Neko je kucao na vrata. Nije to bila ni slika niti atmosfera, već san bez značenja, auditivni san. Skočio sam iz sna i viknuo: Ko je? Onda sam glavom udario o zid i pao na patos. Možda je moj otac tako poginuo kad je otišao na put s koga se nikad nije vratio. Surovi realizam maštovitiji je od začarane misli. Posle Borhesa nije više imao smisla magizam. Trebao nam jestvarniopis nadstvarnosti, a to su bile činjenice. Realista je čovek koji najbolje poznaje snove u direktnom dopisivanju s kosmosom.
Neko kuca.
Kakav je to znak kad nikog nema iza vrata? Noć je. Dva sata u samom središtu praskozorja, Vladimir Mandić sad ustaje u Hilandaru i odlazi na molitvu, za koju kaže da nas uvek vodi u nepoznatu dugu noć… Ili da se kidne od nje.
Kucanje zgrčenog kažiprsta o drvena vrata dobar je znak. Tog dana ćeš sigurno najebati.
Zvučni san.
Nema slika.
Sve je rečeno. Kucaj… samo kucaj!
Ko bude prvi kucnuo, dobiće sve. Meni je Miroslav zamerao da sam postao altruista samo zato što sam se plašio svega. Eto – podsmevao mi se – ti nikad nisi od keve iskao pićke.
Bez dodira, čovek teži incestu.
Strah od smrti zahvatao je ljude kako su starili. Jevrem je sve više bio utučen. U stvari, i nije više bio prisutan. Pogodila ga je smrt brata kojeg niko od nas nije ni upoznao. Pitanje je da li je on uopšte i postojao. Kad izdaš bratstvo, oko tebe svi umiru a ti si živ. To je najveća osuda. Pitao sam Miroslava da li se plaši smrti, a on je odgovorio: Ne, jer je ne poznajem. Tišma je smatrao da ne treba dugo živeti, jer se onda umetnost pretvara u kič.
Opet je neko kucao na vrata. Otvorio sam vrata. Bila je to Judita Šalgo. Pored nje je stajao čovek sede začešljane kose, sa snažnim brkovima poput Staljinovih. Ovo je Mirko Čanadanović. Želi s tobom da porazgovara. Nisam ih pozvao da uđu unutra, pa me je bivši čelnik Pokrajinskog komiteta Vojvodine upitao: Možete li da upriličite sastanak s vašim bratom Miroslavom Mandićem? Želim s njim da prošetam pored Dunava i da mu kažem šta se desilo pre četrdeset godina i zašto sam oterao mlade umetnike u zatvor. Iritirali ste državu, napali ste Tita i pravili umetnička dela koja niko nije razumeo. Nisam ja jedini koji je doneo takvu odluku, iznad sebe sam imao više instance. Uostalom, koje su i mene posle smenile. Sa trideset i šest godina već sam bio propali političar, mali lektor u izdavačkoj kući “Dnevnik” i s dva infarkta. Želeo bih da ga zagrlim, jer kad sam bio na retrospektivnoj izložbi grupe KOD u Savremenom muzeju Vojvodine, niko od njih nije prišao da me pozdravi.Uostalom, smrt sve poravna. Jednog dana i vi ćete saznati ko vas je otkucavao u grupi, kao što sam ja saznao ko je mene otkucavao.
Bile su to poslednje reči čoveka koga smo mi zvali Čandašvili. Taj čovek je došao da oprosti mom bratu, ali nije znao da je moj brat bio dvostruko nevin. U stvari, ja nisam imao brata, tako je on govorio, a onda sam i ja počeo da govorim, ni ja nemam brata. Tako smo postali nebraća. On je tražio od mene da jebem svoju kevu, a kad sam ga pozvao da posetimo njen grob, rekao je: Mi nismo imali majku. Mi smo rođeni u utrobi vetra…
… Mnogo godina kasnije, na retrospektivi novosadske konceptualne scene, Slavko Bogdanović upitao je Latinku Perović, koja je bila jedan od šefova Centralnog komiteta, da li je znala za hapšenje mladih umetnika tih godina. Rekla je – ne.Ni Mirko Čanadinović u svojim memoarima ne spominje te detalje.
Izgleda da ni svi levičari ni liberali nisu uspeli da spreče proganjanje mladih ljudi sklonih rizičkoj estetici.
Ateisti nemaju obavezu da budu sveci…
… U našem slučaju sud nije bio pristrasan, već glupa institucija. Nijednog trenutka sudija nije pitao: Miroslave Mandiću, da li ste vi napisali taj tekst? Možda ga je napisao Bog ili neko drugi, demoni ili slučaj! Sudija je jednostavno podigao drveni čekić, lupio o sto i optužio tebe. Ali, evo, vreme je da priznam: Tekst sam napisao ja, a ti si ga potpisao! Ti si optužen, a ja sam oštećen. Slično je bilo i s mojom prvom izložbom u ulici, kad sam izložio dvesta ispražnjenih konzervi “valvolina”. Došla je policija, a ti si rekao da si ti napravio izložbu. Odveli su te u pokrajinski SUP u Ulici Pap Pavla, tamo gde sam ja doživeo prosvetljenje 1966, a ja sam ostao na slobodi.
Nekada smo bili radosni, smejali se i grlili. Obojica smo nosili kačkete, mornarske dolamice, delujući kao lučki radnici koji čitaju knjige. Sve što prođe obaveštava nas da bi još da traje. Hodaj iza nepoznatog, bila je naša deviza, jer smo mnoge događaje zaboravili i mnogima oprostili.
Starost je ispovest.
Stajao si ispred mene, raširenih ruku i nogu kao glavni junak Glauber Rošinog filma “Antonio koji donosi smrt”.
Ti si moj idol – rekao sam mu noseći u sebi žal od četrdeset godina, otkako se nismo videli, otkako smo neprijatelji.
– Onda kreni za mnom.
– Neću.
– Ne želim da te vidim čak ni posle smrti.
– U mojim očima biće zapamćen tvoj lik.
– Ja sam odrobijao umesto tebe, ja sam sedeo na optuženičkoj klupi… Ja sam društveno uništen, a trebalo je da to budeš ti.
Sud je prevaren. Izigrala su ga dva mlada čoveka. Jedan je napisao tekst, drugi potpisao. Jedan otišao u zatvor, drugi ostao na slobodi. Zar to nije isto? Ja sam bio neuredan na majku, a ti si nosio eleganciju našeg pokojnog oca, trgovačkog putnika. Kod mene i tebe sve se ukrstilo.
Zajebali smo državu, a mi smo propali.
Odlomak iz romana “Pertle”, izdanje IP Službeni glasnik, Beograd 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
