Argentinskim poveriocima trebalo je 30. jula da bude isplaćen polugodišnji dug rekonstruiran posle 2001. godine. To se, međutim, nije dogodilo iako je nekoliko dana ranije Argentina položila 539 miliona dolara kod Banke Njujork Melon kako bi izmirila obaveze prema tim poveriocima.
Prebacivanje sredstava sprečila je odluka američkog federalnog sudije Tomasa Grajsa kojom je precizirano da Buenos Ajres ne može da isplati kreditore koji su pristali na restrukturiranje duga dok u potpunosti ne izmiri obaveze prema onima koji su odbili takvu ponudu. To je prvi put u istoriji da je jedna zemlja, koja je iskazala spremnost da isplati poverioce, onemogućena da preduzme takav korak – i to zbog sudijine naredbe. Mediji su tu situaciju opisali kao „grešku Argentine koja je izazvala bankrot“, ali je društvena mreža Tviter bila preciznija navodeći da je reč o „greški Grajsa“. Grajsova presuda, pak, podstiče uzurpatorsko ponašanje, predstavlja pretnju za unutrašnja tržišta kapitala i u suprotnosti je sa osnovnim postulatom modernog kapitalizma koje glasi da zaduženima treba dati šansu za novi početak.
Bankrot je, inače, uobičajena pojava iz mnogo razloga. Ilustracije radi, put koji je Argentina prešla pre 13 godina započeo je gomilanjem javnog duga tokom poslednje decenije 20. veka, što se događalo uporedo sa neoliberalnim „vašingtonskim konsenzusom“ čiju je okosnicu predstavljao stav da će privlačenje kreditora doneti bogatstvo državi. Eksperiment je propao i zemlja se suočila sa dubokom ekonomskom i društvenom krizom, obeleženom recesijom koja je trajala između 1998. i 2002. U završnoj fazi čak 57,5 odsto Argentinaca živelo je u siromaštvu, a stopa nezaposlenosti dosegla je vrtoglavih 20,8 odsto. Argentina je restrukturirala dug u dve runde pregovora održane 2005. i 2010. godine. Više od 92 odsto kreditora prihvatilo je novi dogovor, što se pokazalo valjanim za sve. Između ostalog, privreda je doživela rast.
Nasuprot tome, takozvani „investitori predatori“ videli su priliku da u novonastalim okolnostima ostvare još veći profit. To nisu bili dugoročni investitori u Argentinu, niti optimisti koji su verovali da će „vašingtonski konsenzus“ na kraju doneti rezultate, već, naprosto, špekulanti koji su se u velikom broju pojavili u periodu nakon 2001. i otkupili deo obveznica od ostalih. Potom su tužili Argentinu kako bi dobili 100 odsto uloženih sredstava. Na primer, NML kapital, ispostava hedž fonda Eliot menadžment, koju predvodi Pol Singer, potrošila je 48 miliona dolara na ime obveznica 2008, a zahvaljujući Grajsovoj presudi moći će sada da dobije 832 miliona dolara, što je dobit od čak 1.600 odsto.
Tako visoke cifre delimično predstavljaju posledicu velikih premija na rizik, koje su dobili „predatori“. Prema Grajsovom mišljenju, ta praksa bila je opravdana, ali sa stanovišta ekonomije ona nema nikakvog smisla. Odluka američkog sudije mogla bi da dovede do sloma argentinske ekonomije, ako se uzme u obzir da NML kepital i drugi „lešinari“ čine samo jedan odsto poverilaca, a dobiće 1,5 milijardi dolara, dok će ostalima pripasti 15 milijardi. U praksi to znači da svaki građanin Argentine duguje više od 3.500 dolara, što čini trećinu prosečnog godišnjeg prihoda po glavi stanovnika. U krajnjoj liniji, visoku cenu Grajsove greške platiće globalna ekonomija i države kojima je potreban ulazak stranog kapitala. To podrazumeva da će se Amerika takođe suočiti s posledicama.
Džozef Stiglic je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i predavač na Univerzitetu Kolumbija.
Martin Gusman je istraživač na Univerzitetu Kolumbija
Copyright: Project Syndicate 2014.
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
www.project-syndicate. org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
