Subvencije koje produžavaju agoniju

Rebalansom budžeta trebalo bi da bude obezbeđen novac za minimalne zarade zaposlenima u svim onim preduzećima koja nisu u stanju da sama finansiraju isplatu. Dogovoreno je i da se uradi analiza do sada realizovanih socijalnih programa, uz sagledavanje mogućnosti da se u firmama u restrukturiranju organizuje još jedno izjašnjavanje radnika o dobrovoljnom napuštaju preduzeća, uz odgovarajuće otpremnine i druge državne podsticaje, poput dokupa do pet godina staža.

– Zadovoljni smo dogovorom sa ministrom Vujovićem i verujemo da će sve što smo se dogovorili da bude i realizovano. Zbog toga smo obustavili proteste, mada smo svesni da je ovo samo gašenje požara, a nikako trajno rešenja za višegodišnje poslovno-finasijske probleme tih firmi. Dogovorili smo se i da se formira komsija koja bi trebalo da realizuje posupak privatizacije svih preduzeća u restrukturiranju za koje postoje zainteresovani kupci, ili strateški partneri – ističe za Danas Goran Miletić, predsednik sindikalne radne grupe za preduzeća u restrukturiranju i predsednik Sindikata u Zastavi kamionima.

Poznavaoci domaćih privrednih (ne)prilika koje polako, ali sigurno, prerastaju u dramu sa neizvesnim završetkom, prošlonedeljni dogovor tumače kao novu kupovinu vremena, praćenu reaktiviranjem subvencija za upošljavanje kapaciteta koje su, javna je tajna, ranije, dok ih nekadašnji prvi čovek u Ministarstvu ekonomije Saša Radulović nije ukinuo, uglavnom služila za isplatu zarada. Tako će, gotovo je izvesno, biti u ubuduće, jer većina od 153, 155, 161, ili više preduzeća u restrukturiranju (ni nadželni više ne znaju njihov tačan broj) nije sposobna da organizuje, iole, ozbiljniju proizvodnju. S druge strane, ni država nije imala mnogo izbora, jer onih pedesetak hiljada radnika u tim preduzećima, koji već godinama ne rade, ali, za razliku od svojih direktora, i ne primaju nikakve zarade, predstavljaju socijalnu tempiranu bombu, čiji satni mehanizam sve sitnije otkucava. Problem je utoliko veći što država nema ni ideju, a kamoli strategiju, oporavka domaće privrede, čime bi, apsorbovanjem radnika iz propalih fabrika, bar delimično bio rešen i problem preduzeća u restrukturiranju.

Vlada Srbije je, inače, kupovinu vremena započela još prvih dana maja, kad su usvojene izmene i dopune Zakona o privatizaciji, čija se suština odnosila na produžavanje zaštite računa preduzeća u restrukturiranju za još pet meseci, preciznije do sredine oktobra ove godine. Ustavni sud Srbije proletos je doneo rešenje, prema kojem preduzeća u restrukturanju od 15. maja neće biti zaštićena od naplate poverilačkih potraživanja, usled čega bi većina njih, ako ne i sva ekspresno otišla u stečaj i(li) bankrot, dok bi 53.584 radnika završilo na ulici. Izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ne samo da su sprečeni poverioci da svojim potraživanjima blokiraju račune preduzeća u restrukturiranju već je propisano i da se poverioci namire iz prodajne cene tih firmi, pri čemu državni poverioci ne mogu da traže prinudnu naplatu potraživanja nastalih do 31. decembra 2007. Osim toga, privatni poverioci će morati da sačekaju pet meseci za naplatu svojih potraživanja. Precizirano je, takođe da svi poverioci imaju rok od 30 dana, od usvajanja izmenjenog Zakona o privatizaciji, da Agenciji za privatizaciju dostave svoja potraživanja. Agencija, potom, ima na raspolaganju 90 dana da evidentira i utvrdi visinu potraživanja za svakog poverioca i za svako preduzeće u restrukturiranju. Od te institucije se očekuje i da napravi predlog za namirivanje potraživanja koji će, u roku od 90 dana, dostaviti svim poveriocima. Dobavljači, banke, Poreska uprava, poslovni partneri, radnici i ostali poverioci će zatim imati rok od 30 dana da se izjasne da li su saglasni sa predlogom Agencije.

Uprkos, na prvi pogled, komplikovanijoj proceduri kojom će se rešavati status preduzeća u restrukturiranju, suština poteza novoformirane Vlade jeste zaštita tih firmi od trenutne propasti, mada su većina njih odavno propala, i to toliko da je njihovo dalje veštačko održavanje u životu – besmisleno. Na to ukazuje i dogovor kojim se Vlada obavezala da ponovo subvencioniše navodno oživljavanje proizvodnje u preduzećima u restrukturiranju. A o kakvoj se proizvodnji radi najbolje svedoči primer Zastave kamiona, koja je, do kraja 80-tih prošlog veka, u saradnji sa italijanskim IVEKOM, tržištu isporučivala oko 10.000 teretnih vozila godišnje, dok je za ovu godinu ugovorila isporuku samo 17 kamiona, i to domaćim javnim preduzećima. Pa, zašto, onda, Vlada Srbije štiti od stečaja, ili bankrota, preduzeća bez perspektive? Upućeni smatraju da Vlada, pritisnuta zahtevima Svetske banke da reši problem, kupuje vreme, i to čini iz najmanje dva razloga. Prvi je taj da ne sme sebi da dozvoli da joj jedan od prvih poteza u privredi bude da stavi katance na više od 150 preduzeća, od kojih su mnoga nekada bila okosnica razvoja domaće industrije, te da na ulicu izbaci više od 53.000 trudbenika. Gašenje tako velikog broja firmi i ugrožavanje gole egtistencije tako velikog broja radnika predstavljalo bi šok i za javnosti, koja od „svemogućeg“ premijera i njegovog kabineta očekuje napredak.

Vlada Srbije kupuje vreme i da bi, u narednim mesecima, videla šta može da se učini sa preduzećima u restrukturiranju, ili delovima nekih od njih, za koje bi privatizacija značila opstanak na tržištu. Prema procenama nekih od analitičara šansu za opstanak ima tek nekoliko desetina, od oko 150 preduzeća u restrukturiranju. Javna je tajna, naime, da se više od 100 ovih firmi na tom spisku našlo iz političkih razloga. Baš kao što je javna tajna i to da su uoči svakih izbora, iz lokalnih samouprava u Vladu Srbije stizale inicijative da se neka od njihovih propalih firmi uvrsti na listu preduzeća u restrukturiranju i time sačuvaju radna mesta. Tako se od malog broja najznačajnijih srpskih privrednih sistema (Grupa Zastava, RTB Bor, FAP, Kablovi, Prva petoletka, deo Rakovičkog basena…), koji su, na inicijativu Vlade Zorana Đinđića, trebalo najpre da budu restrukturirani, pa privatizovani po posebnom program, stiglo do spiska od 155 preduzeća, od kojih je mnoga odavno izgubila bilo kakvu pesrpektivu, ili su, pak, upropašćena pljačkaškim privatizacijama.

Firme sa perspektivom

Procenjuje se da bi od svih preduzeća u restrukturiranju mogla da se spasu samo neka, među kojima su Zastava Kamioni, za koju su zainteresovane vodeće kineske kompanije u proizvodnji teretnih vozila. Šansu da prežive trebalo bi da dobiju Kablovi i RTB Bor (zbog dobre cene bakra na svetskim tžištima), FAP iz Priboja, Ikarbus (ukoliko se uspostavi saradnju sa Mercedesom), kao i Industrija traktora i mašina (zbog proizvodnog programa). Perspektivu imaju i delovi kragujevačkih firmi Metal sistemi (jedini proizvođač galovih lanaca u Srbiji i regionu), te „21 oktobar“, koji uveliko sarađuje sa slovenačkim Gorenjem.