Čovek ne sme da ćuti kada susedu pale kuću

Isto kao i kod drugih ljudi, često se vraćam na svoju prošlost, posebno jer su poslednjih trideset godina moga života bile vrlo burne. I to je mnogo više posledica istorijskih okolnosti nego neke moje odluke. Mi za razliku od većine Evropljana prolazimo neprekidno kroz često dramatične promene. Ko je mogao da predvidi od nas da će u svojoj mladosti imati vrlo surovi rat i da će morati moralno da se opredeljuje prema njemu? U tom smislu sam svestan da su mnogi moji postupci i stavovi bili reakcija na spoljne događaje a ne rezultat promišljenih odluka koje se tiču samo mog života. To obeshrabruje jer život brzo prolazi, a mi svi želimo da budemo njegovi gospodari a ne kako se to slikovito kaže – sluge. Isto kao i generacija mojih roditelja i generacija mojih dedova pre toga, moj život je velikim delom obeležio raspad države i ratovi. Moj odgovor na to je bio aktivan, ušao sam u politiku i ne žalim zbog toga, ali ima neko prokletstvo na Balkanu, da poslednjih sto godina svaka generacija provede život ne kako želi, već kako mora. Dve generacije ljudi u Zapadnoj Evropi ni ne znaju više šta je rat.

***

Rođen sam u Beogradu, gde preci moje majke žive generacijama. Jedino gde se to i moglo, na mirnom Dorćolu. Odrastao sam u gradu gde nije bilo privatnih automobile, pa su se deca igrala na sredini ulice, gde su ljudi u proleće na merdevinama brali lipov cvet „za čaj“, i gde je Novi Beograd, kud god pogledaš, bio peščara bez ijedne zgrade. Imao sam mirno i normalno detinjstvo gde je moja baba imala presudan uticaj na moje vaspitanje. Roditelji su po ceo dan radili, a ona je bila zadužena za ono što tako mnogo nedostaje današnjim mladima – „domaće vaspitanje“. Mislim da je bolja reč – civilizovano ponašanje.

***

Vrlo rano sam počeo da čitam i bukvalno sam čitao knjige, policu po policu. Jedna sabrana dela za drugim. Bio sam član raznih biblioteka i stalno sam išao po nove knjige. I danas tako volim taj specifični miris na prašinu koji ima svaka biblioteka. Te pročitane knjige su promenile moj život. Otkrio sam da postoje drugi ljudi i druga podneblja, da su ljudski postupci često iracionalni i da je svet prilično drugačiji od onog u kome sam živeo. Rođen sam u Beogradu, koji volim, ali knjige su me učinile građaninom sveta.

***

Bio sam dobar đak i kada sam nedavno posetio svoju Prvu beogradsku gimnaziju radi učešća na nekoj tribini, direktor mi je dao spomenicu škole gde je naravno bilo i moje ime, ali sam otkrio da sam za maturu nagrađen sa dva priznanja, od kojih je jedno za rad u grupi za filozofiju. To sam zaboravio. Sećanja na gimnazijske dane su počela da blede. Naš dragi i pomalo neobični profesor Predrag Vukadinović je napravio tu grupu koja je vrlo predano radila. Jednom nam je doveo da nas sluša naš poznati profesor i helenista Miloš Đurić, sa kojim je on bio prijatelj. Profesor Vukadinović je umro za vreme najveće inflacije 1993. godine i njegovi učenici su morali da skupe pare za njegovu sahranu jer je bukvalno bio bez ičega. Eto tako se kod nas postupa sa dobrim ljudima, a napisao je sjajnu knjigu o Lazi Kostiću.

***

Danas kada se Srbija ubrzano pauperizuje, pokušavam to da uporedim sa Srbijom moje mladosti, koja je isto bila siromašna, ali ne uspevam. Tada je bilo neke društvene perspektive za većinu ljudi i vodili su normalne i srećne živote, danas vidim samo gnev i strah. I tako mnogo cinizma koji mi nismo poznavali. Nije to uporedivo. Tada se Srbija, iako siromašna, razvijala, a danas pokušava da se pravi da nije samu sebe ekonomski i društveno uništila u ratovima devedesetih. I da će joj trebati mnogo godina da se povrati.

***

Nekada mislim da je jedina revolucija u kojoj Srbija danas stvarno učestvuje – informatička revolucija, a da u svemu ostalome stagnira ili jedva drži korak sa svetom. Svi su na internetu i ne sećam se kada sam napisao rukom poslednje pismo. Ali sem toga i moderne odeće, Srbija kao da je pomalo zaustavljena u vremenu. Uvek se snažno odupirala promenama. Uostalom, Srbija je ubijala ili proterivala svoje lidere koju su to hteli da promene.

***

U gimnaziji sam našao u antikvarnici predratno izdanje Frojdovog „Uvoda u psihoanalizu“ i pročitao ga na dah. Malo knjiga je pre i posle toga imalo takav uticaj na moj intelektualni razvoj. Verovatno sam zbog te jedne knjige otišao na studije psihologije. Bili smo odvojeni od ostatka Filozofskog fakulteta jer se odeljenje za psihologiju nalazilo u zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta, preko puta Botaničke bašte. Studije su mi brzo prošle i moja generacija sa studija se sve do danas nalazi nekoliko puta godišnje na piću. Ostali smo prijatelji. Ali moje studije obeležila je i studentska pobuna 1968. godine.

***

To je počelo jednim bezazlenim incidentom u lokalu pored Studentskog grada, a završilo jednonedeljnim štrajkom Beogradskog univerziteta. Bio sam pozvan da se u zoru priključim studentskoj povorci koja je htela da ode u grad i podnese peticiju najvišim državnim organima. Policija je dobila uputstva da ni po koji cenu ne propusti povorku i kod železničkog podvožnjaka na Novom Beogradu, koga više nema, studenti su prilično brutalno prebijeni. Bio sam svedok tih događaja. Posle toga je napisana jedna politička deklaracija koju je, ako se dobro sećam, formulisao profesor Samardžija sa Pravnog fakulteta. Danas je moderno ismevati tu deklaraciju kao „maoističku“ i kao „otpor reformama“. Uzgred, kojim reformama? Da nije, možda, tadašnji režim hteo da uvede politički pluralizam i tržišnu privredu – pa studenti zaustavili?!?

Ali, da su studentski zahtevi bili utopistički bilo mi je još tada jasno. Zahtev za punom zaposlenošću je naravno utopistički u našim uslovima, ali to ne znači da se on ne može staviti u kontekst vremena, levih studentskih pokreta u Evropi tada. Kasnije su studenti demonstrirali sa izrazito nacionalističkih pozicija, izgleda da je to nekima mnogo razumljivije.

***

Jedan detalj – sećam se da je tada na sastanke dolazila Latinka Perović i pažljivo slušala šta studentski predstavnici govore. To je bio prvi put da sam video visokog predstavnika partije na vlasti i bio sam iznenađen. Bila je vrlo odmerena i govorila je jasno i razumljivo. Bila je inteligentna. Nije ličila na sliku partije koju sam imao.

***

Kao posledica tog štrajka, država će kasnije izbaciti sa Filozofskog fakulteta osam profesora, koji će kasnije odigrati uloge u događajima osamdesetih i devedesetih godina, doduše sa vrlo različitih političkih pozicija. To su pored ostalih bili Mihajlo Marković, Ljuba Tadić, Miladin Životić, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov… Neki su mi postali vrlo daleki, a sa nekima sam blisko sarađivao. Iznenadilo me je kako su neki tada elokventni levičari postali ljudi koji vrte banalne nacionalističke floskule kojih se čak i ne stide. Nekadašnji marksistički filozofi postali su deo apologeta rata i etničkog čišćenja. Valjda im je imponovala ta nova popularnost, ali se bojim da su motivi dublji – nikada se nisu emancipovali u istinske humaniste. Zov krvi i tla bio je jači!

***

Voleo sam posao koji radim. Uvek sam mislio da je profesorsko zanimanje specifično i važno, i da se čovek nekako rađa za njega. Punih četrdeset godina svake jeseni bih stao pred grupu vrlo pametnih mladih ljudi kojima sam morao da prenesem znanje. Znao sam da su oni najstroža porota na svetu. Mladost je kritična i samouverena posebno u tom uzrastu. I uvek sam poštovao njihov sud. I mislim da su moji studenti znali da ih volim i da mi je istinski stalo da budu obrazovani i dobri ljudi, što je važno u psihologiji. Ona se ipak bavi ljudima a ne betonom.

***

I danas dobijem mejl od neke bivše studentkinje, koja je obično negde u svetu, moram da kažem većina sa vrlo uspešnim karijerama, i ona mi piše: Dragi profesore, setila sam se vas i vaših predavanja i samo sam htela da vas pozdravim i da vam se zahvalim. I to je moja jedina i prava nagrada. Nisam skoro nikada u životu dobio neko formalno priznanje, ali ovo mi jedino i znači. Da si uticao na nečije obrazovanje i ljudsko sazrevanje. Onda mi ceo svet postane nekako lepši.

***

Jugoslavija je bila sjajna ideja i nedovršen projekat. Prvoj je nedostajala nacionalna ravnopravnost a drugoj demokratija. A ipak je oba puta značajno pomogla svima koji su u njoj živeli. Srbija se na primer „pomerila“ na Zapad i od tipične balkanske države opsednute granicama i istorijskim nepravdama, postala deo evropskih stremljenja. Sa smrću moje generacije nestaće i sećanje na jednu komplikovanu i lepu državu, koja se raspala u užasu rata. Nacionalisti su pobedili jer je to jedina trajna ideologija koju imamo. Ona sve nadživljava.

***

Moj antiratni angažman je bio posledica mog moralnog ali, ako hoćete, i emotivnog stava. Čovek ne sme da ćuti kada susedu pale kuću i proteruju ga ili ubijaju. Ćutati o tome znači pasivno učestvovati. Početkom devedesetih godina više nisam imao sa kime da pričam u Beogradu. Inače razumni i odmereni ljudi postali su ostrašćeni podržavaoci rata u koji naravno nisu slali svoju decu. Osetio sam se užasno usamljenim. Verovali ili ne, pod tim okolnostima, u politici sam mogao da razgovaram sa ljudima istih političkih ubeđenja i da sa nekima od njih postanem prijatelj. Politika baš nije mesto za sticanje prijateljstva, ali takve su bile okolnosti. Platio sam cenu za politički angažman. Ne mislim toliko na stalne pretnje ili što me se odrekao deo porodice, mislim na žrtvovanje moje naučne karijere. Ali se ne kajem.

***

Putovao sam više puta u Sarajevo tokom rata, grad u trogodišnjoj skoro srednjovekovnoj opsadi, koju su opevali neki književnici poput Mome Kapora, koji ga je, inače, znao mnogo bolje nego ja. Postao sam po svojoj odluci svedok stradanja tog grada. I to ću pamtiti celog života.

Lustracije nije bilo posle petog oktobra iz vrlo jednostavnog razloga – Srbija nije u stanju da pogleda sebe u oči i prizna sebi šta je bila Miloševićeva politika i šta je proizvela. Bez nekog direktnog poređenja, Nemačka je to uradila i zato ima vrlo jasan odnos prema svojoj nacističkoj prošlosti. Srbija nema odnos prema svojoj nedavnoj prošlosti, uglavnom o tome ćuti. Ostavila je taj problem sudu u Hagu, cinično ga napadajući. Izbor Vučića i Dačića za lidere je zatvorio čak i mogućnost rasprave. Prosto, nemamo demokratski kapacitet da povedemo otvorenu raspravu o tom periodu i onome što se tada desilo. U toj atmosferi lustracija je nemoguća. Pa, ako je Dobrica Ćosić, ideolog tog rata, proglašavan „ocem nacije“ (sic), koliko smo daleko odmakli u kritičkom preispitivanju rata?

***

Ubistvo Zorana Đinđića je osveta poraženih zločinaca i pokušaj zaustavljanja Srbije u demokratskom razvoju. Ono je uspelo u velikoj meri da to postigne. Đinđić nije bio podržan kao premijer; on je trošio ogromnu energiju na savladavanje otpora promenama. Pogledajte samo medijsku situaciju kao primer. Dok su Tadić i sada Vučić gotovo u potpunosti zagospodarili medijima, doduše na različite načine, Đinđića su napadali i mediji koji su i osnovani da promovišu demokratiju u Srbiji, kao B92. Danas se svi kite Đinđićem iako je on kao premijer bio vrlo usamljen čovek. Izvršioci atentata su pravosnažno osuđeni i to je bitno. Sigurno je da su bili podstaknuti, ohrabreni u tome, a verovatno i da je ubistvo naručeno. Ne može biti slučajnost da neposredno uoči atentata iz Srbije beže Šešelj i Mira Marković. Da Šešelj govori o „krvavom proleću“. Hoću da kažem da ono što će se desiti za jedan krug ljudi nije bilo tajna. Da li ćemo doći do neposrednih naručilaca, videćemo. Mislim, da. Iako Ulemek-Legija ćuti a već deset godina je na robiji, progovoriće neko. I tada će Srbija doznati punu istinu.

***

Opozicija u Srbiji je u jadnom stanju, ali to nije prvi put. Pamtim takva vremena. Za mnoge stranke nije sigurno da li će opstati. Međutim, bilo bi vrlo pogrešno misliti da će to predugo trajati. Prosti zakon političkog života kaže da što više pada rejting vlasti, to opoziciji raste. Pritom mislim i na eventualno neke nove stranke i nove lidere iako to danas izgleda malo verovatno.

***

Tadićev takozvani „fini“ politički stil, koji ljudi danas preziru zbog praznine a glasali su za njega, zamenio je „agresivni“ politički stil, koji se ljudima čini obećavajućim zbog svoje apsolutne demagogije. Potrošiće se i on. Pravo je pitanje da li dolazi vreme „racionalnog“ političkog stila, koji je antiteza praznim obećanjima, nesposobnosti i korupciji.

Jedan Marfijev zakon glasi: kada ljudi potroše sva ostala sredstva, pribegnu razumu!

O Sagovorniku

Psiholog dr Žarko Korać rođen je 1947. godine u Beogradu, gde je diplomirao, magistrirao i doktorirao na grupi za psihologiju Filozofskog fakulteta. Sve donedavno, do odlaska u penziju, bio je predavač na grupi za psihologiju. U svom političkom delovanju Žarko Korać je bio potpredsednik Građanskog saveza Srbije i predsednik Socijaldemokratske unije. Bio je poslanik u Skupštini Srbije. Nakon 5. oktobra 2000. bio je potpredsednik u Vladi Zorana Đinđića. Živi u Beogradu.