Bez imalo duše

Mnogi u Srbiji, posebno deca, najdirektnije su pratili medijsko izveštavanje o strašnoj smrti petnaestogodišnje Tijane Jurić. Jednostavnim pritiskom na ekran pametnog telefona otvarajući „ikonicu“ koju zovu „novinama“, ne razlučujući dovoljno da li je to ono od papira što se kupuje na kiosku, ili dobija „klikom“ na „onlajn“ izdanje.

Šta bi sada rekli Niče i Mekluan? Kolika je privlačna moć negativnosti, koliko obuzimajuća i opsedajuća kada se simbolički tako lako učitava? Da li se globalno selo sada zove globalna rulja, koja se od nekadašnjeg jednog televizijskog aparata, odnosno jedne vatre, pretvorila u bezbrojne sitne baklje, dostupne na android i drugim aplikacijama. Da li globalna rulja jedino priznaje gladijatorsku arenu kao način javnog mnjenja? Uostalom, na društvenim mrežama podignut prst označava lajk – sviđa mi se, kao što je i kod imperatora u areni označavao život.

O tragediji porodice Jurić oglasili su se, shodno potrebi da budu u javnoj areni, mnogi javni poslenici. Tvrdeći da jesmo rulja u razorenoj državi i da je medijsko izveštavanje izopačeno. Neki od njih ranijih godina i sami su razarali državu i bili rodonačelnici medija koji su proizveli takvo izveštavanje u tržišni model. Nepotrebno je podsećati da je model krajnje sveden i lako razumljiv – čitanost i posećenost (na internetu) trebalo bi da opravdavaju apsolutno sve. Neki drugi potrudili su se da se oglase sa poučnim citiranjem etičkih pravila novinarskog izveštavanja o žrtvama nasilja. I to iako su u sukobu interesa, jer rade u službama, ili poseduju agencije, koje treba baš da odvrate novinare od etičkih pravila. Doduše u manje drastičnim slučajevima, i kada je to u interesu klijenata.

Kao najeksponiraniji predstavnik države ministar policije Nebojša Stefanović imao je priliku da stabilizuje svoj rejting. I to uspešno – mada su mu upućene kritike da o kažnjavanju, odnosno vraćanju smrtne kazne za osumnjičenog Tijaninog ubicu, uopšte nije vlastan da govori, dve su činjenice očigledne. Prva, da je policija uspela da rasvetli zločin u relativno kratkom roku, i drugo, da većina ljudi misli i govori isto što i ministar.

Manjina koja zastupa stav da je deceubistava na ogromnu žalost bilo i biće, ali da je ukidanje smrtne kazne civilizacijski stepenik na koji se ne treba ponovo vraćati, upravo je to – manjina.

Ali pre te debate, koju svirepi zločini otvaraju u srpskim kao i u drugim društvima, moralo bi da se razreši pitanje svojevrsne društvene perverzije u ničeovskom smislu. Oličene u tome da ministar policije, upitan da li će biti ispitano kako su mediji objavili lažnu vest da je otac ubijenog deteta dugovao novac, kao i to da je bilo ucena porodice od strane medija, odgovori lakonski – da je to pitanje za novinarska udruženja i novinarski sud časti.

Ne, to je i te kako pitanje za instituciju na čijem je čelu. Policija ne razrešava samo zločine, policija mora i da štiti. U ovom slučaju i porodicu žrtve, što znači i da pažljivo kanališe informacije. Čak i u slučaju da su namerno plasirane kako bi se anestezirao osumnjičeni i uljuljkao u uverenju da je siguran. Već ranije je objavljeno da je oteta devojčica navodno viđena u Mađarskoj, i ako je bila reč o odvraćanju i pripremi situacije da se počinilac lakše slomi i prizna, postojali su manje teški načini po porodicu da se to učini. I tu se uloga policije da štiti ne završava. Dojavljivanje tabloidnih detalja o počiniocu, gde su navodi „kasapin iz Surčina“ tek najblaži deo, jezivi opis zločina i sva ostala demonizacija, sav taj horor mračne slave, nisu doprinos pravdi i katarzi, nego upravo to što jesu – zloupotreba podataka iz istrage. Sasvim dovoljno će detalja i razrešenja javnost dobiti kroz sudski postupak, prethodno virtuelno proživljanje i medijska nadogradnja mogu se svesti zaista na manje perverznu meru.

Samo jedan uslov je potreban za to – da odgovorni ljudi u policiji i u medijima budu manje opčinjeni jedni drugima i sopstvenom saradnjom. Kada je ta doza opčinjenosti manja, stvari prirodnije funkcionišu. I to je očigledno, opet nažalost na primeru tragedije koja se vremenski poklopila sa Tijaninom – gaženja mladića Luke Jovanovića na beogradskom Brankovom mostu. Zahvaljujući pre svega pisanju štampe, javna pažnja usmerena na policijsku potragu za vozačem skupog „mini morisa“ koji je pregazio Jovanovića i pobegao sa lica mesta, ne jenjava. Treba li podvući da je pisanje, jasno kritički usmereno prema naporima policije, što uključuje i objavljivanje SMS poruke šefa beogradske policije jednoj redakciji da ih neće novinari učiti poslu.

Novinari i policajci imaju nešto zajedničko – u oba posla integritet je neodvojiv od profesionalizma. Barem u teoriji u ovim zanimanjima ne možete biti u isto vreme dobri i nepošteni – jedno isključuje drugo. U praksi, šta znači imati integritet određuju okolnosti – i sigurno se razlikuju za policajca u Harlemu, Stokholmu ili Beogradu. Ali, ljudi ponekad mogu da promene okolnosti, ukoliko imaju ljudskosti, naravno.

– Okupili su se oko iskopane rake i škljocali, škljocali, škljocali… Hvala im što će toliku bezdušnost da pravdaju profesionalnošću i što će mirno spavati čak i ako pročitaju ovo što je napisano, rekao je Tijanin ujak Goran Bogunović dan posle devojčicine sahrane, u dirljivoj poruci na svojoj Fejsbuk stranici posvećenoj ljudskoj bezdušnosti.

Na toj strašnoj sceni treba najviše da se zamislimo – jer je mogla biti sprečena samo jednim običnim ljudskim dogovorom profesionalaca na terenu – koliko slika je moguće napraviti uz najmanje izlaganje porodice lešinarskom poniženju. Nikakvi sudovi časti, urednici, udruženja, nikakvi lonci i bakrači, nikakve duboke misli i dubiozne analize. Jer, kao što reče Niče, ako dovoljno dugo gledate u provaliju, ona će vam uzvratiti pogled.