Skupo i skuplje

 Tako je u razumljivom pokušaju da se zaustavi zloupotreba trošenja sredstava Fonda, i krene od neke zdrave nule, napravljen fatalni rez kojim je odluka o raspolaganju novcem od ekoloških taksi praktično izmeštena iz resornog ministarstva u ministarstvo finansija. Tako se došlo do serije apsurda, koji su potpuno obesmislili ceo set evropskih ekoloških zakona usvojenih 2009.godine, tako da se od onog malog dela privrede koji se i dalje mazohistički drži zakona i plaća ekološke takse, ubiraju veliki prihodi, koji uopšte ne dolaze do onih koji treba da recikliraju sijalice, elektronsku opremu, automobile ili bilo šta slično. Jednostavno te ekološke takse se plaćaju u budžet Srbije, koji ima deficit od koga se diže kosa na glavi, tako da u državnom budžetu za 2014. godinu recikleri jednostavno nisu predviđeni, tako da moraju da čekaju rebalans budžeta da bi bilo šta od onoga što im po zakonu pripada mogli da dobiju. U međuvremenu, dok svi čekaju rebalans budžeta, traje ubrzano odumiranje domaće reciklažne industrije, preko deset hiljada ljudi koji direktno ili indirektno žive od reciklaže, nalaze se jako blizu gubljenja posla, a kombinacija ekonomske krize i potpunog sloma primene postojećih ekoloških zakona koji regulišu oblast reciklaže, doveli su stanje do tačke pucanja. Većina privrede uopšte ne plaća nikakve ekološke takse, a oni koji plaćaju, uopšte ne plaćaju troškove reciklaže opasnih vrsta otpada ili reciklažu svojih proizvoda kada im istekne rok upotrebe. Novac od ekoloških taksi ide na plaćanje plata u javnom sektoru i penzija, dok sijalice, automobili, elektronski uređaji, računari ili štampači, jednostavno završavaju na deponijama i u rečnim tokovima širom Srbije, kao i pre donošenja seta evropskih zakona koji su propisali kome se i pod kojim uslovima, plaćaju troškovi izuzetno skupog i složenog procesa reciklaže tih specifičnih vrsta otpada.

Tako se neminovno dolazi do tačke odustajanja u kojoj se nalazi veliki broj domaćih i stranih kompanija, koje su prilikom donošenja evropskih zakona koji regulišu oblast reciklaže uložile ozbiljan novac u nove reciklažne centre širom Srbije. Nije tu najvažnije hoće li strane kompanije otpustiti sve radnike, ugasiti reciklažne centre, tužiti državu Srbiju na ime neisplaćenih sredstava koje im po zakonu pripadaju i otići iz Srbije glavom bez obzira. Tu je glavno pitanje kako će se ovako poražavajuće stanje reciklažne industrije u Srbiji odraziti na proces pridruživanja EU, i može li se ispostaviti da će taj ionako skup proces usklađivanja sa evropskom regulativom, postati toliko veliki da Srbija uopšte i neće moći da ga plati.

Posebna priča je sama reciklažna industrija u Srbiji, koja po kredibilitetu ljudi koji investiraju i vode kompanije u ovoj oblasti, varira od doktora Džekila do Mister Hajda, od ljudi koji su bliži sferi sive ekonomije, do velikih stranih kompanija ili naših ljudi koji su svoj pošteno zarađeni novac u inostranstvu odlučili da ulože u svoju zemlju. Tako je i sama država u teškoj situaciji da te dve grupe nekako razdvoji, i adekvatno podrži onaj nesporni deo reciklažne industrije u Srbiji, koji je upravo poslujući po zakonu i došao do tačke u kojoj im se više isplati da ugase poslovanje. Ipak, ukoliko se taj mehanizam ne nađe, i ukoliko se sa prljavom vodom izbaci i beba, posledice mogu biti mnogo šire od zagađenja prirode, i mogu se meriti hiljadama izgubljenih radnih mesta, ali i znatno skupljim i težim procesom pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Pa se može desiti apsurd u kome će Srbija lakše rešiti pitanje Kosova, nego što će rešiti pitanje kako da na održiv način finansira i implementira proces usklađivanja sa evropskim zakonima o zaštiti životne sredine.

Upravo zato, formiranje nove Vlade poslednji je voz koji Srbija ne sme da propusti, tako da bi formiranje zasebnog ministarstva koje bi se bavilo implementacijom zakona vezanih za životnu sredinu bilo logično. Ne samo po sebi, već isključivo ukoliko bude praćeno spremnošću države da tom ministarstvu da finansijsku i kadrovsku podršku adekvatnu veličini posla koje to ministarstvo treba da obavi. Fikus ministarstvo, koje neće imati ni kadrovski, ni finansijski, ni administrativni kapacitet da iznese praktično trećinu svih pregovora sa EU, nikome ne treba. Kao što danas izgleda nikome ne trebaju besmisleni podzemni kontejneri postavljeni širom Beograda, koji umesto da obezbede osnovu za mrežu razvrstavanja različitih vrsta otpada iz domaćinstava, sada obezbeđuju novu municiju za medijske afere i osnov za opšti utisak u kome se u oblasti upravljanja otpadom u Srbiji stalno muti voda i radi mimo zakona. Iz takvih grešaka prethodne vlasti treba učiti, i umesto neselektivnog davljenja cele raciklažne industrije zbog nekoliko trulih jabuka, nova Vlada mora naći način da od zdravog dela reciklažne industrije napravi jednu od najmoćnijih privrednih grana u Srbiji.

I kao što je od jedne potpuno zapuštene fabrike folija u Boru, za svega devet meseci narastao Eurofoil, koji je samo tokom decembra 2012. godine prikupio i reciklirao preko hiljadu tona PET ambalaže, tako je sasvim realno i moguće da uz adekvatan stav države, rast u domaćoj reciklažnoj industriji bude brži od bilo čega što danas možemo predvideti. Ipak, sudbina borskog Eurofoila upozorava na još jednu opasnost. Nakon što je narasla do najveće reciklažne kompanije u regionu, jedan od manjinskih vlasnika Eurofoila, Zvonko Bede, vlasnik reciklažne imperije iz Osijeka, kompanije Drava internacional, jednostavno je srušio Eurofoil iznutra. Većinski srpski i američki vlasnici su prevareni kroz fiktivnu višemilionsku ponudu za preuzimanje većinskog paketa akcija Eurofoila, tako da se sada na sudu rešavaju odnosi bivših vlasnika, dok sama kompanija ide ka stečaju. Ultramoderna vozila za skupljanje otpada, preskupi visokonaponski strujni kablovi i praktično sva ostala oprema iz fabrike u Boru, prodaju se bez ikakve kontrole ili se na ovaj ili onaj način prebacuju u Hrvatsku, dok stotine radnika u Boru ostaju bez posla i bezuspešno pokušavaju da zaustave svesno uništavanje Eurofoila. Da apsurd bude veći, Zvonko Bede nedavno je formirao novu kompaniju u Srbiji koja je nedavno od resornog ministarstva dobila dozvolu za izvoz PET sirovine u Hrvatsku, tako da se ubrzano realizuje vizija u kojoj će Srbija biti sirovinska baza za fabriku Drava internacional u Osijeku, dok će onaj najisplativiji deo posla, prodaja gotovih reciklata najbogatijim evropskim trgovinskim lancima, ostati sigurno van Srbije i njenog poreskog sistema. Hoće li se nešto slično desiti i u ostalim oblastima reciklažne industrije u Srbiji, i hoćemo li kao država biti degradirani na nivo sirovinske kolonije koja će hraniti reciklažne centre u susednim državama, to je ključno pitanje koje stoji pred državom Srbijom kada je reč o budućnosti reciklažne industrije, nevezano za bilo kakve evropske integracije. Ipak, jako je teško oteti se utisku da zemlje našeg okruženja mnogo više vrednuju potencijal reciklažnog tržišta Srbije od same države Srbije, i da je zaista poslednji trenutak da država reaguje i zdravom delu domaće reciklažne industrije obezbedi makar onaj nivo podrške koji Vlade susednih država obezbeđuju svojim kompanijama koje posluju u Srbiji.