Demokratska društva vraćaju se veri u pojedinca

* Šta vas je, tokom rada na drugom tomu enciklopedijskog zbornika „Srbi 1903-1914“ (Clio), navelo da napišete posebnu knjigu o individualizmu i liberalnom duhu u srpskoj kulturi od 1894. do 1914?

– Radeći pre petnaestak godina na Antologiji srpske lirike 1900-1914 shvatio sam da je Skerlić bio potpuno u pravu kad je, još 1910, kao ključnu odliku srpske književnosti svog vremena naveo „odsustvo određenih škola; slobodu inspiracije i odsustvo pravaca“ i to kasnije precizirao rekavši da je ovdašnja književnost posle 1900. „daleko više individualistička no što je ranije bila“. U predgovoru toj Antologiji pozvao sam se na Skerlića i pokazao koliko su bili pogrešni pokušaji da se sva srpska poezija, a pogotovo i proza tog doba podvede pod neki književni pravac ili školu – recimo, simbolizam ili parnaso-simbolizam – ali tu nisam ništa više rekao o Skerlićevom briljantnoj karakterizaciji književnosti njegovog vremena kao individualističke. Trotomni zbornik Srbi 1903-1914 odlično zamišljen projekat izdavačke kuće Clio, naveo me je da se vratim toj temi i da Skerlićevoj tezi dam nešto obuhvatnije značenje – ne samo književnost, nego i teorijska misao u Srbiji tog doba bila je prožeta individualističkim i liberalnim duhom, čiji su nosioci pre svega bili intelektualci i pisci okupljeni oko Srpskog književnog glasnika, sigurno najznačajnijeg srpskog časopisa u 20. veku.

* Prodor ovih ideja u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka vezujete za Džona Stjuarta Mila, čiji je uticaj dosad ograničavan na oblast političke misli – njegovu raspravu „O slobodi“ na srpski jezik preveo je još 1868. tadašnji politički izgnanik, a potonji kralj Petar Prvi Karađorđević. Kako vidite kasniji Milov uticaj?

– Tokom dveju decenija pre 1914. Mil je duboko uticao na dvojicu možda najumnijih intelektualaca toga doba, Slobodana Jovanovića i Bogdana Popovića. Pre svega zahvaljujući njima, ali i čitavom krugu oko Srpskog književnog glasnika, uticaj Milovog liberalnog individualizma jasno se oseća u raspravama o nizu ključnih pitanja s kojima se tada suočavala srpska inteligencija – kako treba shvatiti slobodu, gde su legitimne granice državnom uplitanju u život pojedinca i društva, kako treba gledati na kulturni napredak i čime ga podstaći, kakvo je saznajno i moralno delovanje književnosti, šta su uslovi za njen procvat u kulturno još nerazvijenom društvu poput srpskog. Odgovarajući na ta pitanja, srpski liberalni intelektualci inspirisali su se Milom i dolazili do shvatanja koja su bila bliža njemu nego drugim evropskim misliocima 19. veka.

* Šta je u samoj književnosti ovog doba bilo individualističko?

– Individualistički je i stav samih pisaca koji više ne priznaju nikakvu višu instancu koja bi ograničavala o čemu će pisati i kakvo će osećanje života izraziti, ali i tematika njihovih dela u čijem je središtu često traganje pojedinca za egzistencijalnim smislom i pravim vrednostima. Prva moderna dela srpske književnosti – Rakićeva rana lirika i njegov kosovski ciklus, Dučićeve Senke po vodi, introspektivno pesništvo Sime Pandurovića, Disova vizionarska poezija, Bespuće Veljka Milićevića i Uskokovićev Čedomir Ilić, rana proza Isidore Sekulić – sva su u ovom dvostrukom smislu individualistička. U tome je njihova posebna draž, ali i razlog što su u drukčijim ideološkim vremenima bila pogrešno shvatana i manje cenjena nego što zaslužuju.

* Da li je ova vaša knjiga u neku ruku i intelektualna i književna „rehabilitacija“ Bogdana Popovića i Jovana Skerlića?

– Modernistička kritika stvorila je dva mita: jedan o Bogdanu Popoviću kao površnom pedantu i konzervativnom duhu koji nije razumeo književnost i drugi o Jovanu Skerliću koji je tobože shvatao književnost kao oruđe nacionalne ideologije i uz to mrzeo poeziju, kako je posle Prvog svetskog rata pakosno govorio Vinaver. Istina je sasvim drukčija. Stavljajući u središte svojih estetičkih pogleda ideju autonomije umetnosti, Bogdan Popović je, i u evropskim okvirima, bio među onim pripadnicima svoje generacije koji su nagovestili nešto kasniji procvat književno-teorijske misli u ruskom formalizmu, anglosaksonskoj novoj kritici, češkom strukturalizmu… Skerlić je bio izvrstan kritičar proze i znatno slabiji kritičar poezije, ali njegovi pogrešni sudovi o Panduroviću, Disu i Isidori Sekulić nisu nikakav razlog da se njegova kritika negira u celini, pogotovo kad te osude dolaze od onih – a takvih je bilo mnogo, od ranog Vinavera i Marka Ristića do Radomira Konstantinovića i njegovih današnjih sledbenika – koji su u svom pristupu književnosti bili ili su to danas – još isključiviji od Skerlića.

* Šta za Srbiju danas u drugoj deceniji 21. veka, posle višedecenijskog iskustva komunističkog totalitarizma i sloma jugoslovenske ideje, znače liberalizam i individualizam kakvi su u Srbiji postojali početkom prošlog veka?

– Vera u pojedinca i u slobodu kao osnovnu političku vrednost danas je svuda u Evropi slabija nego što je bila u to vreme, pre pojave velikih levih i desnih ideologija, za koje su pokret i kolektiv bili sve, a pojedinac ništa. Te ideologije srećom su nestale, ali borba protiv njih duboko je izmenila takozvani slobodni svet. Današnja evropska društva, u kojima demokratija stvarno znači sve manje, jer se ključne političke i ekonomske odluke donose drugde, u velikim centrima moći zapadnog sveta, tek počinju da se vraćaju nekadašnjoj veri u pojedinca i izvornim liberalnim vrednostima. U Srbiji takvih kretanja još nema, što ne znači da ih neće biti sutra. Prihvatajući liberalni individualizam svog doba i kombinujući ga sa jasnom nacionalnom svešću, srpska intelektualna elita je u deceniji i po pred Prvi svetski rat postigla više na kulturnom, intelektualnom i političkom planu nego što je bilo ko mogao pretpostaviti samo desetak godina ranije. Ta pomalo zaboravljena činjenica jedan je od razloga koji su me naveli da napišem ovu knjigu.