Beogradska adresa za tvorca Godoa

Izdavač je ne samo održao reč (o datumu izlaska knjige) nego je malo i požurio. The Letters of Samuel Beckett 1957 – 1965, Volume III, odnosno Pisma Samjuela Beketa, treći tom, mogla su se dobiti i sedmicu-dve ranije. I ovaj koji potpisuje ovaj tekst, bio je među nestrpljivima. Videće se, odmah, i zašto. Poslao je izdavaču trideset i sedam funti – trideset za knjigu i sedam za isporuku – i svako jutro, nakon sedam dana, pitao poštara Nikolu da li je Beket stigao. Pomalo neočekivano, knjige nije bilo ni za još sedam dana, niti za još nekoliko. Hteo sam, naime, da čitaoce vanrednog sajamskog broja Danasa obradujem pričom o Beketovim pismima, posebno o onima koja su išla jednom našem čoveku, ali je ta ideja propala. Evo te priče, sa malim zakašnjenjem, sada. Nije, međutim, ništa manje glamurozna.

Mene je u Beketovim pismima – da budem do kraja otvoren – zanimao pre svega Radomir Konstantinović. Slavni pisac slavne Filosofije palanke imao je deceniju i po živu komunikaciju sa slavnim piscem slavnog komada Čekajući Godoa. (Živu? Ne znam može li se za nešto što se tiče Beketa kazati tako. U svakom slučaju, susreta i pisama bilo je mnogo.) Konstantinović je tu vezu obelodanio u knjizi Beket prijatelj, koju mu je dvehiljadite izdao Sava Dautović, i Savino Otkrovenje. E sad, godine koje obuhvata ovaj treći tom Beketovih pisama, dakle vreme između 1957. i 1965, godine su kada je to prijateljstvo počelo, i imalo neke svoje vrhunce. Moja znatiželja kretala se zapravo u tome pravcu: da li će se Konstantinović naći kod Beketa, kao što se Beket našao kod Konstantinovića? Beket je još 1985. autorizovao svoja pisma koja će se jednom objaviti. Tako tvrde urednice ovih pisama, Marta Dau Fezenfeld i Luis Mor Overbek, koje su takođe autorizovane sa njegove strane za ovaj rad. Premda ja imam izvesnu tehničku sumnju u tu tvrdnju (da su sva pisma odobrena još 1985), svejedno, činjenica da su ova pisma – ovako ili onako – Beketov izbor, daje Konstantinovićevom prisustvu u knjizi posebnu težinu. Jednostavno rečeno, u tome slučaju prijateljstvo, i, još više, intelektualna komunikacija, nisu išli samo sa jedne strane. I nisu sa Beketove strane zanemarena, nego obratno.

Naravno, moja se pretpostavka da će Konstantinovića biti, obistinila: Konstantinovića ima u vrlo vidljivom obimu. Beket ga je držao kao svoju adresu, i, po sadržaju pisama se vidi, kao nimalo formalnu. Otklanjam tu odmah svaki mogući prigovor (i podsmeh) ovome mome naporu da nađem Konstantinovića kod Beketa, koji bi se kretao prema zaključku da je u pitanju jedna (moja) provincijalna, umalo da kažem palanačka, igra. Digao sam na kub ovu vezu i kad sam video u ovome trećem tomu sa kim se Beket dopisivao. To je relativno malo, ali odabrano društvance, u kojem je u prvi plan izbila Bibisijeva producentkinja Barbara Brej kao (bože moj) moguća tajna Beketova ljubav, ali su tu pre svega jedan Arabal, jedan Harold Pinter, zatim Anri Lefevr, Rober Penže, Piter Bruk, Teodor Adorno, Margerit Diras, Alen Boske, nešto izdavača, kompozitora, slikara i glumaca, i među njima – Radomir Konstantinović. Malo ih je koje u ovim pismima Beket oslovljava i samo imenom, ali Konstantinovića da: piše često „Dragi Rade“ (ili: „Draga Kaća“, Konstantinovićevoj supruzi, koja je prevodilac njegovog romana Moloa). Ili, kad piše nekima drugima, kaže jednostavno „Rade i Kaća“.

Kako je, i kad, počela ta Konstantinovićeva saga sa Beketom? Putovanje u Francusku i Italiju, koje su Radomir Konstantinović i Kaća Samardžić preduzeli leta 1957. teško je moglo biti plodonosnije. Sreli su se sa Beketom. Put do njega išao je ovako: Oto Bihalji Merin preporučio je Konstantinoviću da u biblioteci svetskih romana koju je Konstantinović uređivao u Kosmosu objavi „Veliku salu“ holandske književnice Jakobe van Velde. Urađeno. Jakoba je bila u prijateljskim odnosima sa Beketom, i – kad je Radomiru i Kaći to zatrebalo – uzvratila je na gest svog beogradskog izdavača: susret se odigrao u njenom stanu u Parizu. Ne znam kojega je to dana bilo. U „Beket prijatelj“ Konstantinović ne navodi datum, a ni Kaća Samardžić, ni u jednoj od devet svojih glosa (u: GLOSE O BEKETU, Vidici 1/1979). Insistiram na detaljima zato što je to bio susret od dalekosežnog značaja, zapravo početak jedne velike i značajne lične veze koja će trajati narednih petnaestak godina. U nedostatku tačnog datuma uzeću ono što je Konstantinović stavio na početak svoje reportaže o tome događaju koju je objavio u Ninu: „Pariz juna“.

Prvi susret s Beketom odigrao se, dakle, juna 1957. U Parizu, odnosno u Francuskoj, provešće oni (Kaća i Radomir) i naredni mesec, jul, da bi avgusta otišli u Italiju. Čim su se vratili kući, Konstantinović je štampao tri teksta u Ninu, pod zajedničkim nadnaslovom „Susreti na putu“, i jedan u Dugi. Počeo je naravno sa Beketom. „Prvi put sam sreo pisca koji savršeno ničim ne demantuje svoje delo.“ To je uvodna rečenica teksta u Ninu (od 18. avgusta 1957), i biće varirana više puta, ne samo u ovome napisu koji je dat pod jednostavnim naslovom „Samjuel Beket“. Beketov pogled a ne izgled ono je, međutim, što je ostavilo neizbrisiv utisak. „Njegove oči, duboko usađene u očne duplje, ispod snažnih lukova, plave i mirne, ne izražavaju skoro ništa, to je samo jedan fascinirajući, uporni pogled.“ Rekao sam neizbrisiv misleći vrlo precizno na rečenicu kojom to kaže i Konstantinović, znatno docnije: sa tim pogledom koji je video u svojoj tridesetoj, dakle ovoga juna 1957, sve je isto i dvehiljadite, onda kad ima sedamdeset i dve godine, kad piše „Beket prijatelj“. „Poverovao sam, tada, da u tom pogledu ima nečeg 'demonskog'… To 'demonsko' ne napušta me ni noćas.“

Na susret sa Beketom Radomir i Kaća došli su pošto su prethodne večeri u malom pozorištu „Studio Šanzelize“ gledali Beketov „Kraj partije“. (Ako jednoga dana utvrdim kad je igrana ova predstava, onda ću utvrditi kad su se, tačno, prvi put sreli Konstantinović i Beket!) Radomir je bio uzdrman. „Odjednom se u nama otvorila jedna ogromna praznina u koju je nepovratno propao naš dojučerašnji svet jasno određenih emocionalnih i moralnih kategorija, a ostala je magična, demonska privlačnost Beketove sonorne poezije, razbijene u dijaloge, koja nas nemilosrdno potresa iz temelja.“ Zaustaviću vas malo kod ovoga citata. Deluje pitomo, dabome, ali kad mu se još jednom vratite (vratite se!), tek ćete onda videti prave razmere loma koji se njime opisuje. Sve je dotadašnje otišlo na jednu, a Beket je stao na drugu stranu. Sam protiv ostatka Konstantinovićevog sveta. To je sad, uprošćeno rečeno, poredak vrednosti u njegovom vrednosnom sistemu.

Kod Jakobe se sedelo te večeri tri sata, i Konstantinović u Ninu ne navodi da li je bilo reči o tome komadu i njegovim dramatičnim efektima. (U svakom slučaju Kraj partije će ostati knjiga bez koje nije mogao.) Iz Kaćinih Glosa smo, međutim, saznali da se govorilo o prevođenju Beketa, i da je s tim „visokim i mršavim čovekom, koji hoda nesigurno zbog slabog vida“ pao dogovor da ona radi prevod njegovog romana Moloa. „Da, najpre treba prevesti Moloa“, kazao je Kaći Beket. Konstantinovići su tad dobili ono zbog čega su, po svemu sudeći, i došli u Pariz. „Moloa“ će biti objavljen dve godine kasnije (1959), za beogradski Sajam knjiga, u Kosmosu, ali zapravo u maloj porodičnoj manufakturi: u Kaćinom prevodu, i sa Radomirovim predgovorom.

Konstantinović veli da Beket i posle tri sata „živog razgovora“ ostaje potpuna tajna. „Ali tajna koja vam ne dozvoljava da predahnete, đavolska tajna: on opčinjava, i njegova sugestivna moć ne prestaje.“

Priču o Beketu prodao je odmah i Dugi, koja mu (25. avgusta 1957) na svojoj duplerici objavljuje tekst „Strašna i divna prolaznost“. Polazi od Pariza („Pariz su mi otkrili Beket i Šagal“), za Pariz kaže da „on je to, ta strašna i divna prolaznost, strah i radost od nje“, prelazi preko Šagala, kojega će označiti kao „modernog Ahasvera“ – čini mi se da Ahasvera ovde spominje prvi put uopšte, i zabada onaj kočić na skijaškoj stazi kojom će jurišati kasnije – i staje, naravno, na Beketu. „Sreo sam Samjuela Beketa“, piše on za publiku Duge, „jedne nezaboravne večeri, u stanu Jakobe van Velde, čiji je roman Velika sala nedavno objavljen na našem jeziku, i kada sam video njegove oči čoveka koji je naučio da gleda noću isto kao i noćna ptica, njegovu košulju izbledelu od silnog pranja, njegove ruke otvrdle od kopanja zemlje, znao sam – veli Konstantinović – da sam sreo ne samo jednog retkog pisca, nego i jednog retkog čoveka koji je neophodan Parizu: da mu povrati ravnotežu, vraćajući mu – za časove nehaja i bezazlenosti – svoju gorčinu, vizije svog straha i profetstva“.

Konstantinović ne preskače uspeh Godoa, ali u jednoj vrsti hipnoze ponovo govori o „Kraju partije“, i njegovim likovima. „Njihova elegija prošle mladosti“, piše on, „elegija što gusto teče iz tog zaista krvavog i večnog motiva prolaznosti koja nas guta, danas je možda najpotresnija elegija savremene literature“. I poručuje: pre Luvra, ako idete u Pariz, idite u Studio na Jelisejskim poljima, „da čujete gorku reč Samjuela Beketa“.

Nakon ovih tekstova Konstantinović će o Beketu pisati srazmerno malo. Tu je, u novosadskim Poljima (broj za februar/mart 1959) esej „Susret sa Samjuelom Beketom“ dat iste godine i kao predgovor za Beketov roman „Moloa“.

Rekao sam da je tada u Parizu nastala jedna veza koja je trajala petnaestak godina kroz intenzivno dopisivanje, susrete i razgovore. Najveći deo toga je Konstantinović opisao u svojoj poslednjoj knjizi („Beket prijatelj“). Ne bih prepričavao. Navešću samo da je Beket bio u Beogradu – prvi i jedini put – u julu 1958. Stigao je 7. jula, i odseo u hotelu Mažestik. Domaćini su mu bili Konstantinovići, specijalno Kaća, koja je tad sva bila u prevodu romana „Moloa“. Fotografiju koju imate na naslovnoj strani ove Nedelje snimio je Politikin fotoreporter Srba Vranić, kao neka vrsta paparaca (jer je Beket bio zabranio svaki publicitet); objavio ju je 13. jula. Beket silazi niz Dobrinjsku, to je mesto događaja, koji je, već nema sumnje, istorija.

I sad, oktobra 2014, dolazi treći tom Beketovih pisama, u kojima su Radomir i Kaća adrese velikog pisca. Priređivači su – sem gore spomenute dve dame koje je odabrao sam Beket – i Džordž Krejg i Dan Gan. Oni su preuzeli jedan korpus pisama koje je Konstantinović objavio u „Beket prijatelj“ (i navode, naravno, izvor; ne znam ko im je bio posrednik). Ne objavljuju sva pisma. Dodaju i tri u kojima ima važnih fragmenata koji se tiču Radomira i Kaće. U pismu, recimo, koje Beket (15. jula 1958) piše spomenutoj holandskoj književnici Jakobi van Velde on kaže da je u Beogradu, i da je video „gospođu Kaću i njenog muža“. „Luđa je nego ikada, ali je izuzetno prijatna. Konstantinović takođe.“ U vezi sa Kaćom, koja je – ne zaboravimo – njegov prevodilac, on ponekad u pismima koristi i Kaka, kao ime, što priređivači pisama tumače kao njegovu igru reči. Kakvu, ne bih se usudio da kažem ovako iz prve. Treba još ispitivati kontekste. Radomiru deli komplimente za neke njegove stvari (radio drame, odlomci iz romana Mišolovka, roman Izlazak), ali ga drži visoko i kad ne piše njemu. Na primer, u pismu glumcu i producentu Patriku Megiju (kojeg je, inače, obožavao), koje mu šalje pred Megijev put u Beograd, Beket mu preporučuje Konstantinovića kao „vezu“, i pritom kaže: „Rade je verovatno najinteresantniji mlađi jugoslovenski pisac.“ To je bilo 1962, Konstantinović je imao trideset i četiri godine. Ninovu nagradu bio je dobio godinu ranije.

Najavljen je i četvrti tom Beketovih pisama. Nema sumnje da će priređivači u njega uključiti i preostali deo prepiske sa našim velikim piscem. Ima u Konstantinovićevoj zaostavštini pisama koja nisu ušla u „Beket prijatelj“, pa i onih koja su kasnije otkrivena. Ali, celovita slika ovoga odnosa dva pisca (priređivači trećeg toma Konstantinovića određuju i kao „filozofa“) biće moguća tek kad se sve to kompletira, kad se stručno istraže zabeleške o susretima koje postoje, i kad se jednog dana vidi šta je Konstantinović pisao na Beketovu adresu. Beket – Konstantinović, ta relacija odavno već nije jedna lična anegdota, nego je markantan događaj naše književne i kulturne istorije. Ova je fascinantna priča, zato, daleko od svoga kraja.