Sve se vrti oko poreza

Nažalost, nedovoljno pažnje posvećuje se vezi između ta dva ključna pitanja. U suštini, hvatanje u koštac s problemima koji se odnose na socijalnu i medicinsku zaštitu jeste odgovor na ono što tišti srednju klasu, ali srž priče o unapređenju politike ostaje potreba za povećanjem poreskih stopa za bogate, kako bi se obezbedili veći prihodi za sve ostale kategorije stanovništva. Preraspodela zarada može da bude privlačna zamisao za pojedine, uključujući, u manjoj meri, republikance, koji podržavaju „razvodnjenu verziju“, što u suštini podrazumeva da se kroz poreze obezbeđuje pomoć za porodice, ali zaključci nedavne studije Brukings instituta pokazuju da će se na taj način samo neznatno umanjiti razlike u platama Amerikanaca. Istovremeno, podizanjem poreske stope neće biti obezbeđeno dodatno finansiranje pojedinih socijalnih i medicinskih usluga. Očuvanje ovih programa u postojećem obliku zahtevalo bi povećanje poreza i za pripadnike srednje klase, što je pogubno, kao i nastavak politike smanjenja troškova za odbranu, obrazovanje i istraživanja. Postoji samo jedan način da se obezbedi dugoročni prosperitet Sjedinjenih Država – pokretanje proaktivne politike čime bi se podstakli povećanje stope zaposlenosti i produktivnost, održale niske stope poreza, osnažila podrška radnicima i investiralo u obrazovanje, inovaciju i infrastrukturu. S druge strane, primena mera iz prošlosti značila bi prepreku za ekonomski napredak domaćinstava iz srednje klase.

Da bi se finansirala proaktivna politika, američki lideri moraju da sprovedu reforme koje podrazumevaju dugoročnu održivost osnovnih principa socijalne zaštite. Kako stvari stoje, nije moguće održati postojeći socijalni i zdravstveni sistem, što je posledica jaza između zacrtanih zarada i obećanih olakšica koji dosežu desetine biliona dolara. Stoga, smanjenje razlika u poreskim stopama, usled čega bi najveći teret poneli pripadnici srednje klase, dovelo bi u pitanje i ekonomski rast i životni standard. Da bi se izbegao takav scenario, nužno je da američki lideri ograniče javnu potrošnju i povećaju podršku pripadnicima srednje klase. Mada socijalna zaštita i zdravstvo ostaju važni za obezbeđivanje dobrobiti u penzionerskom dobu, njihova uloga mora da bude izmenjena da bi se zadovoljile aktuelne potrebe. Na primer, da bi se sprečilo da neko ko ima više od 30 godina radnog staža živi u siromaštvu u starosti, potrebno je da se povećaju socijalna davanja za radnike sa nižim zaradama, tako što bi se umanjili isti izdaci za one na rukovodećim pozicijama. Uporedo sa stabilizacijom finansiranja socijalne zaštite, američki zvaničnici treba da primene mere koje bi omogućile da se rad više vrednuje. Najzad, potrebno je proširiti olakšice za privatne penzione fondove.

Pravičan i savremen pristup treba primeniti i u zdravstvu, ali bez velikih povećanja poreza za pripadnike srednje klase. Za početak, može se predložiti davanje subvencija za starije građane kojim bi se finansiralo privatno zdravstveno osiguranje. Takvim olakšicama bi se značajno umanjili troškovi zdravstvenog sistema, s obzirom na to da bi se uspostavio okvir za delotvornije finansiranje olakšica, što bi podrazumevalo unapređenje konkurentnosti i inovacija u pomenutom domenu. Od potencijalnih učesnika predsedničke trke u SAD za sada je jedino nekadašnji guverner Floride Džeb Buš prepoznao potrebu takvog proaktivnog pristupa, predloživši reformu sistema zdravstva i socijalne zaštite bez nametanja visokih troškova srednjoj klasi i budućim generacijama. S druge strane, nekadašnja državna sekretarka i kandidatkinja demokrata Hilari Klinton i vodeći republikanski „takmičar“ Donald Tramp usprotivili su se reformama u takvim domenima.

Autor je dekan Poslovne škole na Univerzitetu Kolumbija