Alesandro Ferara: Treba polagati nadu u dijalog

 O toj knjizi bilo je reči na skupu koji je organizovao Institut za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda. Tom prilikom profesor Ferara je boravio u Beogradu, kada je i nastao ovaj razgovor.

Ne čini li vam se da je termin politička filozofija danas nešto nalik na dosetku „drveno gvožđe“. Mnogo loše politike, a ni traga dubokoj, lekovitoj filozofiji koja bi mogla da popravi stvari?

– Ha, zanimljiv pojam, to drveno gvožđe…

Da, taj termin se često koristi na Beogradskom univerzitetu, posebno na studijima društvenih nauka.

– Odgovori koje filozofija ili politika mogu ponuditi o stabilnom i pravednom društvu, danas su često u sukobu sa onim što ljudi očekuju. Podsetio bih na probleme koje su imali egzistencijalisti, recimo Martin Hajdeger, u prvoj polovini prošlog veka. To je bilo vreme previranja, a danas se pokazuje da nema nečega što liči na konačni proces u filozofiji, niz odgovora na civilizacijska pitanja. To je razlog što politička filozofija danas za neke ljude predstavlja razočarenje.

Da li danas imamo dijalog civilizacija, ili strah od njihovog susreta u senci pretnje novim svetskim ratom, za koji Ginter Gras tvrdi da je zapravo već počeo, samo što je ljudima predstavljen na specifičan način, da ga ne prepoznaju?

– Sukob civilizacija danas se ogleda kao konflikt između progresivnih i konzervativnih snaga, gde dolazi do globalnog sraza ideja koji Gras vidi kao rat, što je drastično, ali je moguće svet tumačiti i na taj način. Ali danas imamo na istoku, u islamskom svetu, unutrašnje razlike između šiita i sunita.

Imali smo ta iskustva i u zapadnoj civilizaciji, među hrišćanima – katolicima, pravoslavcima, protestantima.

– Da, dugo je Evropu tresla ta religijska groznica u kojoj je mogla postojati samo jedna istina, za katoličku državu, za pravoslavnu ili protestantsku. To se danas duboko promenilo, više to nisu prioriteti, iako je i dalje to izuzetno važno pitanje.

Šta mislite o akciji pape Franje, koji se u Istanbulu direktno založio, kod vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, za susret i pomirenje religija?

– Da, papa pokazuje veliku aktivnost, koja je i ranije bila prisutna, ali ne u ovom obliku i ovako direktno, što je na svaki način veoma zanimljivo i obećavajuće za one koji su bili nepomirljivi.

Da li ta aktivnost pape dolazi otud što je Južnoamerikanac, dakle sa prostora gde su crkva i levi socijalni pokreti veoma bliski?

– Svakako, vidi se da je to papa koji je navikao na drugačiji dijalog, mnogo bliži ljudima u realnom životu. On se bavi izuzetno bitnim pitanjima rata u Siriji, problemom Islamske države, koji pred svet ponovo postavljaju velika istorijska pitanja i gde se pokazuje da je mir u realnosti pitanje spasenja. Svet istovremeno protresaju mnogoznačni sukobi oko egzistencijalnih pitanja i problemi slobode za sve slojeve. Od ideoloških i političkih pitanja, preko etničkih, do etičkih, kakvi su homoseksualci, sve to izgleda kao jedan veliki koloplet.

Šta tu religija može uraditi za modernog čoveka, koji je nešto između Odiseja i prekariota, dakle bez posebne nade da će se njegov sadašnji status – bez sigurnog posla, smeštaja i budućnosti – pretvoriti u zamišljeni model bogatog društva i „demokratski model“, o čemu nam uporno iz svih medija govore političari?

– Verski poglavari svojim postupcima mogu da ohrabre, kao što je ovaj postupak pape Franje i patrijarha Vartolomeja u Istanbulu. Posle konzervativnijih Jovana Pavla II i Benedikta XVI, ovo je nešto što obećava, iako samo po sebi ne može biti dovoljno.

Šta to znači za mlade od Kijeva ili Donjecka do Vankuvera i Kaira, a onda i preko Evrope koji sanjaju „neku“ najzad pravednu revoluciju?

– Pominjete zemlje u kojima postoje veliki realni ratni problemi i tamo gde su neke vrste socijalnih revolucija, takozvanih proleća. Ali, ja bih se vratio istorijski malo unazad. Mislim da se tu krije odgovor. Pitanja civilizacije nisu rešena ni mirovnim sporazumima nakon Prvog svetskog rata, a posebno ne nakon Drugog svetskog rata, gde su Vinston Čerčil, Josif Visarionovič Staljin i Frenklin Ruzvelt, od dogovora na Krimu o okupacionim zonama Nemačke i teritorijalnim razgraničenjima, zapravo ušli u nešto što je bilo neka vrsta provizorijuma, fasade iza koje se krilo nešto drugo – Hladni rat. Stvarnost je svako slikao svojim bojama.

U slučaju Jugoslavije može se postaviti pitanje: kako to da ljudi koji uveliko dele iste vrednosti – u književnosti, kulturi, preko jezika i istorije, ekonomije, ne mogu opstati zajedno. Na globalnijem planu postavlja se pitanje kako kontinent koji čine na primer Dante, Šekspir i Dostojevski, nema snage da uređuje odnose među narodima i državama.

– Čini mi se da sam već delimično odgovorio na to pitanje kad sam vas podsetio na onu važnu svetsku „trojku“ koja nam je skrojila mir na Krimu. Front koji je stvoren između nosilaca imperijalističkih apetita pokazao se kao transcivilizacijski, a svako njegovo „krivo“ tumačenje kao duboka blasfemija. Videlo se i tada, a vidi se i danas kada u strukturi 28 ujedinjenih država u Evropi vri od unutrašnjih polemika i različitih interesa. Ipak, treba polagati nadu u snagu argumenata i dijaloga.

Svetska karijera

Profesor Alesandro Ferara diplomirao je filozofiju u Italiji 1975, a doktorirao na Berkliju 1984. Za njegov naučni razvoj značajna su istraživanja i rad u Minhenu i Frankfurtu sa Jirgenom Habermasom. Od 2007. aktivan je u Izvršnom komitetu studija religije i politike na Bilgi univerzitetu u Istanbulu sa ambicioznim projektom – Dijalog civilizacija. Predavao je na univerzitetima širom sveta, među kojima su Harvard, Columbia, Rice University, Yale, Nova škola društvenih istraživanja u Londonu, Oxford, Kineska akademija društvenih nauka u Pekingu, te na univerzitetima u Kaliforniji, Madridu, Čikagu, Potsdamu, Amsterdamu, Meksiku, Exeteru, Manchesteru, Johannesburgu, Rio de Žaneiru, Dublinu, Belfastu, Istanbulu, Lisabonu, Frankfurtu, Kopenhagenu, Bernu, Bordou, Barseloni, Krakovu.