ISIL, Obama i Putin

Pokazalo se da, uprkos brojnim razmimoilaženjima, Obamu i Putina spaja želja da se zaustavi rat u Siriji i porazi ISIL, mada postoje „sitne“ razlike u načinima dostizanja tog cilja. Putin smatra da je predsednik Sirije Bašar Al Asad nezaobilazni faktor, dok bi Obama radije da mu vidi leđa jer ga smatra glavnim krivcem za rat. Putinov govor u UN i kako je rekao „konstruktivni“ razgovor sa Obamom, predstavljaju veliku pobedu za ruskog predsednika, koji je Zapadu pokazao da ne mogu da ga ignorišu i da ozbiljni svetski problemi bez Moskve nisu rešivi. Pogotovo ne sirijski u koji je Rusija upletena odavno, a započetim vazdušnim udarima se još direktnije umešala.

Kako se desilo da sirijski rat „izmakne kontroli“ i da ISIL postane glavna svetska pretnja? Koliki je uticaj unutrašnjih faktora, a koliki stranih? „Malih“ država čiji lideri ne uspevaju da svoja društva urede u skladu sa potrebama svojih građana i „velikih“ za koje se često ne zna kada se bore protiv ekstremnih terorista, a kada tu borbu zloupotrebljavaju za svoje interese? Rasprostranjen je stav da su brojni pogrešni potezi pre svega SAD doveli do jačanja raznih ekstremističkih pokreta, koji su iskoristili vakuum vlasti u pojedinim muslimanskim zemljama i nametnuli se kao važni faktori. Američka državna sekretarka u vreme Džordža Buša Mlađeg, Kondoliza Rajs je 2005. govorila o „konstruktivnom haosu“ na Bliskom istoku iz koga će nastati demokratske zemlje koje će biti bliske SAD. Deset godina kasnije, u ovom delu sveta haos je poprimio kataklizmične razmere, demokratije ni na vidiku, a SAD ne samo da nisu ostvarile strateške ciljeve već je njihova liderska pozicija ozbiljno uzdrmana nizom neuspešnih intervencija. Zato i vodeći pretendenti na mesto budućeg predsednika SAD, čak i Džeb Buš, brat i sin bivših predsednika, poručuju da je intervencija u Iraku bila greška. Podsećajući na Avganistan i Irak, bivši malezijski premijer Mahathir Mohamad optužuje SAD da je njihov „rat protiv terorizma“ ojačao ekstremizam u nekim muslimanskim zemljama. On tvrdi da su SAD odgovorne za nastanak ISIL „Kako je nastao ISIL? Isto kao i talibani, njih su napravile SAD“, ističe Mohamad, cenjeni političar koga sigurno niko ne može da optuži da je blizak muslimanskim ekstremistima.

Značajnije političko i vojno angažovanje u pojedinim muslimanskim zemljama SAD su počele 1983. u vreme predsednika Ronalda Regana. Odgovarajući na sovjetsku okupaciju Avganistana, Amerikanci su počeli da naoružavaju avganistanske mudžahedine. Mudžahedini su bili toliko popularni da je Silvester Stalone film u serijalu „Ramba“ posvetio njihovoj borbi protiv Rusa. Onda su iz avganistanske borbe nastali talibani, uz njih i Al Kaida, pa se Amerikancima desila apsurdna stvar. Kada su nakon terorističkog napada 11. septembra pokrenuli „rat protiv terorizma“ i napali Avganistan, gde se navodno krio Bin Laden, talibani su im uzvratili uglavnom oružjem koje su SAD poslale za borbu protiv Sovjeta. Tolike su bile količine da su Avganistancima trajale godinama, a ne bi se moglo reći da su štedeli. Intervencije u Avganistanu, Iraku, rušenje Sadama Huseina, Libija, svrgavanje Moamera Gadafija, Sirija, kolike god da su razlike, čini se da je sve deo mamutske serije čiji se autori ne znaju. Kao ni rasplet.

Ne bi bilo pošteno sve svaljivati na SAD, imali su uticaj i drugi, naročito u ratu u Libiji i rušenju Gadafija 2011. godine, čemu su značajno doprinele Francuska i Velika Britanija, kao i UN koje su odobrile intervenciju. NATO je sve intervencije aminovao, uz tek poneki tiši glas protivljenja. Kako su 22 države EU članice NATO, nije čudo što se na demonstracijama podrške izbeglicama u Londonu pojavio transparent „Oni dolaze ovde zato što smo mi tamo“.

Ne treba zaboraviti ni Rusiju, koja je, nakon što joj se desila „neprijatnost“ da Zapad sruši Gadafija, sada odlučna da sirijskog predsednika Asada što duže održi. Nezaobilazan su faktor i pojedine muslimanske zemlje koje su u rušenju lidera susednih država imale interes, bez obzira na to što su im verski ili nacionalno bliske. Kad je politika u pitanju, interes je na prvom mestu, a ne vera i nacija, pokazuju i ti slučajevi. Očigledno je Iran izvukao najveću korist od trvenja u susedstvu jer je od svetske parije postao faktor koji utiče na rešavanje sirijske krize. Moskva i Teheran odlučno stoje na strani Bašara El Asada, dok su Saudijska Arabija i Turska bliže zapadnoj želji da on ode. Turskoj bi uz to odgovaralo da izbegne formiranje kurdske države u delovima Iraka i Sirije, što trenutno izgleda kao očekivani epilog, jer ako se neko pokazao kao vredan američki saveznik u borbi protiv ISIL, to su Kurdi. Pa ih Vašington možda nagradi državom.

Zlatko Dizdarević, novinar i diplomata iz BiH koji se decenijama bavi Bliskim istokom, naglašava da ISIL nije nastao preko noći. Prema Dizdareviću, ISIL je nastao u okrilju Al Kaide u Iraku pre početka rata u Siriji. „Oni su, zajedno sa vođom Abu Bakrom al-Bagdadijem priznavali u početku vođstvo Al Kaide i njihovog vođu nakon Bin Ladena, Aimana Al-Zavahiria. Zajedno su potom djelovali u Siriji, Bagdadi kao „Islamska država Iraka“ i Al Nusra Front kao dio Al Kaide. Bagdadi se potom proglasio „Islamskom državom Iraka i Levanta“ (ISIL), postali su mnogo radikalniji i ambiciozniji. Praktično su odbili „patronat“ Zavahiria koji je tražio da se ISIL vrati u Irak, a Al Nusra Front nastavi da djeluje u Siriji“, podseća Dizdarević u svojoj analizi. ISIL je sve začudio organizovanošću i snagom kojom se opire vazdušnim udarima više država. To ne bi trebalo da čudi pošto njihovo vojno jezgro u Iraku čine oficiri Sadama Huseina. Iako krajnje konzervativni, ISIL u svoje propagandne ciljeve odlično koristi modernu tehnologiju, te njihovi hakeri uspešno šire ideologiju kojom su, igrajući na kartu muslimanskog nezadovoljstva odnosom Zapada prema islamu, pridobili desetine hiljada boraca iz celog sveta. Njihovom jačanju doprineo je i ekonomski faktor jer su osvajanjem iračkog Mosula u tamošnjim bankama zaplenili stotine miliona dolara. Pokazali su se i kao uspešni trgovci naftom i arheološkim blagom.

Dizdarević veruje da smo svedoci nastavka velikog projekta neokolonijalizma Amerike i Evrope prema Bliskom istoku. „Teren za sve ovo, možda mimo očekivanja da će se sve izroditi u ovakvu brutalnost, praktično je pripreman kroz „Arapsko proljeće“ u regionu koje jeste započinjano logičnim demokratskim zahtjevima frustriranih ljudi na tom prostoru, ali je ubrzo postajalo jasno da se konci u ovom velikom talasanju vuku izvan, a cilj im je potpuna prekompozicija geostrategije prostora“, smatra Dizdarević, koji veruje da jedna od varijanti zaustavljanja rata moguća podela Sirije u više delova. Slična sudbina verovatno čeka i Irak.

Kraj ratova u Avganistanu, Siriji i Iraku se ne nazire, ekonomska kriza, oružani sukobi, masovno izbeglištvo, mnogi aktuelno stanje nazivaju „Trećim svetskim ratom“. Možda je to ipak preterano, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što svetski rat bez Srbije nije moguć. Za sada nas rat, na sreću, zaobilazi.