Socijalno preduzetništvo između želja i mogućnosti

Činjenica je da tržište rada nije dovoljno razvijeno da preuzme ulogu ključnog činioca socijalne integracije. S druge strane, s obzirom na to da proces privredne tranzicije nije završen, a makroekonomska stabilnost se prilagođava sveukupnom poslovnom ambijentu, koji nameće globalna finansijska kriza, socijalno preduzetništvo bi moglo da ima mnogo značajniju ulogu u stvaranju novih radnih mesta. Pored toga, veliki broj institucionalnih aktivnosti na poboljšanju poslovnog ambijenta i snažnije lobiranje, posredstvom Privrerdne komore Srbije i drugih institucija, moglo bi da doprinese da socijalna preduzeća postanu jedan od aktera u sistemu socijalne zaštite. Međutim, pre nego što do toga dođe, profil socijalnog preduzetništva u Srbiji treba da postane prepoznatljiviji, ali problem je što aktuelni pravni okvir ne prepoznaje organizacije koje bi striktno odgovarale definiciji socijalnog preduzeća. Identifikovano je šest tipova organizacija koje približno odgovaraju konceptu socijalnog preduzeća i koji su, samim tim, predstavljali osnovu za mapiranje. To su: udruženja građana, zadruge, stručna preduzeća za zapošljavanje lica sa invaliditetom, zavisna spin-of preduzeća čiji su osnivači udruženja građana (najčešće u formi društava sa ograničenom dgovornošću i akcionarskih društava), poslovni inkubatori i agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća.

Prema rezultatima istraživanja sprovedenih u okviru projekta Ekonomski uticaj socijalnih preduzeća, udeo socijalnih preduzeća, u kojima je zaposleno 10.326 ljudi, u bruto domaćem proizvodu iznosi 0,2 odsto (oko 6,8 milijardi dinara), dok je u sličnim preduzećima u EU radilo 14,6 miliona ljudi, ili 6,5 odsto radno sposobnih. Ovim projektom je osmišljen precizan kriterijum od 1.200 socijalnih preduzeća u Srbiji. Socijalno preuzetništvo je šansa da se stvori ekonomski zdrav subjekt uz podršku države u početku jer ovde je glavni problem nedostatak novca(ovde nema subvencija). Ukazano je i na to da je socijalno preduzetništvo kod nas manje razvijeno nego u EU, i to uprkos činjenici da su potrebe za ovakvim vidom aktivnosti izuzetno velike, budući da oko 100.000 porodica (oko 250.000 stanovnika), živi od socijalne pomoći. U Srbiji je aktivno 1.196 socijalnih preduzeća (u EU je evidentirano dva miliona), pri čemu dve trećine čine zadruge. Pored razvoja celokupnog sektora preduzetništva, potrebno je usmeriti njegov razvoj kako bi ono imalo što bolji socijalni uticaj. Jedan od primera za to je zapošljavanje osoba iz tzv. ranjivih kategorija, budući da oni čine samo 16,8 odsto zaposlenih u socijalnim preduzećima. Najveći potencijal za to imaju preduzeća za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, koja su to činila uz subvencije države. Zadruge, koje su najbrojnije, nemaju izraženu socijalnu funkciju, a udruženja građanja nisu značajni poslodavci, već im je glavni doprinos transfer prihoda u socijalne svrhe. Izdvojena preduzeća koja osnivaju građani mogla bi da osigraju značajnu ulogu, ali ih nema dovoljno. Zanimljiv je i podatak da je u socijalnim preduzećima angažovano i 23.836 volontera.

Kad je reč o finansiranju osnovni izvor prihoda za trećinu socijalnih preduzeća (ne uključujući zadruge i preduzeća za zapošljavanje lica sa invaliditetom), su aktivnosti kojima se bave. Za 18 odsto socijalnih preduzeća iz ove grupe osnovni izvor finansiranja predstavljaju međunarodne organizacije, 10 odsto se finansira iz republičkog budžeta ili budžeta AP Vojvodine, a osam odsto tih preduzeća oslanja se na sredstva iz lokalnih budžeta. Izvori finansiranja se mogu razvrstati u tri grupe. U prvoj grupi su fondovi koji podržavaju socijalno preduzetništvo. Drugu grupu čine fondovi namenjeni finansiranju različitih potreba ranjivih grupa (finansiraju se projekti koji se bave marginalizovanim grupama). Veliki deo ovih sredstava još uvek nije razvojno orijentisan. Umesto toga, rešavanje problema ranjivih grupa često se tretira kao vid socijalne pomoći, bez nastojanja da se ta lica aktivno uključe u zadovoljavanje sopstvenih potreba. U trećoj grupi su potencijalni izvori finansiranja razvoja socijalnog preduzetništva. Ovi fondovi uglavnom ne targetiraju marginalizovane grupe, ali predstavljaju izvore finansiranja koji su povoljniji od onih koji postoje na finansijskom tržištu u Srbiji. Socijalna preduzeća treba da posluju po principima tržišne logike tj. ostvaruju prihode koji će bar pokrivati rashode. Ipak, socijalnim preduzećima se može pružiti dodatna podrška kroz usmeravanje na izvore projektnog finansiranja, otvoreniji pristup finansiranju iz lokalnog budžeta (finansiranje operativnih troškova), dalji razvoj mogućnosti za mikrokreditiranje, uspostavljanje fonda za socijalno uključivanje.

Autor je koordinator Foruma malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Privredne komore Srbije