Bili smo izgnanici najgore vrste

***

To mi je dalo mnoge neprospavane noći ophrvane slikama i emocijama davno zaboravljenim, jedan sveobuhvatni, moćni vrtlog koji je teško razumeti i savladati. Moja sopstvena prošlost mi se pokazala u potpuno drugom svetlu od one koju sam etiketirala i potisnula, obojena je snažnim bojama, intenzivnim događajima i istim takvim emocijama. U njoj su države koje više ne postoje, ljudi svih dobi koji su zauvek napustili ove prostore, na ovaj ili onaj način, mladost, lepota, snaga i entuzijazam koji su otišli zajedno sa svima njima, potisnute emocije koje i dalje žive u podsvesti, kao i ona osećanja koja nikada nisu priznata ni sebi ni drugima. Slike i lepe i ružne, ali jače sijaju one prve. Više nema ničega zbog čega bi se kajala, ostala je samo ljubav.

***

Istorija slikarstva je zapravo istorija čovečanstva. Kada bi hteli tomove knjiga o istoriji ljudskog roda da sažmemo i učinimo momentalno shvatljivim najrazličitijim bićima, tada bi slikovni niz, od prvog pećinskog crteža pa hronološki do sadašnje tzv. moderne umetnosti, bio jedini i najbolji način. Jer, slika trenutno kaže ono za šta je potrebno hiljadu reči. Nepomična i nema, a toliko govori.

***

Rođenjem sam se obrela u srcu Beograda da bi me život ubrzo odneo na Senjak, pa kao trogodišnje dete dolazim u blokove Novog Beograda, da odrastem u njima. Tadašnji Blok 45 nije bio sličan sadašnjem, zapravo je ličio na neki nadrealni umetnički eksperiment gde su na zasutim močvarama a usred kukuruza nikli soliteri naseljeni ljudima svih nacija, vera i kulturnih nivoa. Odsečeni od zemlje i od tradicije i religije oblikovali smo se na čudne načine. Nisam imala osećaj grada a ni sela u bloku, samo nekog čudnog nadrealnog betonskog ostrva. I tada sam inklinirala prirodi, pa sam često odlazila do reke i do kanala kojih više nema, pešačila, trčala, slikala… Nije bilo neobično u toj šetnji susresti pastira sa ovcama ili divlju mačku.

***

Još uvek pamtim miris velikog drveća pored reke, lepljiv i sladunjav. Blokom su dominirali beton, pesak, staklo i metal. Drveće je često sađeno i uništavano nekulturom pojedinaca, pa je dugo vremena trebalo da se oformi današnja zelena oaza Novog Beograda. Ni danas mi nije jasno ko je smislio da se deca blokova igraju na peščanim površinama kojim su dominirale malene piramide. I sada, kada sretnem nekog iz starog kraja i prisetimo se detinjstva, pa pomenemo pesak i piramide, ostali sagovornici nas pitaju da li smo odrasli u Libiji. U tom kraju se odvijao sociološki eksperiment suživota intelektualaca, umetnika, radnika, seljaka i kriminalaca… Tu si mogao da se družiš sa ljudima iz svih delova regiona, bilo da ih obično viđaš na TV ekranu ili na poternici, svejedno. Tvoje je bilo da se prilagodiš i preživiš.

***

Blokovi menjaju svoja osnovna obeležja svakih deset godina, tako da od sociološkog eksperimenta osamdesetih ulaze direktno u kriminalno-ratni mrak devedesetih. Iz tog perioda pamtim neverovatno puškaranje kao obeležje bilo kakvog praznika, državnog ili religijskog, nemoć javnog prevoza, stopiranje grupno ili po dvoje do fakulteta na kome smo delili hranu a boje kupovali u Rumuniji i Bugarskoj. Pamtim i skrivanja mojih drugara od mobilizacije i odlaska u rat, sećam se mnogih koji se sa fronta ili iz kriminalnog poduhvata nikada nisu vratili… a igrali smo se u pesku, ispod piramide zajedno…

***

Kada pokušam da se prisetim atmosfere u svom kraju početkom devedesetih, ne mogu da se setim dana, već kao da je stalno bila noć. Živelo se intenzivno, jer jednom si mlad, a mi smo to znali još onda. Detinjstvo u bloku je bilo borbeno i društveno angažovano, jer je sedamdesetih rađano mnogo dece. Moj tinejdžerski period obeležio je još jedan kraj u kome nisam živela, ali sam se školovala – Tašmajdan. U Takovsku ulicu me je kao dete majka vodila u čuvenu dečju slikarsku školu, tada nisam ni slutila da time trasiram svoj put u budućnosti. Mnogo godina posle, ponovo se vraćam, upisujem Petu beogradsku gimnaziju, gde stičem radne i sportske navike, dragocena prijateljstva i prvi put se suočavam sa prestižom i takmičarskim duhom koji su mi urođeno strani. Mi smo, nažalost, bili poslednje generacije koje su žestoko učile i uspešno prošle taj dril, za koji se ispostavilo, u godinama koje su dolazile, da je bio i više nego neophodan.

***

Knjige su obeležile moje detinjstvo više nego što je to uobičajeno. Srećna okolnost je bila što su mi se roditelji bavili književnošću i jezicima, pa je stan u bloku bio prepun novina i knjiga svih vrsta. Uživala sam u tome da među mnoštvom, nasumično, odaberem jedan naslov i pročitam ga, bez svesti o sopstvenim godinama i kapacitetima. Tako su mnogi „teški“ autori prošli kroz moje mlade godine i danas mi nije jasno kako sam uopšte uživala u tome, i da li sam išta shvatala. Kao dete, prva čudovišta su me zastrašila iz svetske istorije umetnosti. Bio je to Pikasov Minotaur. Kasnije, kao tinejdžerka, umesto da lepim postere pevača, radije sam čitala Ničea. Ne mislim da je to bio pametan put, možda sam nešto time i izgubila, ne poštujući narodnu – Sve u svoje vreme, ali to je, sticajem okolnosti, bio moj put, sa svim svojim manama i vrlinama.

***

Osim slika iz bloka, iz detinjstva snažno pamtim dugo iščekivane raspuste, kada smo sestra i ja odlazile kod majčinih roditelja u Zagreb a onda i na more, na ostrvo Pag. To su ujedno i naša najlepša sećanja iz tog perioda. Naspram beogradske vreve stajao je tih, omamljujuće miran Zagreb, sa svojim gornjim gradom punim tajanstvenih priča iz prošlosti, suzdržanim stanovništvom, organizovanim životom, poštovanjem reda… Oba grada su bila očaravajuća na svoj način. Bila sam svesna njihovih dobrih i loših strana a trudila sam se da od oba uzmem najbolje. Od Beograda tu sumanutu, vibrirajuću energiju, a od Zagreba očaravajući mir i red. Danas sam veoma tužna što više ni jedan ni drugi ne postoje u tom obličju koga se sećam. Degradacija je uhvatila maha na obe strane i to me boli.

***

Slike koje pamtim sa Paga su beo kamen i opšte plavetnilo, nebo se spaja sa vodom, priroda divlja, neosedlana, plaže mnogobrojne i često bez ljudi, more visokog saliniteta… Osećala sam se kao da se kupam na žalu praistorije, kada je malo ljudi hodalo zemljom. I toga više nema, i to je pojeo regionalni primitivizam i prizemni turizam i ta impresija živi samo još u umu očevidaca.

***

Rat je presekao svu tu sreću, oduzeo mi staze i nevinost detinjstva i adolescencije, otrgnuo me od prijatelja i rođaka a da nismo stigli ni da se oprostimo. Mnogi od njih više nisu među nama. Odrastanje je bilo trenutno i surovo. Mislim da u meni i danas ima neproplakanih suza iz tog vremena.

***

Bilo je još „krajeva“ ovog grada u mom životu… Posle Tašmajdana, upisom na FPU vezujem se za Kosančićev venac, gde sam provodila po ceo dan, u bloku sam samo spavala. Posle Pete, fakultet umetnosti mi se činio kao petogodišnji odmor: novi, drugačiji ljudi, mnogo čudnih i zanimljivih senzibiliteta na jednom mestu i opet borba ega i sujete. Slikalo se i na Kosančiću i u Karađorđevoj, sedelo se u Znaku pitanja iz kaprica mladosti čak i u brodarskoj Kasini, osluškivao se i imitirao „umetnički život“ bez shvatanja da je to iluzija, vešt brend i da je život umetnika po samodisciplini i istrajnosti jednak sportskom.

***

Ipak, lepo je bilo živeti u toj iluziji… Razvijala su se prijateljstva za ceo život, tolerisale se različitosti, učestvovalo se u kulturnom životu i u studentskom protestu… Oko nas je sve vrilo, a mi smo se u svojoj naivnoj mladosti osećali kao u „centru sveta“.

***

Objavu rata sam dočekala u Italiji, kada sam sa još jednim mladim umetnikom predstavljala tada još postojeću SFRJ na studentskoj razmeni. Neverovatno leto, provedeno u školi restauracije i obilascima te divne zemlje. Organizatori nam nisu davali da spavamo više od četiri sata dnevno… Govorili su da moramo sve da vidimo od njihove kulture a da ćemo spavati kada dođemo kući… Nisu ni slutili koliko će njihove reči biti proročanske… Dugo su oklevali pre nego što su nas obavestili da je u našoj zemlji počeo rat…

***

Iz doba sankcija pamtim putovanja u okolne zemlje radi nabavke slikarskog materijala. U Prag sam otišla da sa prijateljima dočekam Novu godinu, a neplanirano ostala tri meseca na specijalizaciji crteža na njihovoj primenjenoj akademiji, koja je prava institucija.

***

Nikada nije bilo lako doneti odluku da se baviš slikarstvom, gde se računaju samo najbolji, gde prosek u stvari i ne postoji, gde ti više i od talenta treba sreća i dobra zaleđina… Nesigurnost naspram drugih, sigurnih profesija, ulaganje za koje nikad nisi siguran da će ti se vratiti, ne baš najbolji društveni rejting… Bila sam potpuno svesna u kakvu se rizičnu situaciju upuštam i ta nesigurnost mi se ni najmanje nije sviđala… No, i pored svih mana pomenute profesije, ipak je odlučila neophodnost izražavanja na vizuelni način. Imala sam osećaj da ako bih pošla drugim putem, da bih iznutra izgorela. Jednostavno, previše je emocija i strasti gorelo u mom srcu da bih mogla živeti bez slikarstva. Ono je moja terapija na svim nivoima, danas više nego ikad.

***

Dugo sam mislila da je umetnost jedan od načina da se pobegne od životne stvarnosti i to jeste istina… Ali, sada shvatam da je isto tako i prikaz života u svoj njegovoj snazi i lepoti pa i više od toga. Umetnost može biti „životnija i od same realnosti“, ona može probuditi emociju, ali je i umiriti i izlečiti. Za mene je sam proces stvaranja, čak nevezano za rezultat, način da se zacele životne rane, i to sa dvostrukim dejstvom: lečenje stvaranjem i konzumiranjem stvorenog…

***

U današnje vreme, kada je moguće reprodukovati bilo šta na bilo kom materijalu i u bilo kojoj dimenziji i to povoljno… zaista se postavlja pitanje – čemu slika danas? Pa opet, mašine ne mogu uneti odgovarajuću emocionalnu snagu i energiju u prikaze koji naizgled lepi odzvanjaju prazno. Umetnost nikada nije ni bila puki podraživač stvarnosti da bi sada bila zamenjena modernom tehnologijom… Umetnik uvodi posmatrača u svoje „oko“, svoju vizuru, emociju, stanje duha i tela, otvara mu put koji se nikako drugačije ne otvara – da vidi svet njegovim očima i živo učestvuje, da se sjedini sa delom, integriše… Nezavisno od starosti i obrazovanja, ako ne svesno, ono nesvesno… Slika danas, kao i pre, nosi potpuno subjektivni žig stvaraoca i jedan je od izuzetno retkih načina da publika i stvaralac budu jedno, na duhovnom planu.

***

Oduvek sam maštala da živim na selu. Možda zato što taj život nisam dovoljno dobro poznavala, a možda je to uistinu bio zov prirode kojem nisam mogla odoleti. Tek krajem devedesetih sa mužem prodajemo njegovu garsonjeru na Novom Beogradu i odlazimo u Brestovik kod Grocke – samo zato što nam se svideo taj plac, nadomak šume i potoka, a blizu Dunava. Bili smo izgnanici najgore vrste… Ljudi i iz grada i iz sela su nas smatrali ludima i izbegavali… Kada su počele prve teškoće prilagođavanja, i sami smo poverovali u to, i vratili bi se u dobro poznatu urbanu sredinu samo da smo mogli…

***

Sada kada smo dobili ćerku na selu i odgajili je u tom istom cvetnom dvorištu do školskog uzrasta, kada je prve korake napravila po tepihu od maslačka i bokvice… ne pitamo se više, samo živimo, ne znajući šta nam sutra nosi, ali potpuno prilagođeni i gradu i selu, bez nepoznanica. Vremenom smo izgubili titulu čudaka jer se zadnjih desetak godina sve više čak i mladih ljudi odlučuje na sličan korak, pogotovo umetnika… Opet smo okruženi kolegama i prijateljima iz grada, samo sada kafu pijemo među šljivama i orasima…

***

Živim u blizini Dunava, ne direktnoj, ali posmatram ga sa gornje terase… Za mene će on uvek nositi energiju mora, a ne reke… Radujem se što živimo na žili kucavici Evrope… Milenijumi leže ispod nas… Vinča fascinira… Jedino muči njena superiornost u odnosu na današnje vreme… Možda nisu putovali na Mars, ali su zato imali hiljadugodišnji period mira i prosperiteta … Ko je ovde napredan, mi ili oni?

O sagovornici …

Slikarka Ivana Blečić Stefanović rođena je u Beogradu 1971. Nakon završene V beogradske gimnazije, upisuje se na Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Studirala je slikarstvo u klasi profesora Gradimira Petrovića, a restauraciju kod profesorke Gordane Kusovac u Narodnom muzeju. U toku studija usavršavala je crtež na akademiji u Pragu i restauraciju slika u Rimu. Diplomirala je 1994. na odseku slikarstva i restauracije. Redovna je članica ULUPUDS-a. Posle završenog fakulteta izlaže grupno i samostalno, učesnica je više kolonija… Aktivno se bavi slikarstvom, ikonopisom i restauracijom. Radi kao profesorka u školi za umetničke zanate Tehnoart–Beograd na odseku za konzervaciju.