Boro i Ramiz

Beži se, međutim, od nečeg od čega se ne može pobeći. Pre sto godina – evo nekoliko slika te povesti na preskok – srpska vojska morala je kroz Albaniju u povlačenju pred okrutnim okupatorom: ako je put nazivan Golgotom čak i od najpribranijih, jasno je o čemu je reč. Za zbeg je često bio gori surovi odnos stanovništva prema njemu negoli led i sneg u planinama. Tragovi Balkanskih ratova bili su sveži, i ono što je za Srbiju u njima bilo oslobođenje za Albaniju je bilo porobljavanje.

Pre sedamdeset i pet godina Musolini je formirao svoju verziju Velike Albanije, u dobroj meri s ciljem da se – kako je to sa svojim sklonostima prema metafori govorio grof Ćano – udari nož u kičmu Jugoslavije. Jugoslavija, to je u ono doba iz perspektive Albanije bila “Srbija i njena Jugoslavija”. Godine pasivne i aktivne rezistencije Albanaca koji su živeli u toj zemlji često bez osnovnih prava sada su u osloncu na Dučea imale biti krunisane osvetom i revandikacijama. Važno je ne preskočiti sledeće: osveta i revandikacije nisu zauvek ostajale u jednim rukama. Kad bi jedna strana završila svoje, uzimala bi ih druga.

Pre pedeset godina? Tirana je sa oduševljenjem za Maovu Kinu bila na vrhuncu svoje retorike protiv Beograda kao centra “revizionističkog pakla”. Prema tim obedama Beograd se nije odnosio ravnodušno: prihvatao je ideološki rat i odio ga decenijama. I da skratimo ipak priču hajdemo, najzad, da u dve-tri reči vidimo šta se dešavalo pre dvadeset i pet godina: pad komunističkog režima, naravno, i odmah podrška albanske demokratije kosovskoj nezavisnosti. Ali, i Miloševićev odgovor u skladu sa izjavom o Albancima kao divljem plemenu.

Istorija odnosa Srbije i Albanije duga je, dakle, istorija neprijateljstava. Kada su Vučić i Rama počeli svoju političku sagu – a ona je zapravo predmet ovoga članka – imali su pred sobom manje-više ovu sliku obojenu mržnjom, averzijama, i antipatijama. Ne bismo, doduše, sasvim tačno predstavili stvar, ako bismo ostali baš samo na njoj. Levičari su bili ti koji su po pravilu umeli da ukažu i na druge mogućnosti, ali su oni ostali autsajderi ove istorije. Ovde se uvek polazi od Tucovića: njega i pored svih njegovih zabluda vredi istaći kao jedan apsolutno disonantan, drugačiji glas. Komunisti su, pak, lutali između krajnosti – od ideja o zajednici ljudi, nacija i država do nesmiljenih konfrontacija i okretanja leđa jednih drugima. Kad je Enver Hodža bio kod Tita u Beogradu 1946. otvarala se – tako je izgledalo – jedna velika budućnost, koja ne samo što bi isključila neprijateljstva nego bi, obrnuto, prijateljstvo i slogu stavilo na svoj barjak kao jedine vrednosti. San je propao za manje od dve godine. Trebalo je da prođu gotovo četiri decenije pa da se, osamdesetih, u već agoniji kosovske krize javi Špiro Galović iz srpskog komunističkog rukovodstva sa svojom doktrinom skandinavizacije ovoga državnog i političkog prostora; sa, dakle, idejom prozirnosti granica, i njihove otvorenosti za slobodu tržišta i slobodnu razmenu ljudi i ideja. To je bila ponuda koju ondašnje Albanija i Srbija nisu bile u stanju da razumeju, pa je i tamo i ovde ona ostala samo u sećanjima ovakvih pojedinaca kao što je pisac redova koje čitate. Napori koje su posle činili Milan Panić i Vuk Drašković išli su tim smerom; ali te politike nisu postale i državne jer su bile isuviše fragmentarne, i isuviše kratkotrajne. Znale su šta treba, ali ne i kako.

Došli smo, tako, do toga da se sadašnji šefovi vlada Srbije i Albanije deklarišu kao novi misionari. Prošle nedelje u Beču je bio poslednji čin te njihove partije: dron na stadionu Partizana, koji im lane umalo nije pokvario plan i vratio u naručje one stogodišnje ružne, očajne istorije, skoro da je zaboravljen. Zaboravljena je i ta istorija. Vučić i Rama nastupaju tako kao da je nikad nije ni bilo, i dozivaju samo budućnost. Ona, po njihovom mišljenju, jednom mora doći, i to je upavo ovaj čas.

Da li su njih dvojica dva politička šarlatana, ili dva politička vizionara? Eto pitanja koje ću ja ostaviti bez odgovora sa moje strane, ali ono se postavlja otkako su srpski i albanski premijer krenuli u ovaj big dil. Rano je za odgovor: tek su počeli. Pokude bi bile izraz zlovolje, a za pohvale je ionako zadužen Goran Svilanović. Ono što istovremeno i ohrabruje i obeshrabruje jeste ona čvrsta, gvozdena volja kod obojice, volja dva politička pitbula. Oni nikog ne čuju, i nikog ne vide, gluvi su i slepi za sve osim za tu svoju ideju da od Albanije i Srbije definitivno naprave ne samo partnere nego i prijatelje. Njihov projekat (ili projekat koji su dobili u zadatak, svejedno) izmiče uobičajenim političkim definicijama. Reći klasičnim diplomatskim rečnikom da rade na unapređivanju odnosa dve države, (a rade upravo to), bilo bi neodgovarajuće; čak smešno. Kako ga god okreneš, reč je o nečem drugom, i nečem svakako većem. Reč je o spsko-albanskom velikom skoku.

Stvarnost se redukuje na cilj. S jedne strane, bez te redukcije nema velikog političkog gesta. Ako se osvrćeš levo-desno lako izgubiš pravac; sasvim izvesno, uvek gubiš vreme, što ova dvojica političara izgleda nikako ne bi hteli. S druge, pak, strane ignorisanje decenija nesporazuma, pa i trenutne ledene realnosti – njihovo preskakanje – može se javiti jednoga dana kao velika zabluda. Jer: ti možeš zaboraviti na istoriju, ali ona, iako ponekad rasejana, nikada neće zaboraviti na tebe. I što je jagore, ona se, zapravo, javi uvek kad je najgore. Zato se, na primer, u Raminoj i Vučićevoj poslednjoj televizijskoj debati u Beču odjednom – niokuda, kao nepozvan – pojavio fantom Velike Albanije. (Samo valjda da podseti na sebe.) Sklonjen je sa scene, manje-više vešto, ali to što se može na televiziji teško se može u životu. Albanci su potrošili vek i po na tu ideju, i nije realno da je se odreknu naprasno i za ljubav ljubavi sa Vučićem i Srbijom.

Vredne su, međutim, pažnje namere da se fantomima istorije dadnu novi oblici. Rama, tako, baš tu Veliku Albaniju vidi u ključu Evrope bez granica. (Tamo je negde gde je Špiro Galović bio pre tridesetak godina.) Ispostavljaće se brzo da li su to stvarne političke strategije, ili taktičko blefiranje. Kosovo će biti sličan ispit za obe strane, zapravo odlučujući. Neće se uživati u vožnji autoputem Niš – Drač ako kosovska kriza bude trajala unedogled. Ako, međutim, Tirana dosledno primeni politiku obuzdavanja Prištine, i tamošnjih radikalnih elemenata, i ako Beograd uzme “Brisel 2” kao poslednju etapu svojih ambicija u vezi sa Kosovom, onda su na ovome terenu (albansko-srpskih odnosa) sve kapije otvorene.

Velike ideje dolaze na staklenim nogama, rekao bi, valjda, Niče. (Ili možda Hegel?) Otud dabome i velika obazrivost prema onome što pričaju i rade Vučić i Rama. Eto pred našim očima nečeg, naime, čega nikad do sada nije bilo! Obazrivost, međutim, ne dolazi samo zbog činjenice da avantura nije mala, nego i iz toga što su njeni akteri apsolutni početnici u ovakvom poslu, i to oni (opasni) početnici koji se ne hvataju živoga života da iz njega uče nego odmah i neizostavno istorije. Tito je, recimo, imao dobijen jedan rat pre nego što je postao državnik. De Gol, i prvi finski predsednik Manerhajm, takođe. Pa i Rugova, u nekoj meri. Rama je, šta? – slikar, sa kapitalom da je dao oslikati ruševne fasade albanske prestonice; Vučićev begraund je partijski aparatčik. Da savlada taj kompleks nikogovića Rami će svakako pomoći njegova bezgranična samouverenost. Vučić je ionako uvek u tuđim ulogama, i ta neautentičnost postaje njegova autentičnost. Ali, dete je rođeno, i valja ga ljuljati. Dodatak svemu je da Srbija po prvi put posle jednog veka izlazi iz svoje jugoslovenske opsesije i videće se kako će se snaći u novoj konstelaciji. Možda će je to osvežiti. Valja se za svaki slučaj prekrstiti, jer Vučić često ne razlikuje fantaziju od vizije.

Mlađim sam čitaocima na kraju dužan objasniti imena iz naslova: Boro Vukmirović i Ramiz Sadiku, kosovski su Srbin i kosovski Albanac koji su zagrljeni poginuli u borbi protiv fašista, u Drugom svetskom ratu. Bili su ideogram komunističke propagande o jednom bratstvu. Ne verujem da bi se Vučić i Rama u svome poduhvatu hteli napajati sa te tradicije; oni su pelcovani protiv ideologija i čvrstih uverenja, i menjaju ih kao prljave čarape. Da li su se vratili, međutim – hteli ne hteli – tamo gde su, 1946, stali Tito i Enver Hodža, da nastave njihov san, kojem su Boro i Ramiz bili suštinski simbol? Hajdemo posmatrati, u ovoj je priči sve nemoguće, i sve moguće.