Šta je sve ušlo u račun za gas

Ipak, daleko je teže razumeti zbog čega je posrednik neophodan čak i kada se gas isporučuje firmama koje su u vlasništvu Srbijagasa – Metanolsko-sirćetnom kompleksu iz Kikinde i Azotari. I zašto su ugovori sa izvesnim Russian-Serbian trading corporation (RST) poslovna tajna.

Naime, u julu prošle godine Gasprom je sa RST korporacijom sklopio ugovor o isporuci gasa Azotari, kikindskim MSK i Srbijagasu, u kome se to javno preduzeće javlja i kao garant da će posrednik uredno plaćati isporučeni energent. Ugovor u kojima je Srbijagas takođe garant, sklopljen je i između RST korporacije i MSK, a po kojoj ceni se isporučuje gas kikindskoj firmi teško je utvrditi jer je plaćanje robno, i predmet je posebnog aneksa.

Inače, MSK korporacija osnovana je u decembru 2010. godine, kao zatvoreno akcionarsko društvo u kome Gasprom (inače osnovan u Švajcarskoj) ima udeo od 25 odsto, dok je preostalih 75 odsto kapitala bilo u posedu A-Enegy holdinga (takođe registrovanom u švajcarskom gradu Lugano). Firma ima tri zaposlena i do kraja maja je njen zastupnik bio Branko Trkulja, dok je ruski državljanin Vladimir Šabalin imao funkciju direktora. U maju ove godine firma je preregistrovana u otvoreno akcionarsko društvo, generalni direktor je Šabalin a izvršni Trkulja. Ko je sada u vlasničkoj strukturi, još uvek nije javni podatak, jer to još nije evidentirano u Centralnom registru. MSK korporacija registrovana je na adresi na kojoj se nalazi Srbijagas, odnosno po ceni od 16.768 dinara mesečno iznajmljuje prostor od 32 kvadrata. U prošloj godini ostvarila je poslovni prihod od 9,3 milijarde dinara i čistu dobit od 153 miliona dinara.

Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa tvrdi da ugovor sa RST korporacijom nije posrednički posao u prodaji gasa već je reč o „direktnom aranžmanu“.

– Ne radi se o prodaji gasa već o uslužnoj preradi „plavog energenta“ koji se plaća robom, to jest proizvodima MSK. S obzirom da su im bilansi loši a Srbijagas vlasnik, mi smo garant aranžmana. Srbijagas ne može da ima takav aranžman jer bi cene bile više a pariteti nepovoljni. To je bio jedini način da sačuvamo to preduzeće do boljih dana – naglašava Bajatović ali ne daje objašnjenje kako je moguće da tek osnovana firma sa svega tri zaposlena, u podstanarskom statusu, kod višedecenijskog ruskog partnera ima bolju poziciju nego sam Srbijagas i u stanju je da obezbedi bolje uslove isporuke. Nema ni objašnjenja zbog čega je Srbijagas garant da će RST korporacija uredno da plaća Gaspromu preuzete količine gasa.

Na ove dileme nadovezuje se mala zbrka koja je nastala kada je prošle nedelje budući premijer Ivica Dačić opomenuo direktore javnih preduzeća da ne najavljuju poskupljenja, jer niti o njima odlučuju, niti će na tim mestima biti ako nastave da šire takve vesti. Samo dan kasnije, njegov partijski kolega Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, izjavio je da nadležni u tom javnom preduzeću pripremaju zvaničan zahtev za poskupljenje prirodnog gasa, jer je cena koštanja energenta veća od one koja se građanima i privredi naplaćuje, kao i da su nenaplaćena potraživanja dostigla iznos od oko 70 milijardi dinara. Ipak, stručnjaci upozoravaju da posrednici nisu jedini razlog visoke cene gasa u Srbiji, i da postoje bar tri parametra koja je čine tako visokom.

Jedan od njih jeste problem (glavnog) posredništva, jer Srbija na taj način uvozi 95 odsto potrebnih količina gasa. Prirodni gas, koji se iz Rusije uvozi u Srbiju, obezbeđuje se na osnovu potpisanih ugovora o isporuci gasa između Gasprom eksporta, Jugorosgasa i Srbijagasa. To faktički znači da je Jugorosgas posrednik u uvozu „plavog energenta“ i da zbog toga dobija procenat koji se nadograđuje na osnovnu cenu tog energenta. Jugorosgas je inače kompanija sa mešovitim vlasničkim udelom (pretpostavlja se da ruski kapital kontroliše većinu firmi koje su suvlasnici tog preduzeća, dok deo vlasništva pripada Srbiji). Pak, u Jugorosgasu tvrde da Srbija ima povlašćeni status, jer „ugovorom o isporuci gasa nije predviđeno plaćanje penala za naručene, a nepreuzete količine gasa, što je inače uobičajena praksa prilikom sklapanja ugovora o isporuci gasa u zemlje zapadne Evrope“.

Drugi razlog visokih cena je to što je Srbijagas, po nalogu državnih organa, postao vlasnik nekoliko preduzeća-gubitaša koja su ostala opustošena posle neuspelih privatizacija, a reč je, pre svega, o pančevačkoj Azotari, Agroživu i Srpskoj fabrici stakla. Tim avanturističkim poslovnim poduhvatom ne samo da je opteretio svoje poslovanje, nego je i potpuno besmisleno da preduzeće koje tvrdi da gas nabavlja skuplje nego što ga prodaje i da trpi gubitke zbog neredovne naplate, postane vlasnik firmi „u buli“. To je, ekonomski gledano, potpuno neracionalan potez i svakako je da ima udela i na cene gasa za potrošače.

Primera radi, Srbijagas je od 2009. do 2011. godine u Srpsku fabriku stakla, čiji je vlasnik bio donedavno, uložio 70 miliona dolara a u oktobru prošle godine je dogovorio da je proda bugarskoj kompaniji Glas industri za duplo manju sumu. Transakcija je završena sredinom prošle nedelje i predstavljena kao vrlo mudar potez, iako niko ne garantuje da će Glas industri nastaviti proizvodnju i investirati kako bi se supstituisao uvoz staklene ambalaže, a sumnju budi i to što je iza te kompanije Prva bugarska banka koja je iz stečaja preuzela firmu bivšeg vlasnika staklare, sa kojom je zbog neispunjenog ugovora raskinuta privatizacija.

Najzad, treća komponenta koja zida cenu „plavog energenta“ je neracionalno poslovanje Srbijagasa. Sagovornik Danasa koji je želeo da ostane anoniman, ističe da je u vreme ekonomske krize to preduzeće nabavljalo nove automobile a mediji su pisali i da su u firmi zapošljavani novi ljudi uglavnom na rukovodećim mestima. Neki od njih i ne dolaze na posao ali su im koverti redovno puni.

– Srbijagas bi morao da racionalizuje svoje poslovanje, da modernizuje kompaniju, odnosno smanji troškove što bi se svakako odrazilo i na cenu gasa za potrošače – naglašava naš izvor.

I ekonomista Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, ističe da svaki posao u kome se pojavljuje posrednik poskupljuje cenu proizvoda.

– Ne znam da li su postojali bilo kakvi ekonomski razlozi da Srbijagas u taj konkretan posao sa Metanolsko-sirćetnim kombinatom uvede treću stranu odnosno posrednika. To svakako dovodi do veće cene i mislim da se takve stvari ne bi dešavale u kompanijama u privatnom vlasništvu. Ali, uvođenje posrednika u poslove državnih preduzeća nije retka pojava – kaže Šujković i naglašava da takvi poslovi sadrže visok stepen koruptivnog potencijala.

Procenat na procenat

Poslednje poskupljenje „plavog energenta“ od 10 odsto zabeleženo je u novembru prošle godine. Međutim, odobreno povećanje cene imala su samo domaćinstva koja direktno od Srbijagasa primaju taj energent, a to je nešto više od 72.000 od ukupno 240.725 korisnika. Ogromna većina priključena je na gasnu mrežu lokalnih distributera-posrednika čiji su troškovi uvećani za 15 odsto samo na osnovu poskupljenja gasa koji nabavljaju od Srbijagasa, pa je za te potrošače gas tada poskupeo i do 25 odsto. Stoga je potpuno razumljivo što građani sa zebnjom gledaju na najavu novog poskupljenja.

Neodređeno

– Srbija godišnje daje na uvoz energije I energenata preko 3 milijarde evra. To su tri elektrane na primer, ili dva Južna toka . Zadatak svakog ko je zadužen za resor energetike I rudarstva jeste da obezbedi dovolje količine energije, I da poveća energetsku bezbednost. Povećanje proizvodnje u zemlji, sniženje troškova nabavke energije I energenata biće prioriteti – rekla je Danas buduća ministarka energetike Zorana Mihajlović odgovarajući na pitanje da li će, ukoliko dođe na tu funkciju, ukinuti posrednike u uvozu energenata i može li se desiti da time naljuti koalicione partnere.

M. R. Milenković