Visoki porezi guše korporativnu filantropiju

Istovremeno, ona retka preduzeća i organizacije, koji su voljni da deo svojih sredstava daju u dobrotvorne svrhe, nemaju nikakvu podršku države, koja ovakve aktivnosti, u poreskom smislu, tretira gotovo kao i bilo koji komercijalni posao. To praktično znači da se i na kupovinu medicinske opreme za bolnice plaća PDV. Paradoks je da se taj isti PDV ne plaća ako se oprema uvozi. Dakle, nezainteresovanost privrede i nezainteresovanost države dva su glavna problema koja sprečavaju proboj korporativne filantropije u Srbiji. Ove teze čine siže panel diskusije o društvenoj odgovornosti i zakonskoj regulativi u Srbiji, koju je prošle nedelje organizovao Danas konferens centar.

Kako je istakao Veran Matić, direktor Fonda B92, jedan od glavnih problema je što nema opšteg nacionalnog interesa da se humanitarne kampanje finansiraju na najbolji način.

– Evo primera. Pre sedam, osam godina Fond B92 je, u saradnji sa Institutom za transfuziju krvi, pokrenuo akciju dobrovoljnog davalaštva, koristeći autobus koji je i danas parkiran na Trgu republike. Problem je što taj autobus nije u funkciji, jer je pokvaren. S druge strane, sve ukazuje na to da bismo znatno više ljudi privukli da daju krv, ako bismo imali autobus koji bi išao Srbijom. Imali smo dve opcije: da kupimo i uvezemo Mercedesov autobus, ili da kupimo Ikarbusov. Pošto je ikarbus tada bio u krizi, odlučili smo da kupimo autobus domaćeg proizvođača. I tu kreću problemi. Pošto kupujemo domaći proizvod, morali smo da platimo PDV, što na sumu od 150.000 evra nije malo. Naprotiv, za taj novac mogli smo da kupimo dodatnu medicinsku opremu. Onda nam je Ikarbus isporučio maltene pokvaren autobus, pa smo morali da ga šlepamo do preduzeća Biomedicina, koje je trebalo da instalira potrebnu opremu. Taj autobus je tri meseca stajao tamo, a kad sam pozvao direktora te firme, rekao mi je da ga ništa ne pitam jer za mesec dana udaje ćerku, pa se samo time bavi. Onda smo autobus odvezli u Niš, u firmu koja takođe ništa nije uradila. Otišla je u stečaj i još se sudimo sa njom. Na kraju su se angažovali tehničari B92 i obavili kompletan posao. A da smo kupili u Nemačkoj Mercedesov autobus, ne bismo platili PDV – ukazuje Matić na sve apsurde sa kojima se B92 suočava u svom humanitarnom radu.

Kako dodaje u (polu)šaljivom tonu, u Srbiji se, srećom, ne proizvode mamografi, pa Fond nije platio PDV kada je ove uređaje kupovao u inostranstvu. Matić navodi i drugi primer, koji se odnosi na nabavku 200 inkubatora iz uvoza. On podseća da je Fond B92 tražio od države da ih oslobodi plaćanja dažbina, ali iz Ministarstva finansija nisu dobijali nikakav odgovor.

– Firma od koje je B92 kupovao inkubatore ima svoje predstavništvo u Srbiji i da je preko tog predstavništva obavljena kupovina, PDV bi morao da bude plaćen. Zato smo zapretili javnim skandalom koji bi nastao kada bi se saznalo da Vlada od svakih 100 inkubatora sebi uzima 18. Tada je Ministarstvo finansija poslalo čoveka koji nam je objasnio kako da izbegnemo plaćanje svih tih dažbina – kaže Matić i dodaje da Fond i danas koristi tu „šemu“ kako ne bi plaćao PDV na medicinsku opremu koju kupuje za humanitarne potrebe.

On podseća i na pregovore sa Dinkićem (tada ministrom finansija) o ukidanju PDV-a na opremu za bebe, koji su, kako kaže, bili toliko teški da su ličili na pregovore sa MMF-om. „Ispalo je da su oni koji zarađuju 80.000 dinara maltene bogataši“, komentariše Matić, koji je primetio i da na panelu nije bilo predstavnika Ministarstva finansija, iako su bili pozvani, „jer oni izbegavaju ovakve skupove“. Fond B92 je morao da plati PDV i za izgradnju pet sigurnih kuća, a to znači da je samo od tog poreza mogla da se izgradi još jedna. „Država u prethodnih nekoliko godina nije izgradila nijednu sigurnu kuću, dok B92 trenutno gradi dve“, upozorava Matić, koji tvrdi da je ponašanje države utoliko neprihvatljivije, ako se zna da organizacije poput Fonda B92 ne ulažu u marginalne projekte ili projekte od interesa za usku grupu korisnika, već u osnovnu infrastrukturu. Drugim rečima, obavlja posao koji bi trebalo da radi sama država.

Sa sličnim problemima suočava se i Dragiša Kovačević, direktor SOS kanala, koji takođe realizuje razne društveno korisne kampanje.

– Ovu oblast treba urediti tako da privatne kompanije imaju interesa da ulažu u dobrotvorne delatnosti. Mi sprovodimo razne akcije, pomenuću neke: „Droga je smrt“, „Liga budućih šampiona“ i druge i pomažemo amaterske sportske klubove. Ali, posle privatizacije, nijedna kompanija više nije zainteresovana za njih, interesuje ih samo tržište. Pitao sam direktora fabrike koja proizvodi čokoladu, da li on smatra da deca koja tu čokoladu jedu treba da budu zdrava i da se bave sportom. On tu svest nema. Naša situacija je takva da ako neka firma, recimo Pošta Srbije, želi da učestvuje u našoj akciji prikupljanja sportske opreme za 365 sportskih klubova za decu, i recimo da donira milion dinara, mora da plati 20 odsto PDV-a na tu donaciju. Onda mi uzmemo taj novac i naručimo da se naprave dresovi i na to se takođe plati 20 odsto PDV-a. Onda te dresove poklonimo školama u Srbiji i one moraju da plate 2,5 odsto poreza na poklon – kaže Kovačević.

Po njegovim rečima, dva najveća darodavca koja je imao srpski sport su Mirko Vučurović koji je svom mestu poklonio stadion i Arkan, koji je uredio i ostavio dva stadiona. „To je zbog toga što u klubove sad ulaze ljudi sa namerom da iz njih nešto uzmu, a ne da za sobom nešto ostave“. Da bi ilustrovao sa kakvim se problemima suočavaju, Kovačević je naveo primer jedne od humanitarnih kampanja usmerenih na pomoć deci da se bave sportom. On tvrdi da je molbu za učešće u projektu poslao na adrese 100 kompanija u Srbiji a odgovorile su mu samo dve, koje su poručile da su već potrošili predviđeni novac za reklame.

– To nije reklama, već kampanja za decu, ali takvu argumentaciju u firmama jednostavno ne prihvataju. Pitam se da li je moguće da Bambi nije zainteresovan da bude sponzor „Lige budućih šampiona“ – pita se Kovačević, ironično primećujući da to nije smetalo konditorskom gigantu da lansira sopstvenu liniju čokoladica pod upravo tim nazivom „Liga budućih šampiona“.

On dodaje da su na SOS kanalu, koji praktično jedini u Srbiji promoviše amaterski sport, prve intervjue u životu dali neki od najvećih srpskih sportista današnjice. Između ostalih i teniserke Ana Ivanović i Jelena Janković, fudbaler Danko Lazović i košarkaš Milenko Tepić. Svi oni imali su samo sedam, osam godina kada im je SOS kanal dao priliku da za njih prvi put sazna šira javnost. „Pre 19 godina odlučio sam da niko ne sme da se pojavi sa cigaretom na SOS kanalu. Čak sam i radnicima koji ne puše dao veće plate“, ističe Kovačević, dodajući da je ironijom, kanal u jednom momentu bio i kažnjen zato što nije imao postavljene oznake o zabranjenom pušenju.

Dru Giblin, ataše za kulturu ambasade SAD u Beogradu, ukazao je na to da su poreske olakšice za filantropiju od vitalnog značaja za kompanije koje posluju u toj zemlji. „Princip je jasan – ako vlada smanji poreze, kako bi podstakla kompanije da više novca ulažu u zajednicu u kojoj rade, onda država ne mora za te namene da izdvaja novac iz budžeta. S druge strane, firme jačaju veze sa zajednicom i tako se trasira put i za njihova kasnija ulaganja“, tvrdi Giblin. Kao primer američkog pristupa, Giblin navodi organizaciju Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine, gradu iz kojeg je on sam potekao. Posle tih Igara je, kako kaže, bilo puno rasprave u vezi s tim da li je Olimpijada bila suviše komercijalizovana i da li vredi organizovati jednu takvu sportsku manifestaciju od globalnog značaja. „Činjenica je da su američke vlasti tvrdile da su Igre donele zaradu državi“, podsetio je Giblin i konstatovao da je kapitalizam učinio neprofitne kompanije konkurentnim.

– Ambasada SAD podržava razne kampanje u Srbiji, između ostalih i umetnički festival Nišvil, koji je dobar primer za to kako treba raditi. Organizatori ne razmišljaju kako da festival organizuju naredne godine, već kako da ta manifestacija opstane u narednih pet godina. Oni, dakle, razmišljaju dugoročno i Amerikanci vole da podržavaju takve projekte. Sretao sam ljude koji su mi dolazili sa rečima da je vlada skresala budžet za njihove projekte i tražili način da ta sredstva nadomeste. Uvek sam u tim situacijama mislio da rešenje može biti u tome da se ojačaju veze sa privatnim sektorom – smatra Giblin.

U diskusiji je učestvovao i izvršni direktor JP Pošta Srbije Mihajlo Jovanović, koji je naglasio da je to preduzeće imenovalo izvršnog direktora za kadrove i društvenu odgovornost i da preduzima mnoge socijalno odgovorne aktivnosti.

– Pošta ima visoko razvijenu svest o korporativnoj društvenoj odgovornosti. U našoj firmi ova oblast je podeljena u dva dela. Jedan je usmeren ka našim zaposlenima, a drugi ka široj zajednici. Mi se tako trudimo da pokažemo brigu i podignemo svest unutar naše organizacije. Brinemo o obrazovanju i usavršavanju zaposlenih, jer smo svesni da smo izloženi konkurenciji. Od 15.000 radnika, njih 3.000 je prošle godine bilo na raznim obukama. Razvijamo timski duh izborom najboljeg radnika meseca, a kasnije i najboljeg radnika godine u raznim sektorima Pošte. Preko akcije „Malo dobre volje da nam bude bolje“ podstičemo radnike da sami kreče i brinu o poštama u kojima rade, naročito u malim mestima – rekao je Jovanović.

On je podsetio da Pošta ima 1.500 objekata širom Srbije tako da bi im trebalo 30 godina ako bi hteli da ih sami dovedu u funkcionalno stanje.

– Pomažemo kulturu i sport, ali ne profesionalni. Imali smo akciju u kojoj smo pozvali decu, koja danas samo koriste mejlove, da šalju pisma Deda Mrazu i dobili smo 9.000 čestitki. Pomogli smo NIN-ovu nagradu, nagradu „Momo Kapor“, Art salon, Kolarčevu zadužbinu, ariljske letnje muzičke manifestacije, niške planinare koji su se peli na Elbrus i izgradnju mlekare za narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji. Omogućili smo deci koja se leče na radiologiji besplatan pristup internetu i sproveli mnoge druge akcije – podsetio je Jovanović i dodao da je uz sve to, Pošta Srbije prošle godine ostvarila dobit od 20 miliona evra.

Kako to rade Amerikanci

– Najveći deo kulturnih i sportskih aktivnosti u SAD finansiraju kompanije, a ne država. Kao najsvežiji primer koji ilustruje ovu konstataciju, pomenuću Olimpijski tim Amerike, koji je raspolagao budžetom od 140,7 miliona dolara. Od toga je Vlada SAD donirala samo 10,3 miliona i to mahom za paraolimpijce. To znači da je više od 90 odsto sredstava došlo iz privatnih fondova – kaže Dru Giblin, ataše za kulturu ambasade SAD u Beogradu.

Veran Matić, direktor Fonda B92

– Fond B92 morao je da plati PDV i za izgradnju pet sigurnih kuća, iako je samo od tog poreza mogla da se izgradi još jedna takva ustanova. Podsetiću da država nije izgradila nijednu sigurnu kuću, dok B92 trenutno gradi dve. Ponašanje države utoliko je neprihvatljivije, ako se zna da organizacije poput Fonda B92 ne ulažu u marginalne projekte ili projekte od interesa za usku grupu korisnika, već u osnovnu infrastrukturu. Drugim rečima, obavljaju posao koji bi trebalo da radi sama država.

Dragiša Kovačević, direktor SOS kanala

– Ovu oblast treba urediti tako da privatne kompanije imaju interesa da ulažu u dobrotvorne delatnosti. Mi sprovodimo razne akcije, poput onih: „Droga je smrt“, ili „Liga budućih šampiona“, ali imam utisak da posle privatizacije, nijedna kompanija više nije zainteresovana za njih, interesuje ih samo tržište. Pitao sam direktora fabrike koja proizvodi čokoladu, da li on smatra da deca koja tu čokoladu jedu treba da budu zdrava i da se bave sportom. On tu svest nema.

Dru Giblin, ataše za kulturu ambasade SAD u Beogradu

– Poreske olakšice za filantropiju od vitalnog su značaja za kompanije koje posluju u Sjedinjenim Američkim Državama. Princip je jasan – ako vlada smanji poreze, kako bi podstakla kompanije da više novca ulažu u zajednicu u kojoj rade, onda država ne mora za te namene da izdvaja novac iz budžeta. S druge strane, firme jačaju veze sa zajednicom i tako se trasira put i za njihova kasnija ulaganja.

Mihajlo Jovanović, izvršni direktor JP Pošta Srbije

– Pomažemo kulturu i sport, ali ne profesionalni. Imali smo akciju u kojoj smo pozvali decu, koja danas samo koriste mejlove, da šalju pisma Deda Mrazu i dobili smo 9.000 čestitki. Pomogli smo realizaciju NIN-ove nagrade, kao i nagrade „Momo Kapor“, zatim Art salon, Kolarčevu zadužbinu, ariljske letnje muzičke manifestacije, niške planinare koji su se peli na Elbrus i izgradnju mlekare za narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji. Uz sve to, Pošta Srbije ostvarila je dobit od 20 miliona evra.