) su prepreke svakom kolektivnom delovanju. Ekstremna prekarizacija poništava svaku mogućnost „igre uveravanjaö (kooperativna igra) kao jedine racionalne opcije u datom kontekstu. No konkurencija i razvoj konkurentosti su ključne reči a ne saradnja i „za-drugarstvoö ili, ne daj bože, omrznuti kolektiv-izam i kolektivna akcija.

Sve institucije političkih sistema sa svim monopolima na silu i manipulaciju, kanališu otpor prekarizaciji u prilagođavanje prekarnim uslovima rada i života. Rezervna strategija se odnosi na demasifikaciju protesta, na njegovu segmentaciju, individualizaciju, upojedinjavanje. Zajednički imenitelj ovih upojedinjavanja radnika jeste dekonstrukcija čoveka kao socijalnog bića. Naravno, finalno kapitalističko rešenje je fizička represija! Kod prekarnih radnika samosvest je redukovana na instinkt preživljavanja, a bez samosvesti nema identiteta; prekarizacija po pravilu proizvodi destrukciju identiteta (ako ga je uopšte i bilo i koliko ga je bilo). Prekarizacija desocijalizuje radnike i od njih čini usamljena bića. Prekarni radnik je usamljeni pojedinac sa socijalnim vezama u procesu rastrojavanja. Prekarni radnik je sam suprotstavljen svemu i svima. Sa takvim radnicima ne može se računati na otpor, protest, pobunu. No, to ne znači da ne može i da neće doći do pobune. Biće to pobuna mase usamljenih pojedinaca sa manjkom samosvesti i identiteta i sa viškom ogorčenosti i rušilačkog besa. I dok opsednutost ljuboimanjem današnjih pravih vladara sveta neki psihijatri svrstavaju u mentalna oboljenja, dotle opsednutost preživljavanjem prekarnih radnika, neki biolozi ubrajaju u temeljne instinkte živog sveta. I pobuna prekarnih radnika biće stvar instinkta i pobuna biologije. U međuvremenu levica u Srbiji se uglavnom bavi egzorcizmom. A od toga vajde nema. „Ništa (o) nama bez nas samihö!

Auator je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma

U sledećem nastavku: Modeli ponašanja prekarnih radnika (11)