BRANISLAV JANKOVIĆ: Ko je oklevetao Obrenoviće?

Najnovija knjiga je istorijsko-detektivski roman čija radnja se odvija sredinom 19. veka i prati Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja, koji je, iako bez naklonosti tadašnjeg knjaza Mihaila, ipak pozvan da reši ubistvo Miloša Obrenovića. Jedna od retkih knjiga koja na sasvim nov način opisuje to doba i prilike u tadašnjoj Srbiji; dvorske intrige, zavere, običan narod i mesto umetnika u zemlji koja se oporavlja od vekova nepostojanja.

* Kome je smetao Miloš Obrenović?

– Svima. Od Turaka, Rusa i Austrougara, preko Karađorđevića, pa do sina Mihaila. Klasična priča o starom i iznemoglom lavu i mladom, drčnom nasledniku. Tek nakon napisane knjige i moje fikcije o ubistvu knjaza Miloša, saznao sam da su se među istoričarima pojavile spekulacije i indicije da je zaista ubijen. Ni prvi (smem li da kažem ni poslednji u ovoj zemlji? Čisto zbog neke tradicije i naše morbidne želje, genetskog nasleđa, da od vladara kojeg smo ubili napravimo sveca). Koliko god Miloš bio, prema rečima svojih neprijatelja, tiranin i autokrata, on je od Srbije opet stvorio državu. Ne moramo da ga volimo, ali moramo da ga poštujemo. Njegove metode uspostavljanja i održavanja vlasti? Ko mu to zamera? Kumovi među današnjim političarima?

* Zašto baš doba Obrenovića?

– Mislim da ima još mnogo toga što je ostalo nepoznato, sakriveno, neispričano. Imam utisak da se nismo dovoljno bavili tom dinastijom i ne na način na koji zaslužuje. Kao da je i danas ta porodica obavijena zaverom ćutanja i nekom grižom savesti o kojoj ne želimo ni da mislimo. Kao da je onaj masakr i iživljavanje zaverenika nad telima Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin u noći 3. maja, ostao da lebdi nad našom savešću. Svesno ili nesvesno pokušavamo da umanjimo značaj te dinastije u obnovi države i time damo opravdanje njenom zatiranju. Interesantniji su mi od Karađorđevića: barem su uvek bili u Srbiji kad je bilo najteže. A i znali su srpski.

* Ženama ove dinastije posvećene su mnoge stranice u Vetrovima zla?

– Žene dinastije Obrenović zaslužuju da im se posvete ne samo stihovi („Što se bore misli moje“, Mihailo Obrenović, prim. VG) već eseji i romani. Bile su to žene koje su Srbiju, tek izašlu iz otomanskog zagrljaja, uvele u Evropu. Iz blatnjavih opanaka ušle su u štiklice kupljene u Beču i Pešti. Za njima su krenule i druge žene. Zašto su to uradile? Jednostavno, imale su smelosti i odvažnosti da kažu i urade ono što misle i žele. Za razliku od žena Karađorđevića, one nisu stajale u senkama svojih muškaraca. Bile njihove majke, sestre, supruge ili ljubavnice. Ponekad pomislim da su Vetrovi zla, iako obeleženi muškim pečatom, svojevrsni omaž tim hrabrim i pametnim ženama.

* Ko je Jevrem Utvić?

– Neko ko se zbog ljubavi usprotivio i svojoj crkvi i svom vladaru. Neko ko je prodao dušu da bi bio sam ženom koju voli. Sveštenik koji postaje istražitelj i ubica i zbog svoje zabranjene veze sa Savkom Obrenović mora da beži iz Srbije u još neoslobođene krajeve. Deluje romantično? I jeste, vreme je bilo takvo. Jevrem Utvić nije se libio da je pokaže, a ljubav je, pogotovo tragična kao što je njegova, oduvek privlačila pažnju. Nekome jer je nikada neće imati, nekome jer zna koliko boli. Moj junak i pored sve svoje tvrdokornosti plače, jer je to jedan od retkih stvari zbog kojih zna da je živ. Njegov zadatak da otkrije ubicu knjaza postaje potraga za samim sobom, a na tom putu srešće Anku Konstantinović Obrenović, Jelenu Herbez, Tomu Vučića Perišića, Đuru Jakšića, ljubav i druge demone. Ova knjiga je jedno jako dugo i zanimljivo putovanje.

* Koji su to vetrovi zla i gde duvaju?

– U jednom trenutku Jevrem Utvić kaže kako se ovde i vetrovi svađaju, te da nikada neće biti mira i zatišja na ovom parčetu zemlje. Svako ovde ima svoj vetar i svoje zlo. Umesto da krpimo iscepana jedra i sakupimo oprane košulje koje su ti vetrovi oduvali sa žica, mi prizivamo nove orkane i bure. Život na vetrometini i ne može doneti ništa dobro. Nekada te oluje dođu spolja, a nekada se stvore u samoj kući.