Igra na ispadanje

Koalicija je spolja gledano politički protivprirodna. Reč je o dve stranke koje zahvataju uglavnom isto biračko telo, a čak im i lideri imaju slične političke biografije, a moguće i sličan intenzitet vladalačkih ambicija. Ipak, u stanju zamrznutog konflikta i stalno otvorene mogućnosti raskida, ova saradnja uspešno odoleva od 2012, mada je stepen uzajamne paranoje i intriga ponekad sasvim očigledan u svojoj mučnoj veličini. Najkorisniji proizvod te saradnje je stalna proizvodnja političke nestabilnosti kojom se delom fingira politički život, ali i otvara marketinški prostor. Recimo, prostor da premijer demonstrira svoju posvećenost disciplini i napornom radu u odnosu na „blagu ruku“ svog prethodnika Dačića, i imajući u vidu da je Mirko Cvetković, sa svojim istorijskim izumom telefonske sednice kabineta, previše politički bled za poređenje.

Stvaranje učestalih političkih potresa pak oslanja se na dva i to kompatibilna izvora. Prvi je oslonjen na stalno merenje podrške koju koalicioni faktori uživaju kod velikih sila i po čemu Dačić predstavlja ruski element. Sem što Dačićevi socijalisti preko Srbijagasa pokrivaju ruski strateški resurs – energente, prema datoj političkoj konfiguraciji, tu vrstu oslonca, reklo bi se, više uživa predsednik Nikolić. Ipak, činjenica je da su dva dana posle izbora i dan posle predaje Darka Šarića, najpoznatijeg balkanskog narko-šefa, Dačić i Vučić putovali u Moskvu u nikad medijski dovoljno razjašnjenu posetu. Kao što nije dovoljno razjašnjeno da li je Dačić zaista na početku leta 2012. u dva navrata posetio rusku prestonicu, onda kad je doneo ključnu odluku da uđe u koaliciju sa naprednjacima i okrene leđa Tadiću i DS.

Na liniji vidljive politike o tome se može nešto opipljivo saznati jednako kao i o spekulacijama da je predsednik Nikolić krajem decembra pokrenuo medijsku ofanzivu u kojoj su na meti bili i Dačić, ali indirektno i Vučić i njegovi ministri, baš i usled toga što je njegov ruski kolega Putin saopštio da nema ništa od gasovoda Južni tok.

Drugi izvor pomenute nestabilnosti je takmičenje pretendenata za ulazak u vladajuću koaliciju. U najmanje pet medijskih kriza u odnosima SPS-SNS odgovor lidera socijalista bio je gotovo uvek isti – da naprednjaci nemaju i ne bi mogli imati korektnijeg partnera. Zarad te korektnosti nesumnjivo je napravljen i dosad nepoznat presedan u izboru stranačkog rukovodstva – nakon kongresa u decembru izbor vrha SPS i dalje je blokiran Dačićevom voljom i odložen za više od dva meseca. Jer ta blokada mlade pretendente u samom SPS na drugu vrstu politike sem trpljenja naprednjačkih udaraca, poput recimo Branka Ružića, drži manje-više pod kontrolom.

Na taj način Dačić očigledno rizikuje i partiju slično onako kao što je zarad mogućnosti koalicione saradnje sa Vučićem učinio i Tadić pokrećući raspad DS. U širem tumačenju, i SNS, koja je takođe i dalje u permanentnom konstituisanju, i i dalje nema vođstvo u više od sto lokalnih odbora, svoje dalje profilisanje vezuje za Vučićev koalicioni izbor. Prilika da se tu nešto dogodi se bliži – unutrašnji izbori u SNS najavljuju se za 15. mart – 15. maj, pada dakle upravo kad se očekuje da li će Vučić da pristupi rekonstrukciji Vlade kojoj ističe prva godina mandata.

Pojednostavljeno, Vučićeva teorijski moguća odluka da u vladu uzme Tadića ili čak Čedomira Jovanovića, definisaće i koji će ljudi činiti strukturu njegove partije.

Ima takozvanih obaveštenih izvora koji smatraju da će se ovakav rasplet samo dogoditi ako Vučić krene u otvoreni politički obračun sa predsednikom Nikolićem, čija ga uporna konzervativna retorika sve više gura prema izvornom DS-LDP biračkom telu, što zaista deluje kao gubitnička kombinacija.

Međutim, prema istim procenama, taj otvoreni obračun, ako do njega uopšte i dođe, i uz sva moguća iznenađenja, dogodiće se kasnije ili mnogo kasnije nego što zainteresovani pojedini posmatrači scene očekuju. Samim tim, i ostanak Dačića u vladi biće iznenađujuće dug, po ovoj školi mišljenja, već i zbog toga što je on udar kompromitacije već podneo. Čak je i Šarić svedočeći ove nedelje u Specijalnom sudu pomenuo da postoje Dačićeve slike sa optuženim Rodoljubom Radulovićem, čiji su brodovi prema optužnici švercovali kokain iz Argentine, ali datirane iz 2008. Dačić je, kao što je poznato, krajem 2013. na TV rekao da je Radulovića poslednji put video na Dejvis kupu u Beogradu, što je decembar 2010, tako da je iskaz optuženog u vremenskom okviru koji ne nudi zasad nikakvu senzacionalnu novu priču.

Ono što bi moglo da bude novo i na neki način senzacionalno jesu nagoveštaji da bi lider SPS mogao da se nađe u procepu tokom predsedavanja OEBS-u zahtevom Zapada da se na dnevni red stavi nepovoljna rezolucija, dokument ili odluka po Moskvu. U toj varijanti, međutim, treba imati u vidu da šef diplomatije, čak i u vreme soliranja Vuka Jeremića, nije samostalna figura, već da treba da sprovodi odluke Vlade. Zato, ako do procepa i dođe, u njemu će se pre naći zvanični Beograd nego pojedinačna ministarska pozicija.

Pre nego svi događaji u visokoj i sofisticiranoj spoljnopolitičkoj igri, sva moguća partnerstva, podrške i savezništva, pa i kompletan politički establišment mogu biti dovedeni u pitanje prostom političkom dinamikom. Da prostije ne može biti, ideološka opredeljenja postala su potpuno ispražnjena od svakog sadržaja i tu slavljenje stranačke slave Svete Petke ili prefarbavanje ruže u petokraku mogu da pomognu na kratke staze. Brojna udruženja i manje stranke instinktivno „osećaju“ da je politički konkurs za opoziciju i vlast, koji će kad-tad doći posle ove vlasti, otvoren. I da ne važi za one koji su od Miloševićevih vremena i samog stvaranja sadašnjeg establišmenta u vrhu. Jer iako se koalicioni partneri dugo znaju i umeju da pridobiju podršku i ponude ustupke, sami su stvorili igru u kojoj neko uvek mora da ispadne.