Šta to beše dostojanstveni rad

Time se kreiraju i uslovi za lični prosperitet zaposlenog i njegovu socijalnu integraciju koja uključuje i slobodu zaposlenih da izraze svoje potrebe, da se organizuju i učestvuju u donošenju odluka koje se na njih odnose. Pritom, uspostavljanje uslova za ostvarivanje dostojanstva na radu nije samo misija sindikata, već stvar konsenzusa unutar Međunarodne organizacije rada (MOR), od koje je dostojanstven rad, kao koncept, i potekao. Treba li dodati da je, bez obzira na sve izazove, dostojanstveni rad, kao i socijalna sigurnost, temeljna vrednost i pretpostavka EU integracija? Suočeni sa krizom, nezaposlenošću i strahom od gubitka posla, odnosno pratećim nastojanjem predatorsko-grabežljivog kapitala za beskrajnim fleksibilizovanjem rada i sužavanjem prava radnika, pod tripartitnim okriljem MOR-a postignuta je saglasnost o potrebi da se odgovori na slabosti koje siva ekonomija i neformalna zaposlenost nose. Nije tajna da se profit „cedi“ na taj način što su poslovi u „neformalnoj“ ekonomiji nesigurni i organizovani pod uslovima koji ozbiljno mogu narušiti zdravlje zaposlenih, a neretko ugroziti i njihove živote. I pored prekovremenog rada, koji je kod neformalne zaposlenosti pravilo, produktivnost rada ovako angažovanih ljudi, kao i prihodi od njihovog rada, uglavnom su niži od produktivnosti legalno zaposlenih. Oni najčešće nemaju ni mogućnost organizovanja i udruživanja u sindikate, što dodatno pojačava njihovu nemoć u ostvarivanju prava.

Broj neregistrovanih radnika na „crno“ se u Srbiji procenjuje na više stotina hiljada, što čini petinu svih zaposlenih. Gotovo trećina privrednih subjekata, uključujući i one u javnom sektoru, bavi se sivom ekonomijom i zapošljava radnike bez ugovora i ne isplaćuje im redovno plate. Oni nemaju zdravstveno i socijalno osiguranje i nisu zaštićeni od nezakonitog otkaza. Zarada zaposlenih bez ugovora je za polovinu manja u odnosu na formalno zaposlene. Na crno rade svi: mladi, nekvalifikovani radnici, radnici sa srednjom stručnom spremom, zaposleni bez redovne zarade, nezaposleni stariji od 40 godina, penzioneri, primaoci socijalne pomoći, studenti… „Društveno odgovorni“ poslodavci izgovor za takvu praksu nalaze u visokim porezima i doprinosima na zarade, „neodrživoj“ visini minimalne zarade, ili složenim normama i procedurama koje se primenjuju u slučaju otpuštanja radnika. „Fleksibilno“ angažovanje radnika bez ugovora je, zapravo, sredstvo za smanjenje troškova rada, povećanje konkurentnosti na tržištu i, ezopovski rečeno, „olakšano upravljanje ljudskim resursima“. Ono što takvi uslovi uspevaju da stvore jeste prekarnost i prekarni radnici. Moglo bi se konstatovati, sledeći pojmovni koncept Ričarda Seneta, da je danas, poput visoko programiranog uređaja, u toku stvaranje beskrajno prilagodljivog, bezidentitetnog MP3 radnika.

Kako izaći iz začaranog kruga nedovoljne i nesigurne zaposlenosti? Imajući u vidu realnu sliku neformalne zaposlenosti, konstituenti MOR su 2002. izneli rešenje koje počiva na četiri stuba dostojanstvenog rada, a to su zapošljavanje, radna prava, socijalni dijalog i socijalna zaštita. Ovakvo nastojanje MOR dodatno je ojačano 2008. godine, usvajanjem Deklaracije o socijalnoj pravdi i fer poslovanju, kojom se insistira na tome da četiri pomenuta stuba dostojanstvenog rada budu neodvojivi i međusobno zavisni. To se može obezbediti pre svega kroz veći stepen zapošljavanja i više zarade. Zbog toga dostojanstven rad treba posmatrati, ne samo kao međunarodno prihvaćenu referencu i cilj sam po sebi, već kao način da se ubrza razvoj, smanji siromaštvo i neformalna zaposlenost. Stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta podrazumeva privredu koja nudi mogućnosti za investicije, preduzetništvo, razvoj veština, otvaranje radnih mesta i održiv pristojan život. To se može obezbediti posredstvom socijalnog preduzetništva i proizvodnje koja bi otvorile prostor za ekonomske aktivnosti siromašnih. Socijalna zaštita naglašava važne veze između produktivnog zaposlenja i sigurnosti za one koji iz bilo kojeg razloga nisu zaposleni, kao i sigurnost u pogledu zdravstvene zaštite, zatim zaštitu od gubitka ili smanjenja prihoda usled nezaposlenosti, povrede, materinstva, roditeljstva ili starosti, kao i pravedno i uključivo društvo. Najzad, socijalni dijalog proizlazi iz prava radnika da budu uključeni u pregovore sa poslodavcima i vlastima o pitanjima koja se odnose na svet rada. Socijalni dijalog podrazumeva da radnici i poslodavci imaju pravo da budu predstavljeni kroz svoje organizacije, kao i stav da se najbolja i najtrajnija rešenja postižu kroz dijalog. Pravo na dostojanstven rad, dakle, nije nikakva „sindikalna ujdurma“ i levičarska provokacija, već temeljna pretpostavka čoveka dostojnog života. Uostalom i Ustavom Srbije propisano je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, zaštitu na radu i pravičnu naknadu na rad, kao i pravnu zaštitu tih prava i mogućnost autonomnog sindikalnog organizovanja koje uključuje kako pregovaranje i dijalog tako i, kada oni ne daju rezultate, štrajkove i šire socijalne proteste.

Autor je potpredsednik UGS „Nezavisnost“ i član Pregovaračkog tima Vlade Srbije