U slavu Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca

Uoči Prvog srpskog ustanka Požarevačka nahija bila je ubedljivo najveća po površini u ondašnjem Beogradskom pašaluku. Sam Požarevac bio je mesto solidne veličine i značaja za pojmove ondašnje Srbije. Prema rečima dr Miroljuba Manojlovića, prema nekim kazivanjima imao je oko 1.500 samo turskih kuća, što je možda i preterano. U gradu se nalazio i veliki turski garnizon, koji je brojao oko 1.500 vojnika, koji su kontrolisali teritoriju do Vidina. Posle Beograda i utvrđenog Smedereva, u Požarevcu se nalazi najveći turski garnizon u čitavoj Istočnoj Srbiji.

Period turske vladavine koji je prethodio dolasku dahija u Srbiju bio je dosta liberalan. Srbi su dobili pravo da sami, preko svojih starešina, sakupljaju danak i predaju ga Turcima. Ovaj začetak stvaranja samostalne lokalne uprave doveo je do toga da u Srbiji ojača klasa lokalnih velmoža – knezova. Tokom perioda relativnog unutrašnjeg mira Srbi su još više ojačali svoje veze sa Srbima u Austrijskom carstvu, koji su živeli sa druge strane Save i Dunava. Sama činjenica da su se nalazili u blizini granice pogodovala je kneževima iz ovog kraja da razviju svoje poslove i dođu do neophodnih kontakata i novca, koji će im i te kako biti potrebni tokom ustanka. Mnogi Srbi stekli su ratničko iskustvo u borbi sa Turcima bilo kao hajduci, bilo boreći se u redovima „frajkora“ – pograničnih jedinica u vojsci Austrijskog carstva, koje su se sukobljavale sa Turcima.

Period mira bio je brutalno prekinut dolaskom dahija u Beogradski pašaluk, koji su zaveli strahovadu i teror, a njihova odluka da započnu Seču knezova bio je povod da Prvi srpski ustanak otpočne 1804 godine. Na skupu u Orašcu Srbi su se dogovorili da svaki knez u svojoj nahiji započne borbu protiv Turaka u protera ih.

Najuticajniji knezovi Požarevačke nahije – Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, odmah nakon početka ustanka uspeli su da čitavu oblast Istočne Srbije (izuzev Požarevca) očiste od Turaka. Veliki granizon u Požarevcu je ipak bio jako teška meta za ustanike koji nisu raspolagali topovima. Plan Milenka Stojkovića sastojao se u tome da preseče turske linije snabdevanja, da im onemogući da se snabdevaju hranom i oružjem i da sprovede opsadu do dolaska jačih snaga pod komandom Karađorđa. „Turske linije snabdevanja išle su od Beograda Dunavom do Kostolca, i onda karavanom do Požarevca. Milenko Stojković je napao tursku posadu u Ćirikovačkom lugu i potpuno je razbio. Petar Dobrnjac napadao je Požarevac od strane Petrovca na Mlavi. Ustanici su računali i na lokalne snage pod komandom Momira Dugalića, koje su dolazile sa juga, iz Lučice. Pritešnjeni sa tri strane Turci su se pripremili za opsadu. Borbe za Požarevac počele su na „čisti ponedeonik“, odnosno početkom marta. Kako ustanici nisu imali topove organizovali su opsadu koja je trajala oko dva meseca, do dolaska Karađorđa, čija vojska je imala top. Kada su uvideli da više nema nade, Turci su se predali i 12. maja 1804. godine Požarevac je oslobođen. Uslovi mira su bili takvi da su svi Turci koje se nisu ogrešili o Srbe mogli da idu, kao i turski trgovci koji su to želeli. Ostali su bili kažnjeni. Lokalnu upravu u Požarevcu preuzeo je Momir Dugalić.“ rekao je Manojlović.

Dvojica vojvoda iz Požarevačke nahije – Milenko Stojković i Petar Dobrnjac svakako su obeležili Prvi srpski ustanak i bitno uticali na njegove razmere i značaj. Oni su na kraju podelili i stu sudbinu – proterani su iz Srbije tokom ustanka i nikada se nisu vratili u zemlju. Milenko Stojković, inače rodom iz Kličevca uoči ustanka bio je poznati i bogati zanatlija i trgovac, a u mladosti i hajduk. Njegova terzijski dućan nalazio se na mestu gde se sada nalazi spomenik Pavlu Saviću. Imao je razrađene kontakte sa Srbima u Austrijskoj carevini, kao i sa Rusima, koji će se zauzeti za Srbe nešto kasnije. Pod njegovom i Dobrnjčevom komandom nalazila se prostrana oblast, koja je obuhvatala teritorije od Morave do Negotina na istoku i od Dunava do Ćuprije na jugu. Kao odličan vojskovođa istakao se u boju kod Ivankovca 1805. godine, a nakon toga je promenjen i cilj ustanka – umesto borbe protiv dahija cilj je postao oslobođenje i stvaranje nezavisne države. Milenko Stojković nikada nije poražen u borbi. Jedan od njegovih zadataka, koji je uspešno obavio bio je i hvatanje i likvidacija dahija (Aganlije, Kučuk Alije, Mule Jusufa i Fočić Mehmed-age). Jedno vreme, posle Deligradske bitke, zamenjivao je Karađorđa na mestu komandanta celokupne srpske ustaničke vojske, jer je vožd bio ranjen. Tokom ustanka nije provodio mnogo vremena u Požarevcu, već je živeo u Ramu, gde je tada, kao i sada postojala skela za prevoz preko Dunava. Poznat je bio i po tome što je imao harem. Zajedno sa Petrom Dobrnjcem bio je najveća opozicija Karađorđu, koji je nastojao da centralizuje zemlju, dok su dvojica vojvoda požarevačke nahije zastupale stav da svaki vojvoda u svojoj nahiji treba da ima vlast jednaku Karađorđevoj. Prilikom formiranja popečiteljstava (današnjih ministarstava) ponuđen mu je resor inostranih dela, a Dobrnjcu unutrašnjih. Obojica su to odbila, nakon čega su 1811. proterani iz Srbije. Zabeleženo je i da je Milenko Stojković zbrinuo nakon toga sve svoje žene, na taj način što je svakoj ostavio dovoljno novca da može da započne novi život. Otišao je u Rusiju gde je penzionisan sa činom pukovnika. Nikada se nije vratio u Srbiju, i umro je na Krimu 1831. godine.

Petar Dobrnjac rođen je u Dobrnji kod Petrovca na Mlavi, i tokom ustanka bio je uz Milenka Stojkovića jedan od najuticajnijih vojvoda u Srbiji. Koliko je ostao upamćen po herojstvu i neustrašivosti, toliko se pamti i njegovo ne marenje za Karađorđa i njegove odluke, što ih na kraju i dovelo u sukob. Zajedno sa Milenkom Stojkovićem proteran je iz Srbije, i nikada se nije vratio u zemlju. Umro je u Jašiju 1831. godine. U II srpskom ustanku je bio poverenik kneza Miloša kod ruskog cara Aleksandra I.

Srpski knezovi su vrlo brzo posle oslobođenja zemlje pokazali da se ne mogu složiti oko najvažnijih pitanja – raspodele vlasti i organizacije države. Šihova nesloga bila je jedan od uzroka poraza na Čegru 1809, kada je izostala pomoć Stevanu Sinđeliću. Takođe, ni međunarodne okolnosti i Napoleonov pohod na Rusiju nisu odgovarali srpskim ustanicima, jer je zbog predstojeće rata Rusija bila primorana da se povuče sa Balkana i zaključi mir sa Turcima, koj su potom slomili Prvi srpski ustanak. Međutim, uprkos žestokom teroru njihova inicijativa bila je kratkog daha, jer su Srbi ve deceniju bili samostalni, a teror je izazvao Drugi srpski ustanak, a kasnije i konačno oslobođenje zemlje.