Ko hoće može i da neće

Pored niza poznatih i nepoznatih uslova koje nam je EU ispostavila, predstoji nam i niz naknadnih problema koje nam pripremaju pojedine zemlje na planiranom putu preko sedam gora i sedam mora do nekog sasvim neizvesnog članstva u uniji, za koju niko nezna kako će izgledati za desetak godina. Već godinama se malo po malo povećava nivo centralističkog odlučivanja u EU, a očigledna težnja najjačih zemalja je da se taj stepen centralizma poveća i preko normi za federalnu državu. Otuda se logično nameće pitanje kako mogu zajedno bivše jugoslovenske državice u takvoj zajednici, kada već nisu mogle u Jugoslaviji, a u toj vreći već ima nekih rogova.

Veliko je pitanje da li je bilo pametno i svrsishodno što već petnaest godina u horu i na sav glas trubimo da evropski put nema alternativu. Zar to ne povećava količinu zajebancije kojoj smo izloženi iz dana u dan i očiglednu različitost aršina kojima se meri Srbija u odnosu na druge zemlje? Ako čovek pomisli da, kao i uvek, naši političari nikad nisu stvarno mislili ozbiljno da Srbija uđe u EU i da se pod maglom integracionih postupaka samo prikrivala namera olakšanog pelješenja državne imovine, može se zaključiti da ovakva pretpostavka ima ozbiljnog osnova. Tako govore svi do sada postignuti rezultati. Ni milimetar nismo bliže članstvu, a imovine je sve manje. Sa druge strane, najznačajnije stvari koje bi morali da uradimo da bi nam moglo biti bolje, niko iz EU ne nameće, niti pritiska. Departizacija i depolitizacija društva, decentralizacija i većinski izborni sistem nisu predmet evropskih pritisaka, što omogućava našim vlastima da ove teme i ne pominju. Bez toga nećemo daleko odmaći u reformama društva.

Suma sumarum, pita se čovek šta bi bilo kad bi mi u jednom trenutku rekli Evropi : „Mi smo se umorili od integracija, a i takvi smo kakvi smo i nismo mi za EU, pa smo prinuđeni da odustanemo. Reformisaćemo se sami koliko možemo, a vi idite svojim putem“? Šta bi onda oni uradili? Zbog toga nebi mogli da nam uvode sankcije, ili ne daj Bože da nas bombarduju. Mnogo je verovatnije da bi odustali od mnogih uslova i da bi nam mnogo više i bolje pomogli da se ponovo predomislimo i vratimo integracijama. Barem bi mogli da u pojedinim trenucima samo malo naznačimo da može lako doći do našeg odustajanja, pa da vidimo šta bi se desilo. Odavno naš narod ima izreku „ko hoće, može i da neće“. Vredelo bi probati.