Bezutešno doba

Za razliku od većine prethodnih Jugovićevih dela u kojima su glavni junaci bili takozvani obični ljudi, često bez jasne svesti o težini svog sudbinskog udesa koji više osećaju nego što razumeju, ovoga puta pred čitaocima je povest o promašenom životu talentovanog provincijskog pesnika koji je bezuspešno pokušavao da pobegne upravo od svoje promašenosti i od sjaja trenutaka nakon kojih dolazi pad i muk. I po tome ova knjiga nalikuje na prvi Jugovićev roman Disharmonija, posvećen Vladislavu Petkoviću Disu, samo što savremeni tragičar, čovek sa margine, pesnik Raško, neće stvoriti ni izbliza onoliko koliko je to učinio Dis i zbog toga tragizam udesa biva nesravnjivo veći, jer nema dela, makar i jedne cele lepe pesme, koje bi iskupilo Raškovu nedovršenost i bolnu svest o njoj. Pukotina vremena i prostora zjapi i čini se većom od one koja je okruživala Disa pre sto godina. Struktura romana to nedvosmisleno naglašava: redovno preskakan, ismejavan i previđan za života, pesnik Raško, pisac jedne dopola dobre pesme, nakon smrti postaje zvezda provincije, koja mu se karikaturalnim oproštajnim programom odužuje pokazujući i u tom poslednjem trenutku nemanje ma kakve mere i iskrene saosećajnosti. Neumereno hvaleći pokojnika, skup hvali sebe i tvoračke moći svojih članova, idealizovanu sliku o sebi, zanemarujući činjenicu da koliko do juče nikome nije bilo ni na kraj pameti čak ni da pročita ma koju od Raškovih pesama, a što neće verovatno učiniti ni sutra, kad se zemlja na Raškovom grobu bude slegla.

Roman prati glavnog junaka od mladosti do zrelog doba, pokazuje opadanje i raspadanje jednog nesumnjivog talenta koji bez unutrašnjih i spoljašnjih oslonaca, bez rada na sebi, vrlo brzo gubi svaku ciljnu tačku i kome život od danas do sutra postaje jedina stvarnost. Tako pesnik Raško postaje simbolička figura koja sabira mnoge prethodne Jugovićeve književne i scenske junake čije moći i talenti čudnim ponornim putevima nestaju u pustinji provincije.

Kao malo ko u savremenoj srpskoj književnosti, Aleksandar Jugović poznaje i dubinski oseća tragizam naše svakodnevice, pogotovo one koja se odvija van snopova svetlosti velegrada i koja je u njemu dobila tumača koji provinciju ne mitologizuje i glorifikuje, već je kompleksno prikazuje i problematizuje kao postojeći i tragično nezaobilazni deo opšteg kulturnog miljea Srbije koja se decenijama stalno nalazi na sredokraći između ruralnog i pseudourbanog, nikako ne uspevajući da skupi dovoljno snage da se pomeri sa sredokraće u kojoj se čini da vreme stoji dok se samo kulise menjaju, a ljudski životi prolaze. To je središte i izvor Jugovićevog antropološkog pesimizma u kojem nema lažne utehe i naivnog samozaborava (tek ponekad odbljesak sunca na vodi i senka ribe koja nestaje u zelenilu reke donose trenutak olakšanja), a poneki osmeh i komički obrt više podcrtavaju fon na kojem nastaju, nego što menjaju opšti utisak i pokušavaju da ga učine manje mučnim. I to je mera nesumnjive stvaralačke vrednosti Aleksandra Jugovića.