Evropa i njeni strahovi

„Po četvrti put val straha prekriva naš vek. Naše je vreme istinski opasno. Kao što vidimo mnogi strahovi su racionalni i upozoravaju da strah igra važnu ulogu u društvu koje ljudski život uzima ozbiljno.“

Marta Nisbaum ne referira samo na kanonsku Dvorkinovu knjigu. Ona podseća na veliku normativnu kontestaciju o temeljima liberalnog političkog moraliteta (etosa) koju devedesetih godina vode Džon Rols (John Rawls) i Džudit Sklar (Judidh Shklar). Utvrđujući da savremeni liberalizam gubi osobitu formu moralnog samopouzdanja i politički momentum, da savremene normativne političke teorije nisu u stanju da identifikuju racionalnu, univerzalnu i odbranjivu osu pozitivnog političkog moraliteta, Judit Sklar poseže za osobitom formom negativnog utemeljenja savremenih političkih društava, osobitom formom negativne politike, antipolitike, kako će je kasnije čitati Majkl Ignatief (Michael Ignatieff). Sporazum o temeljima javnog etosa savremenih političkih društava treba potražiti u polju koje je izvan temeljnih normativnih kontestacija, koje po svojim učincima ima transpolitički i nepolitički status i koje je izvan polja politike i moraliteta. Strah je glavni kandidat za takvu vrstu negativnog vezivnog tkiva savremenih društava. Samorazumljiv je, svako od nas ima o strahu neku vrstu sopstvenog iskustava, ne traži nikakvo filozofsko i normativno opravdanje. Liberalnu politiku otuda najbolje je razumevati kao „recept za preživljavanje“, a ne projekt „savršenog i dobro uređenog društva prava i jednakosti“. „Ono šta liberalizam treba jeste potreba da se zlo koje rađa strah i okrutnost učini bazičnom normom njegovih političkih praksi i preskripcija.“ Za razliku od dobra ili prava, koji rađa/provocira bezgranične sporove, strah utemeljuje argumenta. Liberalizam straha, sigurno je, ne nudi summum bonum kome bi svi akteri težili, on počinje sa summum malum, koji svi znamo i svi nastojimo da izbegnemo.

Temeljna teza Judit Sklar da je moguće afirmisati i utemeljiti liberalne principe mimo oslona na velike teorijske i normativne arhitektoničke naracije obnovljena je u savremenom političkom diskursu.

Izdvojiću tri vrste argumenata.

Prvi pripada Avišai Margalet (Avishai Marhalet) i njenom pokušaju da utemelji politiku na zlu koje rađa ponižavanje (politics of humulation). „Lakše je, utvrđuje Margalet, prepoznati ponižavanje nego pristojno ponašanje, kao što je lakše identifikovati bolest nego zdravlje.“

Ričard Rorti (Richard Rorty) obnavlja istu vrstu argumenta upozoravajući da za „solidarnost sa žrtvama okrutnosti ne treba nikakva istraživanja“ – ne trebaju nam tradicionalne rute liberala poput Rolsa i Dvorkina – neophodna je imaginacija, imaginativna sposobnost, da vidimo druge ljude kao naše bliske paćenike. Liberalima ne trebaju velike ideje i naracije da bi shvatili da se boje okrutnosti više od bilo čega drugog. Sve šta trebaju jeste da prepoznaju da su „tradicionalne razlike (etničke, plemenske, religijske, rasne, običajne, itd.) nevažne kada se uporede sa onim šta nosi bol i ponižavanje“. Umesto potrage za odgovorom na nerešivo filozofsko pitanje „Da li veruješ i želiš ono u šta verujemo i želimo mi“ treba postaviti jednostavno pitanje „Da li patiš?“.

I konačno, Majkl Ignatief u kanonskoj studiji o „Balkanskim ratnicima“. „U dvadesetom veku, ideja ljudske univerzalnosti, počiva manje na nadi, nego na strahu, manje na optimizmu u ljudsku sposobnost da čini dobro, više u sposobnosti ljudi da se čini zlo, manje na viziji čoveka da bude stvaralac sopstvene historije, više na percepciji čoveka koji je vuk sopstvenoj vrsti. Stanice na takvoj cesti su Jermenija, Verdun, Ruski front, Aušvic, Hirošima, Vijetnam, Kambodža, Ruanda, Bosna.“

Temeljno pitanje koje postavljam je sledeće: da li je ambijent straha i teskobe kojom smo okruženi („nova normalnost“ Zigmunda Baumana) izvorište novog moralnog i političkog konsenzusa savremenih političkih društava, Evrope napose. Šta je u srcu toga novog političkog konsenzusa? Teza koju ću ja demonstrirati jeste da je u temelju evropske antipolitike i osobite forme negativnog političkog konsenzusa reprezentacija drugog kao opasnog, pretećeg, uznemirujućeg. Nepomirljivo drugi (Mišel Rosenfeld) je onaj koji ne pripada nama, otežava naše kolektivno samorazumevanje (kolektivni identitet), razara polje horizontalnih saglasnosti unutar kojih mi jedni druge prepoznajemo kao pripadnike iste političke zajednice i odlučujemo ko je moralno vlastan da konstituiše političku zajednicu i politički poredak. „Nepomirljivo drugi“ opravdava i normalizuje kolektivno nasilje prema onima koji ne pripadaju „nama“.

Savremena Evropa obnavlja danas sva tri konstrukta „nepomirljivo drugog“ koje je politička istorija iznedrila:

1. Prvi je konstrukt „varvarina“ i modernizovani dualizam „civiliteta“ i „varvarizma“;

2. Drugi je konstrukt „neprijatelja“ praćen poznatim dualizmom „prijatelj“- „neprijatelj“;

3. Treći je konstrukt „stranca“.

Mada će nas podjednako Adorno i Bauman upozoriti da je zrelo političko prosvetiteljstvo oblikovano osobitom „dijalektikom“ varvarstva i civiliteta, savremeni politički diskurs obnovom ideje varvarina kao „radikalno drugog“ usmerenog na nasilje, destrukciju, okrutnost, nepoštovanje fizičkog i simboličkog integriteta i kulturnog identiteta ljudi cilja na osobitu formu samorazumljivosti i negativne dramatizacije. Obnova „sociologije zla“ i proizvodnja straha da su savremena društva unatoč svim političkim alatima koje imaju permanentno izložena mogućnošću „pada u varvarstvo“ u osnovi skriva stalne procese „deciviliziranja“ (ratovi, agresije, rasizam, genocide, marginalizacija i isključenje „drugih“, neutralizacija razlika, depluralizacija društva itd).

Novi val straha koji dolazi na krilima ekonomske krize obnovio je u Evropi ponovo raspravu o temeljnim polazištima evropskog političkog poretka/evropskog političkog ideala u čijem je središtu osobita vrsta napetosti između liberalnog konstitucionalizma i demokratije. Strah je igrao važnu ulogu u formativnoj fazi evropskog političkog konstitucionalizma/legalizma koji sve do danas označava „tradiciju tradicija“ u kojoj se presecaju temeljna pravna i politička nasleđa moderne Evrope. Ovo je faza koja, da podsetim, pripada rodonačelnicima evropskog političkog liberalizma, Monteskjeu, Tokvilu, Madam de Stal i Benžamenu Konstanu i obeležena je političkom formulom straha od despotizma implicirajući dve vrste normativnih poruka. Despotija pripada neevropskom iskustvu. Ona je režim straha. Politički poredak u Evropi počiva na drugoj vrsti formativnog principa (pravo /legalizam). Nepomirljivi sukob između evropske pravne vladavine i orijentalnog despotizma star je koliko i evropska politička teorija i pokazuje se još uvek i te kako živ. Cilj je ove formule bio da učvrsti vladavinu prava/evropski konstitucionalizam, ali i da upozori evropske vladare kakvim se mizerijama izlažu prihvate li principe vladavine koji ne pripadaju evropskoj političkoj kulturi. Ova se izvorišna kontestacija danas obnavlja implicirajući dvije važne normativne poruke: evropska politička periferija (Balkan) nezrela je da prihvati principe evropskog političkog konstitucionalizma; ona i dalje pripada prostoru semiorijenatalnih društava i njima pripadajućih političkih obrazaca. Uspostavljanje političkog konstitucionalizma kao „prvog“ principa dobre vladavine ima ne samo funkciju kulturalne i političke hegemonije, već je i politički alat kojim se politička periferija drži na distanci od stare i zrele Evrope.

Izvorišno teorija režima straha pripada Monteskjeu.

Strah je upozorava Monteskje „tiranska emocija“/“tiranski sentiment“. Ona onemogućava bilo kakvo smisleno delanje.

Prvo, nedobrovoljna je, prinudna, i do te mere nadmoćna da se ničim ne da kontrolirati.

Drugo, poredak utemeljen na strahu nema ništa zajedničko sa drugim tipovima političkih poredaka (republika, monarhija).

Treće, nije problem modernih poredaka „šta je to šta vrlinu čini tako oskudnom u republici“; problem je „zbog čega je slamanje učinaka straha u despotiji tako teško“.

Tokvil je, oslonjen na predavanja Gizoa (koja sluša 1828. godine) o formativnim principima „evropske civilizacije“ („društvo se držalo jednog velikog načela koje je njime upravljalo i odredilo njegove institucije, način mišljenja, rečju sav njegov razvoj… u vrednostima i svjetonazorima Evrope postoji ista raznolikost, ista borba“) u opisu legalističkog etosa video „veliko načelo“ evropskog političkog ideala. Evropljani, podseća Tokvil, „viskoko cene slobodu, a zakonitost još i više; manje se boje tiranije nego samovoljne moći“.

Poslednji veliki pokušaj da se obnovi razlika između evropskog (zapadnog) i ostatka sveta učinio je Maks Veber. Pitanje koje postavlja Veber jeste šta je to šta nas čini različitim od neevropskog sveta (kakav je taj svet politički pokazuje njegov najbolji učenik Karl Vitfogel u „Orijentalnom despotizmu“), šta nas Evropljane to čini politički onim šta jesmo. Veberov odgovor je da je to legalizam, predispozicija da se otkriju, konstruiraju i slede stabilna pravila. Legalizam je temeljna odlika evropske kulture. Ona objašnjava i pravnu profesiju, sudske ustanove, kapitalističku privredu, racionalnu društvenu etiku, puritanizam u religiji.

Leglizam/konstitucionalizam gotovo globalno univerzalni je standard dobre vladavine. Mada se ova dimenzija globalizacije može označiti konačnom pobedom Zapada i njegove kulture individualizma, sekularizma i agnosticizma u odnosu na ostatak sveta, ne sme se zaboraviti pluralitet pogleda, podjednako u evropskom i neevropskom kontekstu, koji tematizuju ideju konstitucionalizma danas.

Globalna perspektiva suočava nas, zajednicu konstitucionalnih i političkih teorertičara sa velikom raznovrsnošću pravnih i političkih kultura i konstitucionalnih perspektiva. Suočavamo se u jednom otvorenom polju sa žestokom kompeticijom za kulturalni uticaj i hegemoniju. Ideja o jednom standardu moderniteta i jednom standardu dobre vladavine stavljena je na ozbiljnu kušnju. Sledeći Ajzenštatovu paradigmu o „multiple modernity“ i Habermasovu ideju o „dijalektici tradicije i moderniteta“ Projs razvija ideju o „multiple constitutionalism“. „Možemo reći da živimo u dobu umnoženog konstitucionalizma, od kojih je neki manje individualistički, više komunitaran i značajnije oslonjen na religiju“.

Ova dijagnoza (umnoženi konstitucionalizam) postavlja pitanje: kako modifikovati konstitucionalizam, a da se ne ugroze njegove inheretne premise zasnovane na individualistički utemeljenom principu građanstva.

Dodatno i ne manje važno je i pitanje da li je konstitucionalizam odgovarajući tip vladavine samo u onim tipovima poredaka u kojim je javni/civilni mir garantovan određenim predkonstitucionalnim silama, posebno tipom konsolidovane državnosti. Ovaj tip argumenta posebno je važan za region u kome živimo. Temeljno obeležje ovoga regiona je nekonsolidovana državnost.

Utemeljenje novih poredak na ustavu pretpostavlja državnost u dva temeljna značenja.

Prvo, državnost je garant poretka. Ne mogu norme, da podsetim na opšte mesto Karla Šmita, biti primenjene u haosu. Da bi pravni poredak imao smisla, normalna situacija mora postojati, mora se znati ko je suveren i ko definitivno odlučuje da li normalna situacija postoji.

Drugo, državnost omeđuje fizičke i simboličke granice koje nam omogućavaju da damo definiciju „subjekta“ kome pripada konstitutivna moć unutar jedne političke zajednice. Moderna država je moguća samo ako se njeni državljani (podanici) prepoznavaju kao jednaki članovi države i ako vlast prihvataju legitimnost političke vlasti. Konstitucionalni identitet pozitivira ovaj vertikalni odnos građana i države. Međutim, u isto vreme građani moraju biti povezani i ujedinjeni horizontalnom formom konsenzusa i lojalnosti, prepoznavajući jedni druge kao članove iste političke zajednice i dajući pritome odgovor na pitanje „ko smo mi“ i „zašto smo zajedno“. Odsustvo odgovora na pitanje ko je narod, ko konstituiše „we the people“ , tj. naciju, podriva projekt konstitucionalne vladavine od samoga početka.

Ono šta demonstrira konstitucionalna i politička dinamika regiona jeste da državnost može da egzistira čak i u stanjima postojanja dubokog, funadamentalnog konflikta, ko pripada narodu, ko je, drugim rečima, ovlašćena da bude nosilac konstitutivne moći. To pitanje nije identično pitanju ko je podanik države. Ovaj je konflikt osobito prisutan u duboko podeljenim društvima u kojima se u polju ekstraustavnog identiteta (temeljnog socijalnog i političkog konsenzusa) otvara pitanje da li je za pripadnike određenih grupa (osobito manjina) moralno opravdano da pripadaju zajednici jednakih građana. Zakonito, takva vrsta konflikata otvara pitanje ko je moralno vlastan da upravlja poljem političkog poretka. Ova je vrsta konflikta prisutna u duboko podeljenim društvima koje demonstriraju različite forme nasilja, fizičkog i simboličkog, nad manjinama, koje su, da zaključim, podanici, ali ne i jednako pravni građani političke zajednice. Njima se prikriveno ili otvoreno sugeriše da nisu moralno vlasni da budu konstitutivni element „we the people“. To zakonito stvara „egzistencijalni strah manjina“, na način kako je to pisao Bibo, implicirajući obilježja jednog bitno neslobodnog društva.