Tajnog datuma, u zimu 1961. dogodilo se nešto što je označilo početak začeća mog astralnog tela. Da, moj otac i moja majka su se uzeli i nije trebalo dugo da se i ja rodim.
Ali, na užas moje majke, u međuvremenu sam izrastao u Magičnog, te nisam mogao da je u trenucima bračne krize ne upitam kako se uopšte upecala na tog „mutavog mutlju“, kako je muža Milivoja nazivala u napadu besa.
„Ma, šta tu ima da se priča“, zafrktala je furija koja me donela na ovaj svet. „Pređo se, nanče mu jebem! Kad sam ga prvi put vidla s ono koferče, pomisli, ovaj je doktor, kad ono, posle kad izađosmo na korzo, kaže mi da mu to kofer za trubu“.
„Mirjano, aman, koji doktor nosi svoj pribor na matine?“
Majka se izbeči na mene: „Ne budališi se, slinčo, kud li te takvog rodi! Pa u to vreme tuberkuloza svud harala, i šarlah, i žutica, začas te uvati! Tetka ti na igranku krv počela da pljuje i posle ode Ljupče u Surdulicu, u Sanatorijum…“
„Dobro, ali kad si otkrila da nije doktor što ga ne batali?“
„Eh, kad bi to tako išlo, tupčo moj zamajeni“, uzdahnu majka. „Tatko ti bio špiclov, visok zgodan, lep ko đavo, samo se smeška. I još mi reko da svira u Simfonijski orkestar. Povede me jedared i na koncert. Sedim ja i gledam gde je moje Najzlatnije, nema ga među muzičari. Kad, njega zaklonio neki bubanj veći nego bure za turšiju, i udara ti on u to čudo. Posle ga pitam, gde ti je truba, i kakvo ti je to sviranje. A on će, pa takve su note u ozbiljnu muziku, to nije džez. Ma nemoj? Pa ni Cune Gojković nije džez! Al se kod njega čuje i armonika i violina… Lele, što sam zakasala s tu muziku, sačuvaj Bože! I kad se jedva skućismo, zbog njega sam morala da slušam oni crnci što im se izbečile oči od silno duvanje u njihovi plehani dudučići. A tek one crnkinje kako zavijaju s debele usne i ciganske frizure, a svud im sevaju kurvarski dekoltei i tesni aljinčići… Fala Bogu da se pojavi Toma Zdravković. A tek Mišo Kovač. Tad mi je malo laknulo… Našo on meni da priča za Sanremo! Ej! Ja, bre, rođena Nišlika, otac mi već tad propio radnju u Obilićev venac, a on Piroćanac sa dva rasparena odela. Ja sam mu ko devojka kupila kravatu i manžetne. Za više nisam imala, morala sam od radničke plate majci da kupujem lekove a ocu rakiju. I njega posle strefio rak. Ako! Crko dabodga pijan da crkne!“
„Milivoje ne pije, vidi se da nije iz tvoje familije“, procedih smerno.
Na spomen očevog imena, majka se povrati i nastavi da sikće: „More, kolko mi se taj trubač skurčio, odavno je trebalo da ga bataljujem“. Podvukla je crtu ispod životne računice svojim gustim natuštenim obrvama.
„Pa što ga ne ostaviš ako je dotle došlo?“, upitah je u njenom stilu.
„Jes, ti će mi kažeš koga ću ja da ostavljam“, oglasi se rođena bundžika. „Ja, bre, mog oca kabadahiju nisam htela da poslušam, a već sam bila siroče, kad je zapeo da ostavim moje Najzlatnije“.
Šmrknu odsečno, te me pogleda onako kako odozgo zaposednute majke zagleđuju svoje jedince.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
