Rođačko-partijska birokratija uzvraća udarac

Ne budite populisti, odbrusili su nam, i da smanjimo naše plate, vi ne biste osetili. Pa smanjite sebe, ne damo se više ni mi. E to bi tek bila populistička mera, podržao ih je i predsednik svih elitista i podmetnuo se da umesto njih izađe na crtu nama populistima. A oni sami nama novinarima u poverenju pričaju kako po ministarstvima ima pomoćnika ministara kojima se ne zna ni otkud tu, ni šta rade. Pridružili su im se i siroti narodni poslanici. Kad bi Tomi Nikoliću uzeli dnevnicu od 2000 dinara, pa tako više puta mesečno, to Srbiji ne bi značilo ništa, samo populizam, a kad bi od moje plate uzeli neizbežnih 3000 dinara, to bi Srbiju spasilo, a i meni bi značilo ulaznicu za elitizam. Tante za kukuriku, što bi se reklo. U svetu u koji nas oni, kao, vode, a kuda mi nikako da stignemo, svaki dinar poreskih obveznika veliki je dinar. Samo je kod nas POLITIKA. I to, kakva bi drugo bila, nego populistička. Na kraju nedelje smo, kad nas većvuku za jezik, znali više. Da će broj zaposlenih u državnoj administraciji na kraju ove godine biti veći nego na njenom početku. Jedne su novine objavile da se u vladi sprema projekat smanjenja zaposlenih. Druge su novine objavile da vlada ovih dana sve u šesnaest zapošljava. Taj projekat, objavile su one prve novine, neće biti brzo gotov, ali postoji konsenzus o tome da se broj zaposlenih smanji za 10 odsto. Da taj projekat neće biti brzo gotov znali smo i pre nego što nas je obradovala svetska ekonomska kriza. Pa pravi se još od 2001. godine. Pošto ja ne koristim mozak ni za šta drugo nego da pamtim sve njihove projekte, a naročito elitističke, sećam se, a o tome postoji i dokumentacija, da se još prva vlada DOS-a, MMF-u obavezala da će broj zaposlenih u državnoj administraciji smanjiti za isto toliko – 10 odsto. E od tada se taj projekat pravi. A oni na sve strane samo bujaju i rastu. Iako bi, ako ništa drugo, a ono tehnološko osavremenjavanje trebalo da deluje tome nasuprot.

Da će na kraju godine broj elitista koji žive na grbači poreskih obveznika biti veći nego što je bio na početku, možemo sto posto zaključiti iz dve neoborive činjenice. Prvo, tako je bilo tokom svih proteklih osam godina. I drugo, smanjenjem državne administracije, kad nas većvuku za jezik, trebalo bi da se pozabavi onaj ministar koji je usred one najveće blamaže sa platama i bonusima direktora u javnim preduzećima svoju ženu namestio za šefa kabineta svome stranačkom kolegi, direktoru jednog javnog preduzeća. Ni trepnuo nije. Kad su se ono radikali i de-es-esovci spremali da naprave koaliciju za Beograd, a Ivica Dačićkoketirao na sve strane, jedan mi je iskusni političar kudio Dačićevo uverenje da se takva beogradska vlada, i ako se napravi, može očas srušiti privremenom merom. „Ma kad onaj pozapošljava u Beogradu ženu, svastiku, kumu i ostalu rodbinu, nema od privremenih mera ništa. Znaš kako se tako zaposleni posle brane, bedem“. Dakle, kako to funkcioniše poznato je svima.

NI PO BABU NI PO STRIČEVIMA: Iz Sindikata zaposlenih u upravi, pravosuđu i društvenim organizacijama zapretili su i štrajkovima ukoliko recesija bude više pogodila zaposlene u državnim organima i lokalnim upravama nego ostale građane Srbije. A recesija bi, budimo pošteni, njih i trebalo da pogodi više. I to, što su u toj državnoj hijerarhiji više, da ih više i pogodi. Pa, sami nam svako malo, kao predsednik, pred nosom mašu svojom odgovornošću. Kad god se spreme da nas oderu, neko se isprsi da za to preuzme imaginarnu odgovornost. Neka neko jednom preuzme stvarnu odgovornost, pa odere odgovornog sebe. Umesto toga, iz Vlade Srbije nam posreduju vesti da će sa rezanjem, kresanjem, smanjivanjem, otpuštanjem krenuti sa nižih nivoa. Ako uopšte sa bilo kog nivoa krenu, na tom će nivou i ostati. Međutim, mada bi trebalo, niko ne traži da oni koji se u kolokvijalnom rečniku i nazivaju odgovornima, povuku koliko im u skladu sa preuzetom odgovornošću sleduje. Nego – isto. Naime, za koliko je procenata tokom prva tri meseca ove godine pala zaposlenost u PRIVREDI Srbije, za toliko da se ODMAH smanji broj zaposlenih u SVIM sektorima koji platu primaju iz budžeta. Za koliko je procenata pala masa isplaćenih plata u privredi Srbije, za toliko da se, odmah, smanji i masa plata koje se finansiraju iz budžeta. U čemu je problem? I tako, tromesečno sve dok kriza traje. Protekle nedelje smo se ovlaš pozabavili i pitanjem cene države. Da li je naša država skupa? Do odgovora na ovo pitanje ne dolazi se prostim deljenjem ukupne javne potrošnje sa brojem stanovnika. Nego konfrontiranjem ukupne javne potrošnje sa efikasnošću države, sa ostvarenjem proklamovanih ciljeva. Najskuplje cipele su one koje te žuljaju, pa makar da si ih platio 100 dinara. Naša država nas debelo žulja. Da je efikasna naša državna administracija ne bi bila preglomazna. Ali, neefikasnost se hrani glomaznošću i obratno. I na kraju, sve je ovo luk i voda. Srbija sada, ni bilo kada, ne bi trebalo da raspravlja o tome kako da štedi nego kako da zarađuje. Nikome ne pada na pamet da preuzme odgovornost za to što je Srbiju pretvorio u državu koja je, po visokoj ceni, uzimala kredite iz tuđe štednje da bi kupovala robu iz tuđe proizvodnje. I da to isto ludilo nije puklo u Americi, puklo bi kod nas. Ovi što su, sve sa svojom preglomaznom i neefikasnom rođačko-partijskom birokratijom, usmerili Srbiju na ovaj pogrešni put, neće znati da je vrate na pravi. Sto posto.