Taksisti između neplaćenih poreza i nelojalne konkurencije

Ako postoji neki zaključak sa konferencije „Taksi – Javna služba ili privatna delatnost?“ koja je održana 7. septembra u Hotelu Hajat, to je upravo gotovo neverovatna konstatacija da je po postojećoj regulativi, legalni taksista koji poštuje zakon, plaća porez i ne krade na taksimetru, brutalno diskriminisan od strane same države. Poreska uprava godinama abdicira od svoje zakonske obaveze naplaćivanja poreza od taksista, tako da poštenom taksisti koji plaća porez, nelojalno konkurišu hiljade njegovih kolega, legalnih taksista koji godinama, čak decenijama ne plaćaju porez. A svima njima zajedno konkurišu dodatne hiljade nelegalnih taksista, tzv. „divljaka“ koji ne plaćaju nikome ništa, i za koje očigledno ovoj državi nema zakona, tako da gotovo porazno zvuči konstatacija Dejana Malog, člana gradskog veća Beograda, koji je u okviru svog izlaganja na konferenciji rekao da po postojećoj zakonskoj regulativi, Grad Beograd nema zakonske mehanizme suzbijanja nelegalnog taksi prevoza, da to „divlji“ taksisti znaju, i tako se broj nelegalnih taksi vozača umnožava matematičkom progresijom. Mehanizam te nemoći državnog sistema objasnio je Zoran Pašalić, starešina Gradskog suda za prekršaje Beograda, koji je ukazao da ključnu meru zaplene vozila od „divljih“ taksista nije moguće sprovesti zbog zakonske odredbe po kojoj vozilo mora biti u vlasništvu samog taksiste, pa se samim tim praktično sva vozila u nelegalnom taksi prevozu danas vode na strine, ujne, babe, dede i ostalu rodbinu „divljih“ taksista, i začarani krug državne nemoći time je zatvoren. Da zlo bude veće, savesni taksisti su ozbiljno shvatili odluku Grada Beograda po kojoj od januara 2009. godine vozila koja nemaju EURO 3 pogon, neće moći da obavljaju taksi prevoz, da bi naknadno shvatili da su i tu namagarčeni, i da je pod izgovorom svetske akonomske krize, primena te odluke prolongirana na neodređeno vreme. Tako su se hiljade savesnih taksista kreditno zadužili da bi kupili n ova vozila sa EUROO 3 pogonom, pa sada u proseku 12 sati dnevno moraju da voze, da bi uspeli da održe korak sa finansijskim obavezama koje imaju. Dobrodušni „divljaci“, naravno nemaju tih briga, oni niti plaćaju porez, niti imaju obavezu da kupuju vozila sa EURO 3 pogonom, pa tako mogu i da voze taksi kako i koliko im odgovara. Iznureni legalni taksisti umiru za volanom od premora, nije retka scena u kojoj možete videti taksistu koji na malo dužem semaforu zaspi za volanom, dok se neretko odmah pored njih mogu videti odmorni, „divlji“ taksisti, koji samim svojim postojanjem svedoče o tome koliko je tragična priroda državne vlasti u Srbiji, koliko je to sistem koji kažnjava savesne i poštene, a nagrađuje beskrupulozne. Veliki publicitet koji je izazvala 14. konferencija Danas konferens centra o taksi prevozu, stepen strasti i oprečnih mišljenja o budućnosti ove službe među samim taksistima, kao i gotovo neočekivani interes privatnog sektora u oblasti auto industrije za budućnost taksija u Srbiji, definisali su buduće korake koje država treba da preduzme da bi uvela red u ovu oblast. Pored neminovne izmene Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, kojim bi se resorno ministarstvo infrastrukture već ove jeseni moralo pozabaviti, tu je i čitav niz mera kojima Grad Beograd, ali i mreža sudova za prekršaje, mogu podići efikasnost borbe protiv nelojalne konkurencije u taksi prevozu. Takođe, ono što je prosto neshvatljivo, i verovatno podložno i nekoj vrsti krivične odgovornosti, to je odustajanje državnih organa nadležnih za naplatu poreza od svoje obaveze naplate poreza od taksista, tako da danas na beogradskim ulicama legalno voze taksisti koji državi duguju i po 1,5 milion dinara, i to su stotine ljudi koji više od deset godina ne plaćaju porez. Godišnje država gubi po ovom osnovu preko milijardu dinara, taj iznos se samo povećava, a država u jeku svetske ekonomske krize kada je svaki dinara dragocen, hladnokrvno diskriminiše taksiste koji plaćaju porez, i praktično šalje poruku da je neplaćanje poreza dozvoljeno. Takvu poresku upravu, koja tako ogoljeno abdicira od svojih zakonskih obaveza, teško je naći u bilo kojoj evropskoj državi koja sebe smatra civlizovanom i ozbiljnom. Kolateralna šteta tog nemara su taksisti, koji su praktično oterani u bankrotstvo zbog svoje ničim utemeljene pretpostavke da zakone u Srbiji treba poštovati. I tako, preko 10.000 taksista vozi 2 miliona Beograđana, dok je realan broj potrebnih taksista duplo manji. Tržište taksi prevoza je fragmentizovano do besmisla, sa hiljadama učesnika koji su praktično van zakona i van poreskog sistema, praktično je došlo na ivicu kolapsa. Ukoliko država nešto ne preduzme da pomogne poštenim taksistima, posebno u svetlu ekonomske krize, i ne raščisti tržište od nelojalne konkurencije, hiljade njih otići će u bankrot, a Beograđane i goste iz inostranstva uskoro će prevoziti samo „divlji“ taksisti. I dok u razvijenom svetu taksi predstavlja ozbiljan ekonomski resurs automobilske industrije, poligon uvođenja naprednih tehnologija i pogona poput biogoriva, vodonika ili struje, u Srbiji država ne može da se dogovori sa sobom, da li taksisti trebaju ili ne trebaju da plaćaju porez. Taksi služba je inače, svuda u svetu, ogledalo jedne države, prva služba sa kojom gosti iz inostranstva imaju kontakt. U tom ogledalu, onaj ko dobro pogleda, o ovoj državi, i prirodi njene vlasti, može videti jako puno.