Ja sebe ne doživljavam kao pripadnika desnice

S druge strane, Danas se doživljava kao list nečega što pripada socijaldemokratskom korpusu, a ja i NSPM se doživljavamo kao nešto što pripada desnici. Znam da kritičare neću ubediti, a neke pristalice ću verovatno razočarati, ali ja sebe zaista ne doživljavam kao pripadnika intelektualne i političke desnice, niti je NSPM desničarski časopis – kaže za Danas Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli.

Kako je onda došlo do toga da vas vezuju uglavnom za neke desne političke opcije, za DSS pre svega, a sada i za ultradesničare?

– Ono što se u Srbiji najčešće naziva levicom, najčešće s levicom nema nikakve ili ima karikaturalne veze. Levica se kod nas pogrešno, pojednostavljeno i paradoksalno izjednačava s globalizmom i atlantizmom, kao i antinacionalnim i antipatriotskim stavom, što je teorijski i istorijski besmisleno, a retko se vezuje za ono što je ključno, a to je odnos prema socijalnim i ekonomskim temama. Paradoksalno je da gomila liberala i neoliberala sebe vide kao levičare, a tako ih vide i njihovi simpatizeri. Od te iste javnosti koja zapravo ne zna ili ne želi da zna šta je levica, dobili smo etiketu desničara. NSPM nije desničarski sajt, a svakako da ja nisam desničar, što naravno ne znači da sam levičar u ovom, u Srbiji poslednjih godina ukorenjenom smislu. Kod nas svaka pozicija koja pokušava da vodi računa o nekim elementarnim nacionalnim i državnim interesima pre ili kasnije biva žigosana kao desna ili klerikalna. Kada je reč o strankama, odnosi snaga u društvu od 2000. su takvi da je svaki stav koji pokušava da afirmiše državne i nacionalne interese bio prokazan kao „desni“, retrogradan i sumnjiv.

Vezuju vas za klerikalne organizacije kao što su Dveri, a i sami ste u više navrata pokušali da izjednačite delovanje svih nevladinih organizacija. Na vašem sajtu pišu članovi redakcije Dveri srpskih.

– Pa, ne bih rekao da me baš vezuju. Sa izuzetkom par ličnosti koje imaju problem ili sa zdravljem ili sa političkom dioptrijom, svako ko je ikada otvorio naš časopis zna kakva je to glupost. Još je manje tačno da „izjednačavam delovanje svih NVO“. Naprotiv. Jedino ne vidim zašto bi, na primer, pomenute Dveri bile apriori sporne, samo zato što su bliske crkvi, a kojekakve Inicijative mladih za ljudska prava ili Helsinški odbor Sonje Biserko nisu. A što se tekstova tiče, pored svojih originalnih tekstova, mi često objavljujemo, tj. prenosimo razne zanimljive tekstove iz drugih medija. U tom smislu, podjednako često, ili još češće, za nas „pišu“ Dragoljub Žarković, Teofil Pančić, pa i neki vaši urednici.

Tvrdite da niste desničar. Da li vas onda možemo svrstati u političke realiste?

– Svakako. Pristalica realističke škole međunarodnih odnosa, mada ja radije kažem da sam „državista“. Naime, verujem da je dobar deo nevolja sa kojima se suočava savremeni svet, uključujući i ovu ekonomsku krizu, posledica toga što je nacionalna država prebrzo i olako proglašena za nešto prevaziđeno i otposlata u „ropotarnicu istorije“. Kada je o Srbiji reč, za to sam da se rasprava o nacionalnim interesima vodi otvoreno i bez predrasuda. Mislim da se o svakoj tezi mora raspravljati otvoreno i pošteno, uključujući i onu koja, recimo, tvrdi da treba priznati nezavisnost Kosova, ali ako sam spreman da saslušam i raspravljam o toj tezi, onda utoliko pre i utoliko više smatram da treba saslušati i tezu da EU ima alternativu.

Zvanična politika EU je da smo im potrebni.

– Realistička politika se ne vodi tako što verujete baš u sve što vam se kaže. Stvar je u tome da Oli Ren i Kancelarija za pridruživanje EU moraju nešto da rade i da se zavađenim balkanskim plemenima povremeno mora dati neki lilihip i ohrabrivati njihove „evropske perspektive“… Do usvajanja Lisabonskog sporazuma sve to je bilo prazna priča, tek sada se stvaraju teoretske mogućnosti da dođe do proširenja. Ako im budemo bili potrebni, primiće nas i bez Mladića u Hagu, kao što su nas primili u Partnerstvo za mir. Ali o tome ne odlučuju ni Oli Ren ni Havijer Solana, već se o tome odlučuje u nacionalnim centrima vodećih zemalja EU i verovatno negde drugde – u Vašingtonu i, delimično, Moskvi.

Govorite kao da se među državama članicama EU vodi neka vrsta kriptopolitike koja je u Evropi prestala da bude aktuelna procvatom prosvetiteljstva.

– Realistička škola međunarodnih odnosa upravo smatra da u istoriji politike i u odnosima među državama postoje neke konstante koje se ne menjaju tako lako. Neki antički istoričari su relevantniji za razumevanje odnosa u savremenom svetu od čitanja govora Olija Rena ili zaključaka Evropske komisije i Saveta Evrope. Daleko smo od ostvarenja Kantovog ili Habermasovog svetskog građanskog društva u kome među političkim subjektima vladaju odnosi tolerancije, harmonije i dobre volje. Tu je ključ nesporazuma s mojim kritičarima. To nema veze ni s konzervativizmom, nacionalizmom i desnicom, moj stav je posledica trezvenog, realističkog pogleda na stanje u svetu koje pokazuje šta je politika manje-više oduvek bila.

Pomenuli ste primer Irske koja je članica EU za razliku od nas koji nismo. Da li smo mi uopšte u poziciji da bilo šta zahtevamo?

– To je jedna tužna zamena teza. Jedan dobar deo naše intelektualne i političke elite širi sliku da smo mi mali, bedni, najgori – narod ratnih zločinaca itd. i da bi najbolje za nas bilo da nas neko okupira ili makar da nas stavi pod strani protektorat. To je jedan suicidni, mazohistički stav koji je samo odraz u ogledalu onog stava koji je dominirao u prvoj polovini devedesetih i koji je govorio o Srbima kao „nebeskom“ i „najstarijem narodu“, koji vodi samo miroljubivu politiku i odbrambene ratove i čiji pripadnici genetski ne mogu da vrše zločine. Kako sam tada, rizukujući etiketu lošeg Srbina i izdajnika, opovrgavao i raskrinkavao tu priču, tako sada smatram da je moralna i intelektualna dužnost suprotstaviti se ovoj drugoj mantri koja je, siguran sam, podjednako pogubna za opstanak zemlje i naroda.

Nedavno ste dobili epitet lukavog spin doktora i arhimandrita među srpskim političkim analitičarima? Da li ste zaista tako moćni?

– Ja sam to shvatio kao kompliment, ali, nažalost, nezasluženi kompliment, na sličan način kao što i većinu napada doživljavam kao nezaslužene. Za tu laskavu titulu ne raspolažem elementarnim političkim, a naročito ne finansijskim performansama. Moj uticaj na javnoj sceni zaista nije mali, ali nije ni izdaleka toliko veliki kako se to čini nekim mojim ostrašćenim kritičarima. Ma koliko to delovalo neuverljivo i romantično, mislim da je taj uticaj, pre svega, posledica jednog intelektualnog poštenja i moralnog kredita koji datira još iz ranih devedesetih godina. Slagali se ili ne s nekim mojim analizama, svi znaju da govorim u svoje ime, iskreno i s ubeđenjem.

Vaše kolumne podigle su u poslednje vreme dosta prašine u jednom delu javnosti. Zviždanje Marseljezi nazivate „spontanim referendumom“ i legitimnim političkim činom. Čini se da je ono što vašim kritičarima smeta relativizacija određenih društvenih pojava, dok, s druge strane, tvrdite da ste principijelni i realni.

– Ne pretendujem na to da sam uvek u pravu. Ono što bih razdvojio to da li su moje kritike osnovane (ja mislim da jesu), ali moguć je i drugačiji stav i o tome možemo raspravljati. A druga stvar su totalitarne ili čak kriptofašističke pretenzije da se sve razlike u mišljenju i političkim stavovima ukinu i da se napravi jedan veštački intelektualni melting pot satkan od jedne prigodne reformske retorike i plitke evrofilije, te politički korektnog govora u skladu s procenama nekih samozvanih ideoloških komiteta koji za poziciju na koju pretenduju nemaju ni politički ni intelektualni legitimitet. Skandalozno je da se u jednom malom, ali glasnom delu srpske javnosti moje u osnovi benevolentne teze shvataju kao sporne i jeretičke. Oprostite, ali ako me je neko bespravno bombardovao i otima mi deo teritorije, valjda ja mogu da zviždim njegovoj himni? A vi mu aplaudirajte, ako vam se aplaudira. Ja ne uživam u ovoj mračnoj slavi koju dugujem nekim vašim kolumnistima i profesionalnim evroentuzijastima. Voleo bih da se svi slažu sa mnom, ali ne bežim od toga da budem i usamljen, pogotovu kada sam uveren da sam u pravu. Smešno je da se branim od optužbi nekih bivših i sadašnjih komitetlija i izvršnih sekretara i saradnika nekadašnjih i sadašnjih centralnih komiteta, da podstičem nasilje. Nasilje, pozivanje na nasilje, šovinizam, mržnja je nešto što ne može biti legitimno i toga nema ni na sajtu NSPM, ali, nažalost, ima kod nekih mojih bučnih kritičara.

Pomenuli ste političku korektnost. Razumemo li se dovoljno kad upotrebljavamo ovu sintagmu?

– Politička korektnost je lepa i moderna reč za ono što se nekada zvalo cenzura, pri čemu je cenzura mnogo benignija, poštenija i jasnija stvar od ovih razlivenih granica političke korektnosti. Kult ili diktat političke korektnosti ništa nije doneo ni stabilnijim, bogatijim i srećnijim društvima u kojima je nastao, tako da i tamo sve češće biva doveden u pitanje. A ovde samo lepo leže na dugu tradiciju klasične cenzure i autokratije.

Dvostruki evroskeptik

Važite za evroskeptika?

– Evroskeptični stav je legitiman i rasprostranjen stav širom Evrope. Moja je teza da pojedinci, narodi i države ponekad moraju da kažu „ne“ da bi mogli da se izbore za neke svoje interese. Primer Irske to najbolje pokazuje. Nakon prošlogodišnjeg „ne“ dobili su brojne ustupke od Brisela o kojima drugi mogu samo da sanjaju. Inače, ja sam evroskeptik u dvostrukom smislu. Naime, nisam siguran da je EU jedino i ultimativno rešenje za srpske probleme, iako takav stav deluje kao najjednostavnije i intelektualno najlagodnije, a evroskeptik sam i u jednom drugom smislu – nisam naročito siguran u perspektive same EU, niti u to može li Srbija da uđe u EU čak i kada bi ispunila sve zahteve.

Dosovska o-ruk demokratija

Nakon 5. oktobra 2000. građani su se nadali da će Srbija ubrzo da uđe u EU, a onda se ispostavilo da stvari stoje nešto drugačije. Da li mislite da je u vreme petooktobarskih promena svet viđen šarenijim nego što jeste?

– Ispostavilo se da svet, pre svega Zapad, ima svoju logiku i svoje interese i da nisu spremni da nas olako amnestiraju ili suštinski promene svoj odnos prema nama. Ispostavilo se da postoje teme i problemi – Kosovo je samo jedna od njih – kao i da postoje ekonomski, politički i geopolitički interesi koji su dublji, stariji i jači od ovih površnih političkih. Građani, a i političari više vole da čuju lepe priče nego da slušaju donosioce loših vesti. Ja i nekolicina mojih kolega govorili smo da neće biti bolje i da o-ruk demokratija kakva je u režiji većinskog dela DOS praktikovana u Srbiji ne vodi nikuda, kao i da moramo gledati sopstvene državne interese, pa tek onda udovoljavati istoku i zapadu. Zbog takvih stavova smo zaradili etiketu nekoga ko podržava rivalsku struju u tadašnjem DOS, odnosno DSS.