Centralističke predrasude nemaju jedino stranci

Ljuti zagovornici decentralizacije ocenjuju da bi upravo Nišvil mogao biti paradigma centralizovane kulturne politike, te odnosa centralnih vlasti, pa i kulturne javnosti u centru, prema kulturi i njenim sadržajima u Srbiji van Beograda. Uprkos tome što je regionalni i nacionalni brend, već dobrano etabliran u muzičkim krugovima u jugoistočnoj Evropi, pa i dalje, Nišvil je bezmalo svake godine prinuđen da moli za državna sredstva ili podršku sponzora.

Galopirajuća centralizacija u kulturnoj pustinji

– Decentralizacija u Srbiji brzo galopira ka centralizaciji – objašnjava takvu situaciju direktor Nišvila Ivan Blagojević. – (Ne)retko možemo čuti priče o decentralizaciji kulture i svega ostalog, ali to je predizborna i politička demagogija, a finansijska decentralizacija, koju svi priželjkujemo, nikako da stigne. Tako je Nišvil, recimo, 2012. godine na konkursu Ministarstva kulture dobio četiri miliona, što nije značajna ali je ipak nekakva suma, potom je dve godine na tom konkursu dobijao po nula dinara, a ove godine je jedva iskamčio milion. Ubedljivo najveći deo novca dobio je Beograd, a poslanici iz Niša i sa juga Srbije, koji bi trebalo da budu najveći borci za decentralizaciju na korist našeg grada i regiona, sve to su prećutali.

Direktor Nišvila dodaje da se slično ponašaju i sponzori, od kojih mnogi ne zalaze južno od glavnog grada, pogotovu ne u manja mesta. Strani sponzori, pa i ambasade u Srbiji, radije podržavaju manifestacije u Beogradu, koji predstavlja veće i komercijalnije tržište. I domaća javna preduzeća spremnija su da podrže kulturne manifestacije u glavnom gradu ili nacionalne sportske događaje. Čak i AIK banka i OTP banka, koje su imale sedište u Nišu, nisu dale ni dinar za Nišvil, a sedišta su formalno i faktički preselile za Beograd.

– Jedino se strani džez i ostali umetnici ponašaju drugačije i bez predrasuda. Oni odlično znaju da se većina važnih muzičkih festivala održava u provinciji, a ne u glavnom gradu, i najbitniji im je rejting festivala na koji dolaze. Evropa je već odavno regionalizovana, a evropska kultura drži do decentralizacije kao jedne od značajnih vrednosti, jer ona sprečava kulturno i ostalo odumiranje delova zemalja van glavnih gradova. Zato, pored ostalog, evropske prestonice kulture nisu u glavnim gradovima već izvan njih. U Srbiji, međutim, još uvek vlada retrogradni stav da se kulturne potrebe zadovoljavaju u glavnom gradu, a da je sve van njega manje ili više – kulturna pustinja – kaže Blagojević za Danas.

Nema ni naznaka decentralizacije

Sociolog Predrag Cvetičanin, koji je autor Strategije kulturnog razvoja Niša, kao i sličnih strategija u drugim gradovima u Srbiji i Crnoj Gori, podseća da takva situacija u kulturi traje već dugo. Ključni razlog vidi u tome što je kompletan način upravljanja državom centralizovan, a u formama decentralizacije često se vidi opasnost od rastakanja zemlje. U Srbiji postoji, čak, geografska stratifikacija društva, tako da, recimo, uopšte nije isto biti lekar, profesor ili političar u Medveđi, Novom Sadu i Beogradu.

– Ovakvoj centralizaciji zemlje doprinosi i potpuno centralizovani partijski sistem. Tokom 90-ih godina lokalni odbori nekih opozicionih stranaka imali su neki značaj, a danas su stranački lokalni odbori bez takvog značaja, te je zadatak ljudi koji ih vode da obavezno budu ulizice, a ako je moguće i asfaltiraju poneku ulicu u svom selu – kaže Cvetičanin za Danas.

On ne vidi iole ozbiljnije naznake da će Srbija uopšte krenuti ka decentralizaciji, a pošto je kultura na poslednjem mestu, ona se svakako neće izboriti da to bude drugačije. Veruje da je posebno opasna fiskalna decentralizacija koju ne prati politička, jer takav model pored ostalog može dovesti do smrti kulture. Fiskalna decentralizacija u Srbiji, naime, znači da se lokalnim zajednicama daje nešto više nadležnosti ili novca, a da bi se centralna vlast povukla iz priče.

– Ali, ključno pitanje vezano za decentralizaciju u Srbiji nije prebacivanje odlučivanja i novca na lokal nego jačanje resursa na lokalu. Tim sredinama, posebno onim malim, potrebni su oprema, prostor i kadrovi sa kapacitetom. Ljudi iz tih sredina, recimo, odlaze na školovanje u veće centre, a po okončanju školovanja neće se vraćati u svoje mesto. Sve to će biti još pogubnije u procesu evropskih integracija jer te sredine neće imati moć i kapacitet da privuku sredstva iz fondova i drugih izvora – kaže Cvetičanin.

Diskriminacija kulture i jezika južno od Beograda

I predsednik Upravnog odbora Nacionalne koalicije za decentralizaciju Mladen Jovanović smatra da je jedan od ključnih razloga za centralizaciju kulture u Srbiji partijska centralizacija, koja nalaže da i novac namenjen kulturi ostane blizu političkih centara, ali i „konstantna i snažna diskriminacija“ Beograda, odnosno centralne vlasti i kulturne scene u glavnom gradu, prema svemu što dolazi južno od njega.

– Ovo nisu paušalne ocene već rezultati nekih naših istraživanja. Postoji merljivo nipodaštavanje kulture, pa i jezika koji postoji južnije od glavnog grada. Takođe, istraživanja pokazuju da većina građana glavnog grada nije ni ozbiljnije zalazila južno od Save i Dunava, te da to i ne želi – kaže on za Danas.

Jovanović veruje da situacija, ipak, nije beznadežna. Kulturnoj decentralizaciji, za početak, moglo bi da doprinese usvajanje kulturne politike Ministarstva kulture, po kojoj bi prioritet u dobijanju državnih sredstava na konkursima imali siromašniji krajevi zemlje. Za takvo rešenje postoji i valjano kulturno opravdanje jer su upravo ti krajevi po mnogo čemu kulturne kolevke Srbije, u kojima su, recimo, rođeni Bora Stanković ili Branko Miljković.

On podseća da je situacija već dugo sasvim drugačija. Beograd, u kojem živi 23 odsto stanovništva, na konkursima za finansiranje i sufinansiranje projekata iz oblasti savremenog stvaralaštva, koje raspisuje Ministarstvo kulture, godinama dobija oko 60 odsto sredstava. Ove godine je za skoro 298 miliona dinara konkurisalo 113 gradova i opština, ali su projekti iz Beograda dobili 57 odsto novca. Za projekte iz Novog Sada izdvojeno je nešto više od deset odsto, a za one iz Srbije južno od Beograda manje od 33 odsto. Projekti sa juga i istoka Srbije, njih 110, dobili su samo 9.2 odsto novca.

Krivi su i mali miševi u provinciji

Činjenica je, međutim, da ni Niš ili druge lokalne samouprave južno od glavnog grada tradicionalno ne izdvajaju dovoljno budžetskih sredstava za kulturu, kao i da njihovi politički i kulturni predstavnici često i ne pokušavaju da kulturne potrebe svojih sredina nametnu centru. Brojni kulturni i drugi kadrovi nemaju kapaciteta, znanja, veština i motivacije da naprave iole značajnije iskorake u kulturnoj i drugim sferama.

Đokica Jovanović, sociolog kulture na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji živi u Nišu, za Danas je umeo da oceni da je za centralizaciju Srbije umnogome kriva provincija, kojoj je dodeljena uloga da oponaša zadate modele, da im se divi i – da ih ne razume. Osnovni problem je u strahu palanke da preuzme odgovornost za samu sebe, a ne u centralizaciji moći u prestonici. Suština palanačkog duha je, zapravo, delegiranje odgovornosti centru, od kojeg se očekuje starateljski, paternalistički i patrijarhalni odnos prema palanci. Centar, pak, sa svoje strane, štedro prihvata ulogu gazde od dućana, naveo je.

Osnivač Niš Art fondacije Radovan Lale Đurić, inače slikar koji je rođen u okolini Niša, decenijama živeo i radio u Njujorku, a preminuo prošle godine, ocenjivao je da Beograd nije zatvoren ni za ideje ni za ljude iz unutrašnjosti, već ih, kao veliki centar, usisava. Najveći problem je video u tome što dobar deo ljudi u unutrašnjosti nije spreman da nauči pravila igre i da se u toj igri nametne. – Malim miševima je lakše da ne talasaju i za sve krive druge – govorio je on za Danas.

ZORAN ČIRIĆ: Lament pod Beogradom

A šta tu uopšte, moliću lepo, ima još da se centralizuje? Umetnička produkcija u izdišućoj Srbijici? Tako nešto odavno ne postoji – barem ne u prestonici maketa i marioneta. Beograd je centar svih naših provincija. Zar to nije dovoljno politički korektno za svetske kriterijume? Naravno da jeste. Čak su i regionalni lideri potvrdili specijalni status beogradskog distrikta. Eto onda zašto čitav arsenal kulture – sav novac, sve institucije, sve parade ponosa, svi festivali otmene tuge, svi komesari, svi egzekutori, svi zaslužni velikani i ostali budžetski ovisnici moraju biti baš tamo. Beograd (u Briselu poznatiji kao mali Njujork) je prebivalište svih onih progresivnih, od sebe izabranih predvodnika kojima je umetnost nezamenljivi instrument za sticanje preko potrebne moći i materijalnih dobara. A svi oni koji su van igre jer ne ispunjavaju luksuzne standarde – eno im onolika margina pa neka se do mile volje igraju kreativnih buntovnika i dekintiranih misionara! Ionako ti bludni art-fanatici stalno mantraju kako velika dela nastaju u asketskom transu, u kanalizacionom podzemlju, u alternativnim podrumima, u platonističkim pećinama, u izolovanim rupetinama izvan glavnog toka. I čemu onda kukumavkanje? Pa nije talenat što i savamalski pedigre! Kakva primitivna zamena teza. C!C!C! A ustavni poredak je tako jasan da ga i najpoganiji srpski seljoberi mogu shvatiti: Umetnost je za autsajdere i gubitnike – kulturna diplomatija, kulturno preduzetništvo i još kulturniji marketing prirodno su rezervisani za elitu iz sela Vračar i sela Dorćol. Onaj ko ovo ne želi da shvati i prihvati – e, taj je kulturni terorista a takvi su mera tolerancije u svakoj civilizovanoj zemlji. Eto sada znate zašto je onomad Toni Bler usred Dedinja kazao našim kulturnim vođama da će Beograd na vodi imati svetlu budućnost jedino kao srpski Gvantanamo. Ali nećemo sada o Potopu, u toku je Veliki Prasak…

Ne pomaže ni protest

Članovi Omladinske filharmonije Naisus, koja okuplja više od 60 filharmoničara iz Srbije, u aprilu ove godine mirno su protestovali ispred Ministarstva kulture i informisanja zbog odbijanja da se finansira njihov odlazak na prestižni Internacionalni festival muzike u Los Anđelesu. Omladinska filharmonija je za sredstva za takvo gostovanje aplicirala na ovogodišnjem konkursu Ministarstva za sufinansiranje savremenog kulturnog stvaralaštva, ali je odbijena. Tražila je sedam miliona dinara, bila bi zadovoljna da je dobila četiri, a nije dobila ni dinar, već nezvaničnu informaciju da Ministarstvo zna za njene uspehe, ali da se traži puno para. Zoran Andrić, dirigent i predsednik Upravnog odbora Filharmonije, tada je kazao da mladi muzičari svojim okupljanjem ispred Ministarstva traže da ministar Ivan Tasovac iskoristi diskreciono pravo da odobri određena sredstva i izvan ovakvog konkursa, što je, po njihovim informacijama, već činio za neke druge. On je kazao da je Omladinska filharmonija pozvana da učestvuje na festivalu u Los Anđelesu na kojem se takmiče filharmonije, kamerni orkestri, horovi i bras orkestri iz celog sveta. Podsetio je da je njegova filharmonija vlasnica dve zlatne medalje na svetskim festivalima u Pragu i Berlinu i četvrtog mesta na svetu među mladim filharmoničarima, te da je nastupala širom Evrope. Njeni članovi imaju od 16 do 27 godina i dolaze iz 18 gradova Srbije, od Leskovca do Subotice. Filharmonija ni nakon ovakvog okupljanja nije dobila sredstva i nije otišla u SAD. Ove godine nastupa na Nišvilu.