Sindikati i odbrana javnog sektora

Ove aktivnosti za sindikate mogu biti značajne, ne samo zbog načelne odbrane javnog interesa i odbrane onih koji su zaposleni u javnom sektoru, već i zato što bi te aktivnosti mogle da doprinesu revitalizaciji ugleda sindikata, kroz ukazivanje javnosti, ali i sebi samima, da sindikati mogu nešto konkretno da postignu kroz otvaranje za saradnju sa raznim pokretima i udruženjima, kao i civilnim sektorom generalno, ali ne samo nevladinim organizacijama već i manje formalnim aktivističkim grupama. Da bi sindikati uspešnije učestvovali u odbrani javnog sektora bilo bi dobro da uzmu u obzir nekoliko činjenica. Pre svega, sindikalna strategija u Srbiji se suštinski mora promeniti, odnosno mora da pođe dalje od ideologije (nefunkcionalnog) socijalnog dijaloga i političkog klijentelizma. Za to je potrebno ideološko osveženje a pretpostavka za to, ali i uslov za dalji razvoj tog progresivnog zaokreta, bila bi adekvatno političko-ekonomsko i aktivističko obrazovanje sindikalne baze, a ne samo vođstva. To bi podrazumevalo priznavanje dosadašnjih zabluda, grešaka i poraza. Novi, borbeniji, list se može okrenuti ukoliko se sindikati otarase nekih mitova koje im je nametnula vladajuća ideologija (npr. različiti interesi radništva u privatnom i javnom sektoru, veća budžetska korisnost ovog prvog, nužna stopa nezaposlenosti, puko povećanje izvoza kao rešenje za ekonomsku krizu…).

Dalje, treba kritikovati postojeće stanje u nekim delovima javnog sektora, tj. i samokritikovati se u meri u kojoj je možda čak i u članstvu sindikata onaj mali deo neodgovornih zaposlenih koji daje povoda pro-tržišnim lobistima (analitičarima, novinarima, neoliberalnim ekspertima) da mantraju o, navodno preglomaznom, korumpiranom i parazitskom javnom sektoru. Naravno, to ne bi smelo da dovede do prihvatanja zahteva da zaposlene treba prosto otpustiti, ili „prebaciti“ u privatni sektor, nego do zalaganja da se taj navodni višak radne snage relocira u one delove javnog sektora u kojima je jasno da postoje manjkovi. Usluge treba poboljšati i upravljanje demokratizovati, a ne prepustiti neoliberalima da govore kako je privatizacija lek za sve. Dosadašnja sindikalna i stručnjačka antiprivatizaciona argumentacija bavi se relevantnim pitanjima kao što su odbrana radnih mesta zaposlenih za koje je jasno da će privatizacijom biti ugrožena, prodajom domaćih resursa multinacionalnim korporacijama, problemom informacione bezbednosti, poskupljenjem usluga… Ali, dežurnim kritičarima javnog sektora izbilo bi se iz ruku dosta „argumenata“ kada bi i sami sindikati ubedljivije kritikovali nestručan menadžment, prevelike raspone plata, kao i nemogućnost nekog vida participacije građana u upravljanju preduzećima koja određenim delom i sami finansiraju. Zašto ne potencirati pitanje akcija Telekoma koje su i dalje jednim delom u rukama stanovništva? Zašto ne insistirati da privatizacija medija ne može biti bolji put ka njihovoj demokratizaciji od osmišljavanja mehanizama kojima bi stanovništvo Srbije moglo uticati na uređivačku politiku usmerenu ka objektivnom informisanju? Takođe, nužan je oštriji stav prema javno-privatnim partnerstvima: mnogobrojna iskustva govore da su to formule u kojima javni partner snosi rizik, a privatni ubira profit.

Najzad, da bi se odbranilo ono što je sada javno možda se može razmisliti o tome da nije dovoljno samo se protiviti sužavanju javnog sektora, nego argumentovano zagovarati da bude veći i jači. Zar ne postoje oblasti u kojima uopšte i nemamo ozbiljan javni sektor, a koji bi mogao biti (samo)održiv čak i po tržišnim kriterijumima? Zamislimo kampanju Sindikata sakupljača sekundarnih sirovina za organizovanje javnog reciklažnog servisa, koji ne samo da je ekološki odgovoran, već i smanjuje nezaposlenost regulisanjem trenutno neformalnog ili nevidljivog rada i zapošljavanjem stručnjaka za reciklažu. Možda ovo deluje megalomanski u postojećim okolnostima, ali moglo bi predstavljati barem taktički manevar, koji bi, uz adekvatnu kampanju, doveo u pitanje zvanične dogme i izazvao simpatije javnosti, ali i senzibilisao je za drugačije društvene logike. Što je najvažnije, time bi se pripremio teren za buduće borbe: jer čak i ako se prodaju Telekom, lokalni mediji, EPS, komunalna preduzeća, ne treba zaboraviti na činjenicu da kao što se nešto javno može privatizovati, tako se i nešto privatno može resocijalizovati. Mnogo je primera rekomunalizacije, čak i u Evropskoj uniji. Nedavno je na čelo britanskih Laburista došao Korbin sa programom renacionalizacije železnica i drugih sektora u kojima je privatizacija donela povećanje javnih izdataka, kao i poskupljenje usluga, uz srozavanje njihovog kvaliteta. Šta se za početak može raditi, kako bi se osujetili napadi na javni sektor? Savremene kampanje, pokretanje peticija i širih koalicija, pozivanje na referendum, povezivanje sa drugim društvenim akterima i širim društvenim pitanjima. Ali da to ne bude samo „sindikalna stvar“, već opšte-društvena, a opet paziti da postojeće stranke ne budu te koje će profitirati.

(Izvod iz izlaganja na II sindikalnom forumu koji organizuju Centar za razvoj sindikalizama i Fondacija Fridrih Ebert, kancelarija u Beogradu)

Autor je član Centra za politike emancipacije i koalicije Levi Samit Srbije