Dostojanstvo Majkla Rozena

Neminovno je bilo da se u knjizi Dostojanstvo (Clio, Beograd 2015) počne od antičkog poimanja međuljudskih odnosa u kojima je dostojanstvo zauzimalo veoma važno mesto i odnosilo se na društvenu hijerarhiju, odnosno bilo atribut aristokratije pre nego da se o njemu raspravljalo kao o moralnom ili sociološkom fenomenu. Hrišćanstvo je unelo sasvim druga značenja skrećući prema apstraktnom pojmu dostojnosti čovekove pre svega u odnosu na Božiju milost, da bi sa Kantovim raspravama o moralu ovaj pojam ušao u žižu filozofskog interesovanja, odmičući se od teologije i približavajući savremenim humanističkim shvatanjima o čovekovom integritetu. Posvećujući veliki deo knjige Kantovoj filozofiji i tvrdnjama da poštovanje principa čovečnosti predstavlja lično dostojanstvo, a život bez dostojanstva samo puko vegetiranje, Rozen smelo polemiše argumentujući svoje i stavove savremenika, ali ne u filozofiji, već u praksi života u 20. veku. Tako su na meti njegove kritike teze pape Jovana Pavla Drugog koliko i hipokrizija većine deklaracija, ustava i zakona o ljudskim pravima koji se i u modernim demokratijama svakodnevno i bez protesta, krše.

Jedna od brojnih mogućih definicija koju Rozen daje je i da je dostojanstvo posvećenost i sposobnost da se istrpi patnja u borbi za ispunjavanje zahteva dužnosti, a to nije nešto što svi poseduju u jednakoj meri. To je ono što bi se i danas kao i u antičko doba nazvalo vrlinom, kvalitetom čoveka, ali, autor odmah postavlja kontrapitanje, čemu trpljenje ukoliko se ne podiže glas za svoje dostojanstvo? Na tragu tih razmišljanja čitaocu se nameću poznatije rečenice kao što su Volterova „Ne slažem se ni sa jednom rečju koju si izgovorio ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih saopštiš“, Kantova „Zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama“, ili srpskog patrijarha Pavla „Niko me ne može uvrediti ukoliko mu sam to ne dozvolim“.

U bogatstvu i lucidnosti komentara, Rozen stiže do zaključka da „ljudsko dostojanstvo biva povređeno onda kad se konkretno ljudsko biće svodi na puko sredstvo, do mere zamenljivosti“ i na tom mestu čitalac mora da se zapita koliko ljudi u ovom trenutku nije svedeno na meru zamenljivosti? Ima li u svetu prostora za ovako visoke kriterijume? S obzirom da je odgovor negativan, postavlja se pitanje kakva je svrha ove knjige i odmah se dobija odgovor – izuzetna!

Umesto brojnih knjiga o samopomoći i načinima kako se probijati kroz život suočavajući se sa preprekama koje, navodno, treba i moraju da budu izazov i starajući se o sopstvenim interesima koji, prema kvazifilozofiji liberalnog kapitalizma, treba da budu na prvom mestu, ova knjiga nudi naučni, pristupačan i književno dobro interpretiran pristup pojmu na koji je zaboravljeno. Bilo da se podrazumeva sopstveno ili dostojanstvo drugih, bilo da je davno bačeno pod noge, gde se ne razmišlja o sopstvenom bitisanju dalje od borbe za svakodnevno preživljavanje.

Knjiga je naročito korisna mladim čitaocima, u njihovom formiranju svesti o sebi i još važnije, o svetu i ljudima oko sebe, u vaspitavanju zdravog homo politicusa sasvim zaboravljenog na balkanskim prostorima, u formiranju časnih nazora koji ne ismevaju moralnost mešajući taj pojam sa moralom u društvu, knjiga za sve koji još nisu odustali od borbe za dostojan život, za one koji ne raspolažu alatima filozofskog obrazovanja, ali žele nešto da pročitaju iz te oblasti, knjiga za roditelje koji ne znaju ovde i sada šta da kažu svojoj deci, knjiga-pouka za one koji su na vlasti, uz duhoviti i jasan komentar autora o današnjim vlastodršcima u lažnim, deklarativnim demokratijama – da onaj koji vlada mora da čuva dostojanstvo naroda i da pazi na njega više nego na sopstveno. Zbog toga narod može da ismeva političara na vlasti, ali ne i obrnuto jer postoji mogućnost da se narod lišen dostojanstva seti šta je to.