Balkanima

Četvrtak, 1. oktobar

Gužva! Rad na novom kratkom animiranom filmu („The Plant“) kasni. Po planu već bi morali završavati a nismo ni na polovini. Usporio nas je moj pad sa skutera u junu, posle koga sam dva meseca imao obe ruke u gipsu do ramena. Tako je to kada muškarac u srednjim godinama podetinji i vozi se skuterom. Sreća da imam jakog sina, dobrog srca, koji me je nesebično negovao danonoćno (nisam nikad mislio da ću ikad biti zahvalan što mi je sin bez posla, pa ima vremena). Sada treba nadoknaditi izgubljeno vreme…

Još više nas zadržava moj perfekcionizam. Zapravo to i nije perfekcionizam nego opsesivno-kompulzivni poremećaj. U kadrovima, koji su mi se još pre nekoliko dana činili perfektnim, nalazim uvek nove greške i dovodim do ludila mog saradnika Jerneja, koji mi pomaže na projektu kao tehnički direktor.

Petak, 2. oktobar

Ujutro me dočeka e-mail od Milana, šefa festivala Balkanima. Ove godine sam pozvan da na Balkanimi budem član žirija. A u isto vreme će postaviti i dosta veliku, preglednu, izložbu mojih radova i projekciju mojih filmova. Što je veliki kompliment. Naročito, jer će to biti moja prva samostalna izložba u životu. Bilo je nekoliko ponuda, ali nikada nisam našao vremena i volje da se bavim tim stvarima. Ali izlaganje na Balkanimi je velika stvar i čast, pa se isplati malo potruditi. Zato sam izložbu nazvao „Mojih prvih 50 godina“. Sledeća će biti kroz 50 godina.

Milan javlja da su pored mene članovi žirija još Nancy Denney-Phelps, stara poznanica sa festivala, a drugi je Boban Savić Geto, ilustrator iz Srbije koji će na Balkanimi isto tako izlagati svoje radove. Pošto sam prvi put čuo za Bobana, na Googlu sam potražio njegove radove i ostao bez reči. Bez sumnje jedan od najboljih crtača koje sam ikad video! U jednu ruku mi je velika čast što ću izlagati sa njim, ali u drugu ruku se bojim da ću u poređenju sa njim ispasti totalni amater…

Subota, 3. oktobar

Jutro sam proveo na WC-u. Već je počeo „reisenfieber“ (nervoza pred put). Ne volim da putujem. Čak i kada idem u Ljubljanu (malo više od pola sata vožnje), dobijam dan pre proliv i grčeve u stomaku. A pomisao na daleki Beograd čini me paničnim! Na sreću imam mnogo posla, pa tokom dana malo zaboravim na svoje fobije. Danas sa Jernejem ponovo osvetljavamo prvu scenu. Napravili smo već sto varijanti, ali nijedna nije perfektna. Slažemo se da tom problemu možemo posvetiti još najviše dan ili dva, onda moramo krenuti dalje. Pa bilo kako bilo.

Nedelja, 4. oktobar

I nedelja počinje na WC-u. A nastavak je malo zabavniji, pošto je danas veliki piknik u čast 10-godišnjice Eko kruga. Eko krug je lokalna ekološka organizacija, koja se uglavnom bori protiv spaljivanja otpada. Naročito smo poznati po našoj borbi protiv multinacionalne Lafarge, koja je kupila cementaru u kraju Trbovlje i počela u njoj umesto uglja spaljivati takozvana „alternativna goriva“ (što je zapravo marketinški izraz za paljenje opasnog otpada kao što su automobilske gume, plastika i slično. Kod sagorevanja tog otpada stvaraju se najopasniji otrovi koje je čovek ikad napravio: dioksini i furani). Posle bezbroj tužbi (sa obe strane) i pravnih zavrzlama, ove godine smo napokon uspeli dokazati da Lafarge nema osnovnih tehničkih uslova da bez opasnosti spaljuje otpad – da su njihove emisije čak i do 20 puta više od onih koje dozvoljava Evropska unija za cementare koje spaljuju otpad. Pošto Lafarge sa spaljivanjem otpada zarađuje više nego sa cementom, odlučili su da zatvore fabriku. Oko 50 ljudi je izgubilo posao i naravno Lafarge je nas ekologe pokazao kao krivce (po zvaničnoj statistici u Zasavju godišnje prerano umire barem 100 ljudi zbog zagađenog vazduha. 250% više dece oboleva zbog plućnih bolesti od slovenačkog proseka, itd… Dobro, nije za sve to kriv samo Lafarge, pošto ima u regiji još nekoliko velikih zagađivača, ali njihov udeo je značajan). Pa sad umesto da nam ljudi zahvale i čestitaju na uspehu, šalju nam svakakve pretnje. Zbog te senke piknik nije bio tako veseo kao što bi mogao biti. Baš je bilo fino družiti se sa saborcima sa kojima smo tekom godina postali dobri prijatelji.

Sa piknika sam otišao malo ranije, jer sam morao još spakovati stvari. Sutra putujemo…

Ponedeljak, 5. oktobar

Jutro na WC-u. Pojeo sam šaku linexa i seldiara, da zaustavim proliv, pošto nije praktično da se zaustavljamo svakih pola sata.

U podne krećemo u Beograd! Sa mnom putuju Jernej (onaj isti koji mi pomaže na filmu. Na Balkanimi će prikazati njegov autorski film) i Damir (moj bivši student koji isto ima film na festivalu). Moja žena je pripremila nekoliko starih bundi i mantila, koje ćemo poneti sa sobom, ako na putu naletimo na nekog izbeglicu kojeg je iznenadio iznenadni drastični pad temperature. Ali tokom čitavog puta nismo videli nijednog izbeglicu. Na putu Jernej uglavnom spava na zadnjem sedištu (rad na našem filmu ga je iscrpeo), dok ja i Damir pričamo. Pošto još nije bio na Balkanimi, pričam mu anegdote o ocu festivala, legendarnom, nažalost pokojnom, prof. Majdaku. Kako smo se sreli na barem pet festivala, ali on nikada nije zapamtio moju facu ili moje ime pa smo se uvek iznova upoznavali. Ili kako je profesor na jednoj od prošlih Balkanima vodio gostujuće animatore na Kalemegdan i dao nam veoma dramatičnu lekciju iz srpske istorije. Odjednom, u žaru priče, prstom pokaže na malenu animatorku iz Austrije i sa podignutim glasom kaže: „Ovo je mesto gde ste nas vi, da VI(!) Austrijanci barem tri puta napadali! Milioni Srba su ubijeni zbog VAS(!) Austrijanaca!!!“ Mala Austrijanka je u šoku uplašeno ponavljala: „I'm sorry… I'm so, so sorry…“. U Beograd smo stigli u 10 sati uveče, umorni ko psi…

Utorak, 6. oktobar

Jako sam loše spavao prve noći. Jernej non-stop putem telefona proverava da li renderovanje filmova ide po planu. Za sada sve je OK. Kompjuter u proseku generiše jednu sličicu za 30 minuta. U sekundi ima 25 sličica, znači da će se čitav film od 10 minuta renderovati barem 8.000 sati. I to bez probnih rendera!

Milan mi je javio da je Nancy obolela i završila u bolnici, pa ćemo u žiriju biti samo Boban i ja. Dva čoveka se lakše dogovore od trojice, ali svejedno mi je žao da nema Nancy, koja ima mnogo više iskustva sa festivalima.

Uveče u 19 sati bilo je otvaranje Bobanove izložbe, a pola sata kasnije i moje. Ruku na srce, Bobanova je impresivnija. Ali na otvaranju moje smo imali čak dva mikrofona (za mene i prevoditeljku), a na Bobanovoj nijedan, pa me to malo teši. Bilo je puno ljudi! Što je super osećaj, iako znam da nisu došli samo zbog moje izložbe.

U osam smo počeli sa prvim projekcijama takmičarskog programa. Izbor filmova ove godine je veoma jak, što je dobro za publiku, a loše za žiri koji će imati težak posao da između odličnih filmova odabere najbolji.

Sreda, 7. oktobar

Ove noći sam bolje spavao. Još uvek imam proliv, ali sad verovatno nije kriv „reisenfieber“ nego onaj masni burek od juče. Dani na festivalu su mnogo naporniji nego što sam očekivao. (Evo, Milan se u moje ime čak dogovorio da ću pisati ovaj dnevnik i tako moj posao žiranta napravio još teži.) Za sada nisam našao ni sat vremena da razgledam Beograd. Izgleda da će gusto biti i sutra i u petak. Možda ću naći koji sat za sebe tek u subotu…

Filmovi koje smo gledali danas su bili čak i bolji od onih juče. U prva dva dana smo sa Bobanom izdvojili pet filmova koji će biti u finalnom izboru. Nijedan od njih izrazito ne iskače kvalitetom pa još nemamo favorita. Nije nam lako – a bit će još teže.

Nastavak za 50 godina…

Autor je član žirija Evropskog festivala animiranog filma BALKANIMA, animator, ilustrator i programer video-igrica iz Slovenije