Jedan ili dva Kipra

U izjavi su dva lidera navela da je „status kvo“ na Kipru „neprihvatljiv“ i potvrdili da će dogovor imati pozitivan uticaj na čitav region. „Pljuštale“ su izjave da je sporazum o ujedinjenju ostrva podeljenog punih 40 godina, moguć do kraja 2014. Pet meseci kasnije čini se da su pregovori zapali u ćorsokak, a optimizam polako, ali sigurno, nestaje. Zvanično, međutim, obe strane ostaju posvećene pregovorima i ujedinjenju. Tako su i prilikom nedavnog obeležavanja 40 godina od intervencije turske vojske i zauzimanja trećine ostrva, u izjavama potvrdili svoje opredeljenje za ujedinjenje, ali i optužili „drugu“ stranu da ne radi dovoljno na pronalaženju rešenja. Godišnjica turske intervencije u južnom, grčkom, delu ostrva obeležena je zavijanjem sirena i molitvama po crkvama, a na severnoj, turskom, vojnom paradom, kojoj je prisustvovao i predsednik Turske Abdulah Gul.

Na molitvi u Nikoziji, predsednik Kipra Nikos Anastasijadis izjavio je da je došlo vreme mira i ujedinjenja. „Četrdeset godina je dovoljno svima, ne samo nama, već i Turskoj i kiparskim Turcima, da shvate da bi rešenje koristilo svima“, rekao je Anastasijadis, osudivši odlazak Gula na sever Kipra kao „provokaciju“. Anastasijadis je u govoru pozvao Ankaru da pokaže „aktivnu i primernu posvećenost“ nalaženju rešenja za kiparski konflikt. Istovremeno, turski predsednik Abdulah Gul je na paradi u Lefkoši, kako Turci nazivaju Nikoziju, zvanično glavni grad oba dela Kipra, izjavio da je rukovodstvo kiparskih Grka odgovorno za izostajanje rešenja.“Rešenje će biti moguće samo ako bude zasnovano na realnosti“, rekao je Gul, dodajući da je potrebna politička volja za dogovorom, „koju su kiparski Turci pokazali“, ali i obećao sunarodnicima na Kipru da će Turska „biti na njihovoj strani u svim okolnostima, kao i do sada“.

Početak turske intervencije na Kipru, 20. jul 1974. u nepriznatoj Turskoj Republici Severni Kipar (TRNC) obeležavaju državnim praznikom „Dan mira i slobode“. Za Kipar, Grčku i ostatak sveta, turska intervencija je okupacija, a TRNC, jednostrano proglašena 1983. koju priznaje samo Turska, nelegalna tvorevina. Za kiparske Turke i Tursku, intervencija nije okupacija već akcija kojom je matična država zaštitila deo svog naroda od napada oružanih grupa kiparskih Grka i pomogla da opstanu. Turska intervenciju pravda i međunarodnim sporazumom kojim je Kipar 1960. postao nezavisan i kojim je državama-garantima (Velikoj Britaniji, Turskoj i Grčkoj) omogućeno da intervenišu ukoliko je on ugrožen. A Turska je 1974. procenila da je državnim udarom koji je, uz pomoć vojne hunte koja je tada vladala u Grčkoj, izvela oružana grupa EOKA B i najavljeno ujedinjenje ostrva sa Grčkom, ugrožen ugovor o nezavisnosti Kipra i opstanak Turaka na ostrvu. Turska je još tada najavila da nema teritorijalne pretenzije prema sebi bliskom ostrvu, te da će svoju vojsku povući kada se „stvari vrate u prethodno stanje“ i dve zajednice dogovore. Ali, do dogovora ni posle 40 godina i brojnih pokušaja nije došlo. Kipar je i dalje podeljen, a na severnom delu stacionirano 30.000 turskih vojnika.

U razgovoru sa grupom stranih novinara koje je ugostio povodom „Dana mira i slobode“ Derviš Eroglu, predsednik TRNC ponovio je da je zajednica koju predvodi spremna za dogovor i ujedinjenje i ilustrovao to činjenicom da su kiparski Turci do sada prihvatali sve međunarodne predloge,kao i najvažniji, plan UN. Grčka strana nije za dogovor, tvrdi Eroglu. „Da zavisi samo od nas, završili bismo pregovore do kraja godine. Obe strane moraju da pokažu političku volju za rešavanje problema. Mi to i činimo, ali predsednik kiparskih Grka Anastasijadis odbija i sporazume koji smo već postigli“, tvrdi Eroglu. Lider kiparskih Turaka pita se zašto njegovu zajednicu svet kažnjava nastavkom izolacije, iako su prihvatili plan UN, a kiparske Grke „nagrađuju“. „Samo EU i međunarodna zajednica mogu da“ motivišu „kiparske Grke da rešimo problem“, smatra Eroglu, koji grčke partnere optužuje da koriste činjenicu da su međunarodno priznati i članovi EU kako bi ucenjivali tursku stranu.

Ministar inostranih poslova TRNC Ozdil Namil bio je još direktniji. «Pregovori su u velikoj opasnosti. Praktično su propali», ocenjuje Namil, dodajući da «sve zavisi od ponašanja lidera kiparskih Grka». U dosadašnjim pregovorima dogovoreno je da budući jedinstveni Kipar bude federacija dve zajednice, kao i rotacija predstavnika dve strane na mestu predsednika buduće federalne države, ali je ostalo da se usaglasi način izbora. Namil tvrdi da je predsednik Anastasijadisa odustao od dogovorenog. „On kaže da od rotacije nema ništa i da mora da važi princip ‘jedan čovek jedan glas’. Onda od ravnopravnosti dve zajednice nema ništa“, zaključuje Namil. Kao „kamen spoticanja“ u razgovorima o Kipru, iznenada se pojavio i problem tužbi kiparskih Grka protiv Turske. Grupa kiparskih Grka, nedavno je dobila spor protiv Turske pred Evropskim sudom za ljudska prava, koji je Ankari naložio da tužiocima na ime odštete za imovinu koja je ostala na severu isplati 30 miliona evra. Pred Međunarodnim krivičnim sudom druga grupa kiparskih Grka podnela je nedavno tužbu protiv Turske zbog okupacije dela ostrva. Ankara je saopštila da je nikakve tužbe ovog tipa ne zanimaju i da nema nameru da išta plati.

Turska inače ne priznaje Republiku Kipar, koju naziva grčkim delom ostrva, a tamošnjeg predsednika liderom kiparskih Grka. Šef diplomatije nepriznate TRNC smatra da tužbe nisu način rešavanja kiparskog problema. „Moramo da pronađemo političko rešenje,a ne da se tužimo. Takvi akti mogu samo da provociraju,ali ako treba i mi možemo da tužimo grčki deo Kipra. Šta je sa našim žrtvama? Niko nije odgovarao za ubijene i nestale Turke », primećuje Ozdil Namil. On se,ipak, nada da će doći do pomaka i da će Kipar,na zadovoljstvo obe strane, biti ponovo jedinstvena država. „Rane prošlosti možemo da zalečimo po ugledu na Južnu Afriku. Ako je kod njih došlo do pomirenja,može i kod nas“, poručuje Namil.

Da je dogovor dve strane dalek, smatra i Ahmet Sozen, profesor na Istočno-mediteranskom univerzitetu. Profesor Sozen, koji je bio i član pregovaračkog tima kiparskih Turaka veruje da su glavne prepreke nedostatak političke volje lidera kiparskih Grka i Turaka i nepoverenje koje postoji između dve zajednice. Strani faktori su, međutim, spremni. Sozen neku nadu u dogovor vidi u ekonomskim interesima Kipra i velikih sila. Ujedinjenje bi donelo privredni prosperitet celom Kipru, a pronalazak ogromnih rezervi prirodnog gasa u ovom delu Mediterana naveo je i SAD da se ponovo zainteresuju za kiparsko pitanje. „Kipar je postao zanimljiv zbog gasne krize. Evropske zemlje žele da se oslobode zavisnosti od Rusije, a za to im je neophodan gas pronađen u Sredozemlju. Amerikanci su zato odjednom postali zainteresovani za nekakav dogovor o Kipru i normalizaciju odnosa Izraela i Turske. Obe stvari su, za sada, teško izvodljive“, navodi profesor Sozen, koji je ubeđen da bi pregovori odmah propali ukoliko bi se Amerikanci „povukli“. Za sebe kaže da je nekada bio „federalni idealista“. „Srce mi kaže da treba da nađemo neko rešenje, da svojoj deci ne ostavljamo teret prošlosti, ali razum mi, nažalost, kaže drugo“, navodi profesor Sozen. On zaključuje da je Kipar premalo ostrvo za dve države. Sa tim retko ko može da se ne složi.

Bez nade

Istraživanje javnog mnjenja među pripadnicima obe zajednice na podeljenom Kipru pokazuje da čak 65 odsto Grka i 68 odsto Turaka nemaju nadu da će kiparski problem biti uskoro rešen. Optimizam da će se to desiti gaji 10 odsto Grka i 12 odsto Turaka. „To je po meni veliki broj i nije mi jasno na čemu baziraju optimizam“,primećuje Sozen. Ogromna većina ispitanika u obe zajednice,međutim, želi rešenje. Za kiparske Grke najprimamljivija je unitarna država, dok su kiparski Turci najpre za dve nezavisne države. Kao drugo najpovoljnije rešenje pominje se federacija dve zajednice. Zanimljivo je da kiparski Grci više ne podržavaju ujedinjenje sa Grčkom. Po mnogim pokazateljima se čini da su dva naroda više vezani za svoje matične države nego za Kipar. Na pitanje o svom identitetu, 65 odsto Turaka kaže da preferiraju odrednicu „kiparski Turci“, 35 odsto samo Turci, a tek pet odsto sebe definišu kao Kiprani. Kiparski Grci, pak, najviše vole naziv Kiprani, ali ističu vezanost za helensko poreklo.

Kratka hronologija

Kipar 1960. dobija nezavisnost od Velike Britanije, međunarodnim ugovorom koji Turcima garantuje posebnu političku zaštitu i pravo da blokiraju svaku odluku. 1963. Prvi predsednik Kipra arhiepiskop Makarios predlaže ustavne reforme kojim bi država postala funkcionalna, a Turci izgubili posebna prava. Turci se tome protive i dolazi do prvih međuetničkih sukoba i žrtava. Stižu mirovne snage UN. 14. jula 1974. oružana formacija EOKA B, koja se zalagala za ujedinjenje Grčke i Kipra, bliska vojnoj hunti u Grčkoj državnim udarom smenjuje Makariosa sa mesta predsednika i preuzima vlast. 20. Jula 1974. Turska vojska počinje „Operaciju Atila“ u kojoj zauzima trećinu ostrva. Grci sa severa beže na jug, a Turci obrnuto. 1983. Turska Republika Severni Kipar proglašava nezavisnost, čiji predsednik postaje Rauf Denktaš. Priznaje je samo Turska. 2004. Kiparski Turci na referendumu prihvataju plan UN o Kipru, kiparski Grci odbijaju,te on propada. 2004. Republika Kipar postaje članica EU.