Italijanska zvezda stiže u Beograd

Mogerini (41), ministarka u vladi premijera Matea Rencija, koja je stupila na dužnost februara ove godine, trenutno je jedini zvaničan kandidat za prestižnu poziciju visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost, na kojoj je prethodnih pet godina bila Ketrin Ešton.

Delom baš zbog Rencijevog insistiranja na njenoj nominaciji, u čemu mu se pridružio francuski kolega i partner u porodici evropskih partija levog centra Fransoa Oland, lideri zemalja članica EU izašli su sa samita 16. jula u Briselu bez dogovora o dve ključne funkcije u zajedničkim institucijama – visokom predstavniku, koji je ujedno i potpredsednik Evropske komisije, čime taj posao dodatno dobija na važnosti, te o predsedniku Evropskog saveta, s obzirom na to da se Hermanu van Rompeju takođe bliži kraj mandata.

Dan pre liderskog samita, 15. jula, Evropski parlament je izglasao Žan Kloda Junkera za šefa Komisije, oko čega su se od 25. maja i izbora za EP lomila koplja širom Unije. Ispostavilo se da je Junkerovim nimalo jednostavnim postavljenjem završena tek prva od, reklo bi se, četiri faze u formiranju novog sastava EK. Sledi dogovor o ostalim „top jobs“, gde pored navedenih spadaju i izbor novog šefa Evrogrupe i komesara za ekonomiju i finansije, potom treba među zemljama članica raspodeliti i ostale funkcije u Komisiji, kako bi se svih 28 predstavnika ovog izvršnog tela EU, jedan po jedan, našli pred poslanicima Parlamenta na „saslušanju“. A rokovi su prilično tesni. Novi pokušaj šefova država i vlada da se dogovore o naslednicima Ešton i Van Rompeja zakazan je za 30. avgust, testiranja komesara pred EP trebalo bi da se održe u drugoj polovini septembra, kako bi se glasanja u Parlamentu obavila u oktobru.

Istovremeno, EU se ovih dana suočava sa žestokim izazovima, kao što su kriza u Ukrajini i odnosi sa Rusijom, pregovori sa SAD o sporazumu o slobodnoj trgovini, koraci ka osnivanju „bankarske unije“, kriza sa ulogom Velike Britanije, zatim unutrašnja trvenja među članicama razapetim između zahteva za nastavkom rigorozne fiskalne discipline i jačanjem politika usmerenih ka razvoju i fiskalnoj „fleksibilnosti“, što je povezano sa hroničnim problemima nezaposlenosti, deficita i energetske bezbednosti. Sve ovo nikako ne olakšava po sebi već dovoljno komplikovane dogovore o funkcijama u zajedničkim institucijama. Navedeni „top jobs“ su međusobno povezani, kao karike u lancu, pa saglasnost o jednom podrazumeva jedinstvo oko drugog. Treba istovremeno zadovoljiti sledeće faktore – ravnomerna raspodela u odnosu na uticaj država članica (gde, naravno, ključnu ulogu imaju Nemačka, Francuska, Britanija i Italija), u odnosu na partijsku pripadnost (pre svega desni centar EPP i levi centar PES), u odnosu na regionalnu pripadnost (sever – jug, zapad – istok), a kao da sve ovo nije dovoljno ispostavlja se da je problem i rodna zastupljenost. Naime, od desetak za sada poznatih kandidata država članica za sastav EK tek je jedna žena. U odlazećem Barozovom sastavu bilo ih je devet i iz Parlamenta već stižu vrlo jasna upozorenja da neće podržati Komisiju sa manjim brojem komesarki.

I baš u ovim kalkulacijama, a neposredno posle izjave najmoćnije evropske političarke Angele Merkel da mesto visokog predstavnika treba da pripadne socijalistima, nakon što je Luksemburžanin Junker izabran kao kandidat EPP, u kabinetu Matea Rencija u Rimu su odlučili da je Federika Mogerini najbolje rešenje. Žena je, sa juga je, članica Demokratske partije, koja je nakon izbora za EP postala najjača stranka u PES, plus je mlada i „nepotrošena“, što bi trebalo da bude dodatni adut s obzirom na sve one zahteve širom Unije za reformama, svežim početkom, novom energijom i sličnim. Fransoa Oland se sa italijanskim predlogom momentalno saglasio, kao i većina ostalih socijalista, međutim, na samitu 16. jula do glasanja nije došlo, iako je za dogovor formalno neophodna tek prosta većina. Izbor ministarke spoljnih poslova Italije u Evropskom savetu izblokirala je „kvalifikovana manjina“, a to su pre svih zemlje istočne Evrope i Baltika, prema Junkerovim rečima ukupno njih 10-11, a za dolazak na tako važnu funkciju „šefa evropske diplomatije“, kako kažu neki, odnosno „koordinatora“ ili „portparola“ zajedničkih stavova EU u spoljnoj politici i bezbednosti, kako kažu drugi (bitna razlika), ipak je neophodna široka saglasnost.

Spekulacije u pojedinim beogradskim medijima da Mogerini dolazi u Srbiju kako bi ovdašnjim političarima zavrtala ruke, sa ultimatumom da se pridruže sankcijama EU protiv Rusije i odustanu od Južnog toka, nemaju veze sa realnošću, odnosno sa svim onim što ova italijanska političarka zastupa. Upravo je njena „slabost“ na Ruse, nedavna poseta Moskvi tokom koje je maltene potvrdila da je Ukrajina legitimni deo ruske zone uticaja i nedvosmisleno se založila za nastavak projekta Južni tok, bila glavni razlog za protivljenje članica EU iz bivšeg Varšavskog pakta da dođe na čelo Evropske službe za spoljne poslove. Iako je Italija podržala sankcije EU prema Rusiji, Federika Mogerini je u svojim javnim nastupima više puta rekla da vidi ulogu diplomatije Rima, za vreme predsedavanja Unijom od 1. jula 2014. do 1. januara 2015, u smanjenju tenzija sa Moskvom i nalaženju kompromisnih rešenja, pa i oko Ukrajine.

Kriza sa obaranjem malezijskog aviona nije, reklo bi se, uticala na promenu italijanskih stavova. Kada na sve ovo dodamo „tradicionalno dobre“ političke i ekonomske odnose Rima i Beograda, jasna italijanska zalaganja za proširenje EU na Zapadni Balkan, kao i najnoviju izjavu Franka Fratinija, koji jeste savetnik Aleksandra Vučića, ali i mnogo više od toga, na primer bio je kandidat Italije za generalnog sekretara NATO, da Srbija treba da bude „most između EU i Rusije“, zaista nema razloga za bojazan od dolaska Mogerini kod Vučića i Dačića. Naprotiv, ona bi po interese Beograda bila verovatno najbolje moguće rešenje za „novu Ketrin Ešton“. Koliko god sa funkcije visoke predstavnice bila u obavezi da govori zajedničkim evropskim glasom, a taj glas ponekada ume biti neprijatan, a neretko i nejasan, individualnost je ipak bitna. Jer, da nije, ne bi se valjda upravo zbog izbora pojedinaca toliko nadgornjavalo po Briselu.

Nije, međutim, nimalo izvesno da će nova italijanska politička zvezda zasijati punim sjajem nad Evropom. Pored „ruskog faktora“, kritičari izbora Federike Mogerini pominju i njeno neiskustvo. U visokoj diplomatiji je svega koji mesec, mada se godinama pre toga u opozicionoj Demokratskoj partiji bavila međunarodnim odnosima. Za zahtevnu dužnost vođenja, ili koordinisanja, ili predstavljanja, spoljne politike Unije to nije dovoljno, kažu oponenti. Oni ukazuju da je tu neophodno imati bogatog iskustva i sa diplomatijom i sa birokratijom, biti efikasan i diskretan posrednik među državama članicama, usaglašavati njihove spoljnopolitičke stavove, ali i stavove među komesarima EK koji se odnose na treće zemlje. Biti dobar u medijskim nastupima, mlad i prodoran, daleko je od dovoljnog za mesto praktično druge osobe u Komisiji. A, opet, reći će neki, Mogerini bi sa svojim prednostima i manama mogla biti dobar balans briselskom starom vuku Junkeru (60), koji ima sve što ona nema i obrnuto.

Sve ovo navedeno samo je deo, ili delić, galimatijasa sa formiranjem novog sastava EK, plus s ostalim ključnim evropskim poslovima. Ukoliko kandidat socijalista postane visoki predstavnik, premijerka Danske Hele Torning Šmit, takođe sa levog centra, verovatno neće doći na čelo Evropskog saveta, koje će biti rezervisano za EPP, odakle se kao moguća rešenja pominju Donald Tusk (Poljska), Andrus Ansip (Estonija) i Enda Keni (Irska). Što se tiče Evrogrupe, tela koje okuplja ministre finansija zemalja evrozone, njen šef će ostati Jerun Dejselblum (Holandija), osim ako ne pređe na još prestižnije mesto evropskog komesara za ekonomske i monetarne poslove, pa ga zameni Luis de Guindos Hurado (Španija). Ipak, za resor ekonomije ozbiljno su zagrizli Francuzi, pogotovo nakon Junkerove najave da to mesto treba da pripadne levici, a njihov kandidat je bivši ministar finansija Pjer Moskovic, što nailazi na otpor i Nemačke i EPP. Britanci bi da imaju komesara za unutrašnje tržište ili trgovinu, premijer Dejvid Kameron je za jedno od ta dva mesta odredio Džonatana Hila, ali to je već posebna priča.