Česlav Miloš: Volt Vitman je uticao na Gavrila Principa

Teško je odrediti žanr knjige Abecedar Česlava Miloša. Sâm autor kaže: „Abecedar je umesto romana ili pak nešto na granici romana, u skladu s mojim stalnim traganjem za 'obuhvatnijom formom'. Upitao sam sebe: zašto ne bih pokušao formu koju dosad nisam upražnjavao, a koja daje mnogo slobode, pošto ne juri za lepotom već registruje činjenice.“

Pošto ima enciklopedijsku formu, Abecedar se može čitati od početka, iz sredine ili kraja. Njegove male forme predstavljaju mešavinu uspomena, anegdota, eseja i meditacija čoveka koji je živeo u nekoliko kultura: istočno, srednjo, zapadnoevropskoj i američkoj. Miloš piše o nekim gradovima, selima, dolinama, rekama… Litvanije, Francuske, Amerike. Oni čine svojevrsnu mapu piščevih putovanja i geografiju njegovih iskustava. Svako od ovih mesta obeleženo je piščevim ličnim doživljajima, njegovim emocijama, kojima u stvari poklanja veću pažnju, jer pomenuta geografska mesta predstavljaju samo osnovu za ono što je doživljavao ili o čemu je razmišljao… Posebno mesto u Abecedaru zauzimaju Miloševi prijatelji i poznanici iz vilnjanskog, gimnazijskog i studentskog perioda. Pored njih, pojavljuju se i prijatelji iz vremena okupacije u Varšavi, zatim godinâ provedenih na radu u diplomatskoj službi u Americi i Francuskoj, pa desetogodišnje emigracije u Francuskoj, najzad, iz višegodišnjeg boravka u Berkliju. Miloš piše takođe o svojim precima, ali i o poznatim filozofima, piscima, umetnicima i disidentima. A sve to prepliće se sa zanimljivim razmišljanjima o pojmovima, kao što su: ljubav, nesreća, obaveze, novac, ekonomija, alkohol, predrasude, svirepost, mržnja, strah…

Uostalom, gotovo u svim svojim delima Miloš piše o svetu donekle nam poznate poljske, ali i skoro sasvim nepoznate litvanske kulture. Za naše čitaoce takođe su veoma interesantna i originalna njegova zapažanja o civilizaciji Zapada, pre svega Amerike. Tonalitet Abecedara je ličan i veoma neposredan. Miloš pravi bilans sopstvenog života i rekapitulaciju protekle epohe.

Prenosimo Miloševe odrednice o američkoj poeziji i pesniku Voltu Vitmanu.

Abecedar

Američka poezija. Poezija Amerike najpre nije bila u stihu, već u prozi. Tako je ceo ciklus Fenimor Kuper romana o Divljičaru, u sažecima za mlade, stao u jednu knjigu (zato je dobijao na popularnosti). Slično su činili Tomas Majn Rid, Karl Maj. U udžbeniku stilistike pesma Edgara Alan Poa Zvona je primer onomatopeje. Mnogo kasnije saznao sam da američki pesnici smatraju ta podražavanja zvukova užasnim i da engleski ne podnosi takva ritmička brujanja. Ali, Po je bio veliki pesnik za Francuze i za Ruse, za koje je poezija uglavnom „zvučna magija“. Ja sam spreman da mu oprostim jednu pesmu sa zaista čarobnom inkantacijom, Ulalume, mada je nju lakše prevesti na ruski s njegovim jampskim akcentom nego na poljski.

Da sam mađarski, češki, srpski, hrvatski pesnik, pravio bih otprilike iste pozajmice, jer naše zemlje, stidim se da priznam, majmunišu. Njihov modernizam je bio francuski, delimično nemački. Uoči samog Prvog svetskog rata Evropom se širila vest o Voltu Vitmanu, ali samo je u jednoj zemlji naišao na fanatične obožavaoce, sa užasnim posledicama. Mladi revolucionari u Beogradu čitali su ga politički kao pesnika demokratije, mase (en masse) neprijatelja monarhâ. Jedan od njih, Gavrilo Princip, ubio je princa Ferdinanda i tako je američki pesnik postao odgovoran za izbijanje Prvog svetskog rata.

Vitman je malo prevođen u Poljskoj, nekoliko njegovih pesama u prevodu Alfreda Toma ostavile su na mene trajan utisak. Američka poezija pre rata bila je uglavnom nepoznata. Moda učenja engleskog u Varšavi počinje kasnih tridesetih godina. Poslednja predstava koju sam gledao u Varšavi 1939. godine bila je Naš grad Torntona Vajldera, poetski teatar, pravi američki. Kasnije sam se u Americi družio s Vajlderom.

U proleće 1945. godine sastavljao sam antologiju engleske i američke književnosti, sakupljajući rasute prevode raznih autora. Naravno, bio sam snob, voleo sam sve što je zapadno, kao i sva poljska inteligencija, i činjenica mog levičarenja to prozapadnjaštvo nije promenila. Tome se priključila trezvena kalkulacija: ako bih uspeo da izdam tu antologiju, ona bi služila kao protivotrov sovjetskom sivilu. Ali politika je brzo postajala sve manje liberalna i antologija se nije mogla pojaviti.

Kasnije sam mnogo prevodio američke pesnike, takođe s namerom davanja protivotrova. Posle 1956. godine sve se promenilo, pošto je od tada bilo slobodno prevoditi zapadne pesnike i postepeno je otkrivena američka poezija, čak je krenula čitava bujica prevoda. Dakle, nestala je potreba da radim to što su mogli da rade drugi, tim pre što sebe zaista nisam smatrao tako vičnim prevodiocem kakav je Stanislav Baranjčak.

Iz čitave američke poezije najbliži mi uvek ostaje Volt Vitman. On ispunjava uslov za veličinu, o čemu je govorio Oskar Miloš, zahtevajući da delo bude kao reka koja valja plodan mulj i ostatke drveća, ne samo grudice zlata. Zato ne moraju da smetaju razvučenosti i ponavljanja, čitavi katalozi stvari. Vitman je suprotnost „čistoj poeziji“. Ali, istovremeno, njegova poezija podseća na velika platna majstora slikarstva, na kojima se, kad se pažljivo posmatra, primećuju mnoga sitna dražesna predstavljanja pojedinosti.

Prema svojim savremenicima Amerikancima odnosio sam se nepoverljivo. Naslov Pesničkog traktata nesumnjivo sam pozajmio iz mladalačke poeme Karla Šapira Essay on Rhyme. Ipak, ostao sam čak začuđujuće nezavisan, a razlog tome bilo je moje uranjanje u poljski jezik i čitava moja, svesno negovana „provincijalnost“.

Čudna mesta američke poezije. Jer ona je nastajala iz ranjivosti i protesta (ne dozvolimo da nas zavede Vitmanova prividna demokratičnost), iz bekstva u Evropu (Paund, Eliot, Frost), iz anarhizma bitnika koji pljuju na moloha (Ginzberg), a sve to trebalo je da proždre moloh i upotrebi za svoju slavu na drugim kontinentima.

Vitman, Volt. „Sveštenik odlazi, božanski literatus dolazi“ – pisao je. Prorok koji je sveobuhvatan, svaštožderan, sve blagoslovi, okrenut je budućnosti. Neobično čudna sprega reči i istorijske pobede Amerike. Ipak, i pored mog obožavanja, bio sam svestan da bih uzalud simulirao bliskost, ako je civilizacija, za koju sam vezan, plašljivo izbegavala slobodu jedinke.

Evropa je imala svoj vitmanovski trenutak. Smestio bih ga oko 1913. godine. U poeziji su se u ulozi posrednika našli Francuzi, počev od Valeri Larboa, ali vitmenovsko pisanje nije samo oslobođenje od metra i rimâ, već i težnja ka sreći, demokratsko ukidanje klasnih podela, koje se izražava u poeziji, prozi, slikarstvu, pozorištu, u već primetnoj promeni običaja. Svetliji, ekstatični ton posle preokreta fin-de-sičcl-a, na primer, u prvim knjigama Žana Kristofa Romana Rolana, Posvećenju proleća Stravinjskog, u ruskom akmeizmu, u drvorezu Fransa Maserela. Pacifistički i revolucionarni akcenti deo su te evropske prerade vitmanovske reči en masse. Gavrilo Princip, koji je pucao na prestolonaslednika Ferdinanda 1914. godine, bio je uveren da izvršava preporuke svog omiljenog pesnika koji ga je pozivao u borbu s kraljevima. I odmah potom ogromno klanje Prvog svetskog rata učinilo je kraj svim nadama. One su kao uplašeni golubovi dve-tri decenije lebdele nad Ruskom revolucijom.

U Poljskoj skoro da je ponestalo tog prosvetljenja. Uostalom, formu biblijskih verseta poljska poezija je poznavala, mada ih je upotrebljavala za slavljenje pobede nad Turcima (Kohovski) ili za mesijanističko parodiranje Jevanđelja, što je značajno. I ko je mogao da vitmanizuje? Prosti, seoski šljahtići? Malo ekstatične radosti ima u Ivaškjevičevoj poetskoj prozi. Seljaci? Nikako. Možda Jevreji, i mladi Tuvim, nakratko oslobođen, obraća se „ogromnom starcu koji nam je rekao: Camerado“, ali iza njega se odmah steže omča tradicionalnih podela.

Vitmana sam upoznao najpre iz poljskih prevoda. Prevodili su ga Alfred Tom, Stanislav Vincenc, Stefan Napjerski. Odmah sam se oduševio: želeo sam da pišem kao on! Shvatio sam da se ovde ne radi o formi, već o činu unutrašnje slobode, a upravo je to bilo teško.

„Božanski literatus“ savladavao je distancu između „ja“ i mase, apsorbovao religije i filozofije, tako da su se umesto suprotnosti u njegovoj poeziji nalazile smrtnost i besmrtnost, vlat trave i večnost, a ipak govorio je kao jedan od mnogih, jednak među jednakima. Sto godina posle njegove smrti pojavilo se masovno raspoloženje ili pak masovni način osećanja zvani New Age. A kad bi se napravio spisak najkarakterističnijih odlika ove pojave, ispostavilo bi se da, jednostavno, opisujemo Vitmanovu poeziju razmenjenu u veliki broj onih koji je praktikuju. To nije sasvim isto, jer poezija traje duže od mode, ali ostvareno je predskazanje: svako je sebi sveštenik, „božanski literatus“. Od američkih pesnika najviše vitmanovski postao je Alen Ginzberg, ne toliko zbog javnog iznošenja svoje homoseksualnosti, koliko zbog same hrabrosti da raskine s konvencijama, često protiv svoje volje.