Beogradska alternativa

Mnoge moje kolege smatraju da su imali napornu godinu ako su posetili tuce festivala! IDFA se završio u nedelju, a ja sam odlučio da ostanem u Holandiji. Neka vrsta mini-odmora, iako se pojam odmor ne može baš primeniti kada provodiš jedanaest meseci godišnje van kuće (živim u Sanderlendu, na severoistočnoj obali Engleske). Amsterdam je živopisan, ali previše turistički za mene. U poređenju s njim, Roterdam odaje utisak pravog grada (kao i Beograd).

Četvrtak, 3. decembar

Ugrabio sam prvu priliku da odležim, i na kraju ustao iz kreveta oko 11 ujutru. Promenio sam dva voza u metrou, od Roterdama do sledeće stanice, Haga, koji je udaljen 20 kilometara. Put traje manje od sat vremena, u Holandiji je javni prevoz izvanredan. Nekoliko sati sam lutao po gradu i u suton sreo M., s kojim sam išao u školu osamdesetih, a koji danas radi u Specijalnom tribunalu za Liban.

Petak, 4. decembar

Izašli smo u 8:15, na sheveningenski hladan povetarac. Putujemo tramvajem do centra grada. Pronalazim jedan kafić nazvan po francuskom glumcu, Žan-Pol Belmondo (dobar znak), gde uz kafu jedem kroasan. Malo se vrzmam po centru pa svratim na još jednu kafu, u malo mesto na obali reke i tu pročitam par glava iz trilera Unajmljeni revolver Grejema Grina (A Gun For Sale tj. This Gun For Hire; film po tom romanu u Jugoslaviji je igrao pod navedenim srpskohrvatskim naslovom – prim. prev.) napisanog 1936. godine. Iza ugla, blizu nekakve fabrike, pronađem još jedan kanal i vidim tri labuda kako poleću – spektakularan i bučan prizor.

Subota, 5. decembar

Poslednji dan u Amsterdamu. Zaputio sam se u internet-cafe da nešto stvarno i radim, i počnem pisanje poslednje tri od šest recenzija sa IDFA koje moram da završim za moje ključno izražajno sredstvo – Holivud riporter, industrijski magazin iz Los Anđelesa. Koristeći beleške koje sam vodio tokom projekcija pre više od sedam dana, doneću svoje presude (oko 600 reči) za dva najbolja filma iz takmičarskog programa, Ukrajinski šerifi i Stolica tvojega oca. Dovršio sam Unajmljeni revolver uz pivo u prijatnom kafiću sa imenom koje ne obećava – Dopijev eliksir, a potom otišao u jednočasovnu šetnju do drugog dela grada, gde sam sreo prijatelje pa smo pogledali Tima Rota u meksičkom umetničkom trileru 600 milja. Volim da odem u pravi bioskop kad god mogu – i ovo je moj 59. nefestivalski film ove godine.

Nedelja, 6. decembar

Pratim u vestima koliki deo severne Engleske je pogođen poplavama posle Oluje Dezmond (ime koje me odmah podseti na klasik Bilija Vajldera – Bulevar sumraka). Sanderlend je uvek pošteđen u takvim okolnostima, jer je gradska reka u nekoj vrsti duboke provalije. Odem u internet-cafe da završim dve recenzije za Riporter i malo montiram kratki film na kom trenutno radim. Dok sam bio u Litvaniji prošlog meseca, pronašao sam napušteni stadion i, uz pomoć jednog mladog kamermana, snimio sat vremena materijala koji planiram da spakujem u otprilike sedam minuta filma. Radni naslov: Vilniu (sic) Detroit. Potražite ga u Beogradu sledećeg decembra. Odlazim na aerodrom, odakle letim za Beograd. Slećemo po magli i dok se približavamo jasno vidim, iznad niskih oblaka, zvezde koje sačinjavaju Velika kola i pružaju se dole ka gradu: Mezer, Aliot, Mizar, Alkaid. Slećemo skoro tačno u ponoć, uvek je dobro kada se vratim u svoj omiljeni evropski grad.

Ponedeljak, 7. decembar

Prvi put sam posetio Beograd za novogodišnje veče u kom je 2008. prešla u 2009. godinu; drugi put je to bilo šest godina kasnije, za Alternative film/video festival u Studentskom gradu. Prošlog decembra naleteo sam na izvrstan mali restoran kod železničke stanice: Naše more (Milovana Milovanovića 4), u koji sam opet otišao kada sam se vratio u grad, u maju, a potom i u septembru. Sada su mi se na ručku pridružila i dva ortaka kod kojih sam spavao prethodnu noć. Naručio sam mućkalicu (550 dinara) kojoj je prethodila šljivovica i par flaša Zaječarskog piva. Najzad sam otišao oko šest – na još piva sa drugim ortakom. Počeli smo, prigodno, u Britiš pabu u Balkanskoj i ostatak večeri mi je malo zamućen. Zaključićemo jednim engleskim izrazom: Svi su se dobro proveli.

Utorak, 8. decembar

Mamurluk!! Tek kada se prohladno sivo prepodne završava, počinjem da se lagano vraćam u normalu, sedam u taksi do Novog Beograda, da bih stigao u tri po podne na početak festivala Alternative 2015. Prošle godine sam pisao o festivalu za magazin Sajt end saund, u detalje prepričavao njegovu dugu istoriju bavljenja eksperimentalnim filmom, i objašnjavao razne stvari kako bih ga učinio posebnim: besplatne projekcije; nema sponzora; nema nagrade u novcu; gostoprimljiva i kolegijalna atmosfera. Ove godine sam u žiriju i danas pratim četiri različita programa: prošlogodišnje pobednike, retrospektivu hrvatskog „majstora amaterskog filma“ Mihovila Pansinija, kompilaciju fenomenalnih kućnih snimaka koje je tokom nekoliko decenija snimala Vukica Đilas (snimke uživo prati LP duo, na klaviru i uz pljeskanje) – što je neočekivani vrhunac tog dana – i konačno prvih devet filmova iz „mog“ takmičarskog programa. Sve se to završava oko 23:30, pa odolevam iskušenju festivalskog koktela, u korist ranijeg leganja, uz poglavlje detektivskog romana iz 1985. o trkama konja, Lovac na glave iz Saratoge Stivena Dobinsa.

Sreda, 9. decembar

Dan između zidova – kao i prošle godine, smešten sam u glumačku svlačionicu Doma kulture Studentski grad – proveden uglavnom u popunjavanju glasačkog listića za bezbroj kategorija ovogodišnjih filmskih nagrada Londonskog kritičarskog kruga (London Critics' Circle Film Awards). Potom pišem komentar od hiljadu reči o najznačajnijim filmovima za britanski politički dvonedeljnik Tribjun. Na oba fronta, naročiti entuzijazam pokazujem u slučaju filma Chappie Nila Blomkampa, potom Stray Dog Cai Ming-Lianga, Teško je biti bog Alekseja Germana i It Follows Dejvida Roberta Mičela – svaki od njih imao je nekakvu distribuciju u UK tokom 2015. godine. Između projekcija uspevam da pojedem malo voća i da večeram, i da bacim pogled na Zapadnu kapiju (Geneks) dok hodam uličicama Studentskog grada. Beograd je moj omiljeni evropski grad, a Zapadna kapija – autora Mihajla Mitrovića, brutaliste, rad iz 1977, tridesetospratno remek-delo – verovatno moja omiljena zgrada u Evropi. Prošle godine hodao sam 12 kilometara odatle do Istočne kapije na Konjarniku (trio gigantskih, trouglastih stambenih zgrada znan i kao Rudo), i na tom putu otkrio nekoliko fascinantnih krajeva grada, poput Dušanovca. U ovom trenutku polovina jedne strane Geneksa prekrivena je ogromnom reklamom za skupe satove, na kojoj Džon Travolta samodovoljno zuri iznad Bulevara Arsenija Čarnojevića. Iznad njegove glave uspevam da pročitam slogan: DOBRO DOŠLI U MOJ SVET. (Preveo Ivan Velisavljević)

Autor je filmski kritičar i kustos iz Velike Britanije i član žirija na festivalu Alternative film/video 2015 (8-12. decembar)