Kad policija juri ćurke

Ono što se dogodilo šokiralo nas je. Umesto još jednog zabavnog koncerta, članovi Rimtutitukija stigli su na Trg u otvorenoj prikolici kamiona, više nalik pobedničkim generalima nego pank muzičarima. Dok je kamion još kružio, svirali su tu jednu himničnu stvar ponovo i ponovo, a stihovi su glasali: „Manje pucaj, više tucaj“, i „Ispod šlema mozga nema“. Ne morate biti genije da biste shvatili šta se događalo: ratovi su još besneli i Beograd je bio pun vojnika i tenkova na putu za ratišta, a pred nama su bili momci iz nekoliko bendova koje smo voleli, koji su se sprdali sa svim tim militarizmom, pozivali na mir, zalagali se za normalan i srećan život. I sve to u diktaturi gde je javno iznošenje takvih slogana moglo da te uvali u gomilu problema.

Kako je brend Otpora jačao, naše male demonstracije postajale su najbolje žurke u gradu. Ako niste bili tamo, mogli ste da se oprostite od društvenog života. I niko nije bio više kul, naravno, od onih kojima je uspelo da budu uhapšeni. To što su te strpali u zatvor značilo je da si prkosan i hrabar, što je, prirodno, značilo da si seksi

Kako je brend Otpora jačao, naše male demonstracije postajale su najbolje žurke u gradu. Ako niste bili tamo, mogli ste da se oprostite od društvenog života. I niko nije bio više kul, naravno, od onih kojima je uspelo da budu uhapšeni. To što su te strpali u zatvor značilo je da si prkosan i hrabar, što je, prirodno, značilo da si seksi.

Dok sam trčao za kamionom i obožavanim muzičarima, doživeo sam seriju otkrovenja. Shvatio sam da aktivizam ne mora da bude dosadan. U stvari, da je sto puta efektivniji u formi kul pank koncerta nego dosadnih mitinga i govorancija. Shvatio sam da je moguće zainteresovati ljude čak i u naizgled beznadežnoj situaciji. I, još važnije, da su, kad uspeš da zainteresuješ dovoljno ljudi i dovoljno njih se okupi da učini nešto po tom pitanju, promene neizbežne. Naravno, nisam zaista „na licu mesta“ do kraja shvatio ništa od svega toga, bar ne još. Trebaće mi godine da promislim o svemu što sam osećao tog popodneva na Trgu republike, da razaberem sve misli i pretvorim ih u akciju. Ali, kad sam jednom ukapirao koliko je moćna jedna uspešna i kul nenasilna akcija, nisam više mogao da se vratim u prethodno stanje apatije. Drugarima i meni postalo je jasno da moramo nešto da uradimo kako bismo zaustavili Slobodana Miloševića.

A Milošević je, sa svoje strane, naporno radio da nam obezbedi dovoljno razloga da budemo besni. 1996. odbio je da prizna rezultate lokalnih izbora koji bi mnoge od njegovih pulena u skupštini zamenili članovima opozicije. A kada su aktivisti pojurili na ulice da demonstriraju, razbila ih je Miloševićeva policija. Milošević se 1998. približio totalnoj diktaturi kada je objavio da će njegova vlada preuzeti kontrolu nad svim aktivnostima, akademskim i administrativnim, na svih šest univerziteta u zemlji. Bilo je to više nego što smo moji prijatelji i ja mogli da podnesemo. Na sastancima u malim, zadimljenim beogradskim stanovima odlučili smo da osnujemo pokret.

Kako je brend Otpora jačao, naše male demonstracije postajale su najbolje žurke u gradu. Ako niste bili tamo, mogli ste da se oprostite od društvenog života. I niko nije bio više kul, naravno, od onih kojima je uspelo da budu uhapšeni. To što su te strpali u zatvor značilo je da si prkosan i hrabar, što je, prirodno, značilo da si seksi.

Nazvali smo ga OTPOR, i smislili logo, kul crnu pesnicu, snažan simbol društvenih promena koji su koristili svi, od partizana i „otpisanih“ u borbi protiv nacista u okupiranoj Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, do Crnih pantera u Americi šezdesetih godina prošlog veka. Za pesnicu Otpora izabrali smo dizajn koji je moj najbolji drug Duda Petrović naškrabao na parčetu papira ne bi li impresionirao jednu od naših prvih aktivistkinja. Kad sam je video prvi put, odsekao sam se: bila je jasna, moćna i savršena.

Kao što ljudi širom sveta vide crveno-beli znak i momentalno prepoznaju Koka-Kolu, želeli smo da Srbi imaju vizuelni simbol koji mogu da povežu s našim pokretom. Osim toga, u to vreme bilo nam je više nego jasno da, ako bismo namolili sve naše prijatelje i rodbinu da izađu i podrže nas, na protestu verovatno ne bismo mogli da napabirčimo više od tridesetak ljudi. Mogli smo, međutim, da za jedno veče isprejamo 300 grafita sa logom stisnute pesnice, pa su se jednog jutra početkom novembra Beograđani probudili i shvatili da je Trg republike, ali i širi centar, prosto prekriven pesnicama. U vreme kada su se svi užasavali Miloševića, to je ljudima dalo osećaj da ispod površine ipak vreba nešto veliko i dobro organizovano.

Ubrzo je taj osećaj postao realnost.

Sad, klinci koji su svuda viđali pesnicu i reč „Otpor“ prirodno su poželeli da saznaju nešto više o toj novoj, modernoj pojavi. Hteli da se pridruže. Da bismo se rešili pozera, nepouzdanih i, najgorih od svih, policijskih doušnika, stavljali smo ih na svojevrstan test: kako bi dokazali da su ozbiljni, morali su da i sami „odrade“ pokoji grafit na odabranim lokacijama. Nedugo potom, ne samo da smo pesnicama prekrili ceo grad, već smo i regrutovali grupicu predanih ljudi spremnih da poveruju da je moguće poljuljati Slobin režim.

Kada smo regrutovali to „tvrdo jezgro“, došlo je vreme da se donesu važne odluke o tome kakva vrsta pokreta smo zbilja želeli da postanemo. Najpre nam je postalo očigledno da ćemo biti isključivo nenasilan pokret, ne samo zato što smo čvrsto verovali u mirna rešenja, već i zato što nam je upotreba sile protiv lika koji je na raspolaganju imao desetine hiljada policajaca, stotine hiljada vojnika i bog zna koliko siledžija, delovalo kao dosta loša ideja. Nikada ne bismo Miloševića mogli da pobedimo silom, ali smo mogli da pokušamo da izgradimo pokret toliko jak i popularan da ga nateramo da na kraju organizuje slobodne i fer izbore i na njima bude pobeđen.

Još jedna važna odluka koju smo doneli bila je da Otpor neće biti pokret zasnovan na harizmatičnim vođama. Delom iz praktičnih razloga: mogli smo da pretpostavimo da će se na nas, čim počnemo da ozbiljno postajemo veliki, Slobina policija i DB okomiti svom snagom, a pokret bez lidera koje je lako identifikovati je teže ugušiti jednim potezom. Ako uhapse jednog od nas, razmišljali smo, petnaestoro drugih bi došlo na njegovo mesto. Ali, da bismo se krili na otvorenom, morali smo da budemo lukavi. Morali smo da izazovemo niz malih i kreativnih sukoba sa režimom. Želeli smo da uhvatimo taj Rimtutituki momenat, to posebno osećanje puno nade da otpor nije uzaludan i da je pobeda moguća, i štaviše nadohvat ruke.

15. decembra 1998. uhapsili su me pripadnici Miloševićeve službe bezbednosti. Bilo je ledeno jutro. Otpor je postojao tri meseca i prikupili smo dovoljno pristalica i snage da organizujemo skromni protest na susednom Studentskom trgu. Nikad tamo nisam stigao. Dok sam se probijao do mesta za sastanak, nekoliko policajaca me je zaskočilo i odvuklo u mokraćom natopljenu zatvorsku ćeliju u obližnjoj stanici policije Stari grad. Pretukli su me iz zabave, onako usput, u prvih pola sata ili malo više, koji su meni delovali kao večnost. Na svu sreću, slojevi debelih džempera koje sam, po prirodi zimogrožljiv, nosio, donekle su me zaštitili od udaraca teških čizama. Na kraju su me pustili, ali tek pošto mi je jedan od njih nabio pištolj u usta i rekao da mu je žao što nismo u Iraku, pa da može da me ubije na licu mesta.

U roku od nekoliko nedelja čak i najveći štreberi sa olovkama u džepovima košulja, koji su se hvalili da na faks nose sopstvene digitrone, jednog dana bili bi ubačeni u maricu, dok bi sledećeg zakazivali sastanke sa najboljim ribama.

Uobičajeno je da ljudi koji započinju nenasilne pokrete citiraju Gandija ili Martina Lutera Kinga kao inspiraciju, ali ti inače sjajni likovi, uprkos brojnim vrlinama, prosto nisu toliko smešni. Ako želiš da pokreneš masovni pokret za kratko vreme u eri interneta i ostalih zabava, humor ti je ključna strategija

Uobičajeno je da ljudi koji započinju nenasilne pokrete citiraju Gandija ili Martina Lutera Kinga kao inspiraciju, ali ti inače sjajni likovi, uprkos brojnim vrlinama, prosto nisu toliko smešni. Ako želiš da pokreneš masovni pokret za kratko vreme u eri interneta i ostalih zabava, humor ti je ključna strategija. I tako sam, dok smo šetali Trgom republike, Egipćanima ispričao kako je Otpor koristio ulično pozorište, tzv. „performanse“. Nismo radili ništa „suvo i politički“ jer je politika uglavnom dosadna, a želeli smo da sve bude zabavno, ili, još bolje – smešno. U prvim danima Otpora, rekao sam, smeh nam je bio najbolje oružje protiv režima. Napokon, Miloševićeva diktatura hranila se strahom – strahom od komšija, strahom od prismotre, strahom od policije, strahom od svega. Ali u to doba straha, mi, Srbi, shvatili smo da se protiv straha najbolje bori smehom, a ako mi ne verujete, zamislite najbolji način da ohrabrite prijatelja kog odvoze na hirurško odeljenje gde ga čeka ozbiljna intervencija. Ako ste ozbiljni i zabrinuti, biće još nervozniji. Ali, ako provalite nešto smešno, brzo će se opustiti, pa možda čak i nasmejati. Isti princip važi i za pokrete.

Kako, dakle, učiniti smešnim nešto tako mučno kao što je život u diktaturi? To je najbolji deo osnivanja pokreta. Poput naših heroja, montipajtonovaca, mućnuli smo glavama u potrazi za dobrim, zaraznim delovima aktivizma koji će doneti željene efekte. Tokom jednog protesta protiv Miloševića, na primer, aktivisti Otpora u Kragujevcu stavili su plastične bele cvetove, asocijaciju na Slobinu voljenu suprugu Miru Marković koja ih je stalno nosila u kosi, na glavi ćurkama, sirotim životinjama koje iz nekog razloga mi Srbi smatramo glupavim. Ćurke sa novim asesoarom puštene su na ulice Kragujevca, a javnost je počašćena komičnim prizorom besnih kragujevačkih policajaca dok su se saplitali kao ludi jureći plastični cvećem ukrašene ptice koje su bežale i ćurlikale po glavnom gradskom trgu. Najbolje u svemu tome je što policajci nisu imali nikakvog izbora, jer, da su pustili ćurke da slobodno šetaju, poručili bi Otporu da će tolerisati našu neposlušnost. Ali, kada biste jednom videli debeljuškastog policajca kako, poput lika u nekom starom crtaću juri ćurku, kako da ga se ikad više uplašite? Bio je to primer kreativnog razmišljanja koji je razbio snage bezbednosti pred svim građanima i mnoštvom razgaljenih novinara koji su stigli na lice mesta da slikaju prizor. A sve što je trebalo da uradimo je da odemo do farme preradi i dodamo malo mašte.

U izdanju Albion Books i DanGrafa

Srpska javnost najviše pamti Srđu Popovića kao jednog od lidera pokreta Otpor koji je bitno doprineo rušenju režima Slobodana Miloševića. Danas je izvršni direktor Centra za primenjenu nenasilnu akciju i strategije (CANVAS). Predaje, između ostalog, na Harrvard Kennedy School i University of Kolorado. Sa američkim kolegom Metju Milerom autor je duhovito-ozbiljne knjige Mustra za revoluciju (Blueprint For Revolution), svojevrsni udžbenik za nenasilno rušenje nedemokratskih režima. Izdavačka kuća Albion Books iz Beograda, u saizdavaštvu sa Dangrafom-Danasom, upravo je objavila ovu knjigu na srpskom jeziku, odakle prenosimo ovaj odlomak. Oprema teksta redakcijska.