Čarobni svet finskog epa

Za svaku pohvalu i primer izdavačkog pregalaštva (bio) je poduhvat objavljivanja japanske književnosti sa direktnim prevodom sa izvornika. Među njima su i Kođiki, zapisi o drevnim događajima iz 8. veka, kao i Priča o sekaču bambusa, najstarija sačuvana japanska fantastična priča, napisana krajem devetog veka, obe prevedene sa starojapanskog. Ovom poduhvatu objavljivanja “priča iz drevne starine” sa različitih strana sveta Tanesi je nedavno dodao Kalevalu, ali u, za ovdašnju publiku, potpuno novom ruhu i prevodu.

Reč je o prelepom ilustrovanom izdanju, kao u finskom izvorniku, autorki Kirsti Makinen, koja je savremenim čitaocima prilagodila originalni tekst epa, i Pirko-Lisa Surojegine, koja je knjigu obogatila očaravajućim slikama. Maikinen je tekst Kalevale priredila prema najprihvaćenijoj verziji Elijasa Lenrota iz 1849, koji je sakupio više hiljada narodnih pesama od kojih je sastavio ep. Ovaj ep preveden je na više od pedeset jezika, a svojevremeno ga je na srpski preveo Ivan S. Šajković, shodno finskom izvorniku, prepevavši sa ruskog osmerce runa/pesama, kakva je forma originalnog speva. “Verziju” Kristi Maikinen sa finskog su preveli Tatjana Simonović Ovaskainen i Uki Ovaskainen. Taj mukotrpni posao, koji je opisan u tekstu već objavljenom na stranicama Danasa, trajao je više od dve godine. Veliki broj samoglasnika u finskom jeziku, glasovi koji stoje negde između dva samoglasnika, a trebalo se opredeliti za jedan za transkripciju na srpski, samo su neki od problema sa kojima su se prevodioci suočavali. Sa druge strane, posao im je olakšavalo to što potiču iz obe kulture, finske i srpske, i što su po profesiji muzičari, dakle, oni sa sluhom kako bi nešto trebalo da zvuči, čak i kad ne deluje logično. Istini za volju, poetski jezik ne mora biti logičan, ali jedan ep koji, kao i svaki klasičan ep podrazumeva junake i njihove doživljaje, ipak treba da bude “prepričiv”. Međutim, u Kalevali ima magije i šamanizma, jedan od glavnih likova upravo je čarobnjak, vrač, pevač Vainamoinen, a sve to čaranje, znamo i iz sopstvenog folklora i mitologije, ne mora da ima mnogo veze sa logikom, već upravo sa muzikom, zvučanjem, pevanjem, a rune su se pevale baš kao i ovdašnje epske pesme. Doduše, naše uz gusle, a finske uz kantelu, neobični, magijski instrument, čijem je stvaranju takođe posvećeno jedno od pevanja Kalevale.

Najzad, očaravajuća priroda Finske, “zemlje hiljadu jezera”, morala je ostaviti traga i u ovom nacionalom spevu – kao pozornica za njegova dešavanja. Ali, kao i u svakoj fantastičnoj priči koja seže u prapočetke sveta opisujući sve – od nastanka božanstava do ovozemaljskih heroja, neretko ipak natprirodnih moći – ona je i saradnik ili protivnik sa svim bićima, živim i neživim, postojećim i fantastičnim, koja je naseljavaju.

Knjiga, po rečima autorki namenjena deci, koja na kraju ima sažet (p)opis junaka Kalevale, pogovor o nastanku ovog dela i napomene, sasvim je prikladna i za one nešto starije, možda čak i proučavaoce, ali svakako za one večno zaljubljene u fantastični svet narodnih priča.