Epsko umnožavanje

Epski postupci u romanu prepoznaju se u udvajanju i umnožavanju sudbina junaka, koji prvobitnu razliku fikcionalnosti odnosno biografijskog brzo zamenjuju, i zatim se ta igra nastavlja do kraja. Dve narativne spirale međusobno se ukrštaju, sastaju i rastaju, zahtevajući neprekidnu koncentraciju čitalaca: epsko je uvek povezano sa mnemotehnikama. Epsko dozvoljava najrazličitije dramaturgije – usporavanja, ubrzavanja, povratke, rezimiranja, preskakanje, povezivanje kraja i početka, i ne ograničava ga ništa temporalno, logično, uklopljivo: između slučajnog i prorečenog (usudnog), Homer, primera radi, ostvaruje podjednako zapletene, višeslojne i osobene junake kao i Sofokle u svojoj tragediji o zločinu i kazni, određenoj vremenom i mestom. Usuđujemo se da poredimo Boljanovića sa autorima tekstova koje je čitao? Samo ga smeštamo u poetički okvir koji se iz pročitanog nazire u napisanom. Uostalom, u domaćim književnostima, potpisnica ovih redova još nije našla opis ljubavnog doživljaja u kojem bi se spajanje događalo u – ženskom telesnom delu navedenom kao Termopilski klanac: Boljanović svoje epsko ponekad razodeva ironijom, i nadajmo se da će to ubuduće činiti i češće.

Epski postupak podrazumeva izvesnu defektnost junaka, odmaknutost od normalnosti, njegovo polovično ili mešano poreklo, njegovu razapetost između svetova, njegovu duboku slabost koja prati izuzetnu moć. Stoga se u epskom postupku često pojavljuju kontrastni parovi junaka, koji dvojnost svakog pojedinog presavijaju i čine čitljivom. Ljubavni par u epskom postupku dakle ne može biti usamljen niti potopljen u probleme ličnog identiteta. Ljubavni par u Boljanovićevom romanu mora imati problem porekla, slabost, utvrđenu društvenu neprilagođenost, da bi mu samoponiranje, najveći luksuz književne ljubavi, bilo uskraćeno, i da bi tako ljubavnici lakše postali žrtve događajnosti. Zatim je ljubavni par još udvojen. Dva para junaka su generacijski određena, kako bi se posledice događajnog pokazale u svoj svojoj ubilačkoj uspešnosti, ali svi još imaju i svoje dvojnike. Ovakva konstrukcija likova omogućava da svet žrtava i njihove svakodnevice bude potpuno odvojen od kontakta sa banalnošću događajnog, što onemogućava prodor banalnosti u njihov iskaz. Otac i sin čitaju jedan drugoga, sin čita objavljene i neobjavljene zapise svog oca, i zbog toga očev događajni novi govor uspešno deluje kao meta-tekst tlačenja; pisan je, uostalom, u dijalektu koji se prepoznaje kao opravdano dominantni u svakom pogledu, posebno kao opozicija urbanosti. Glavni junak i junakinja, svako sa bar još jednim dvojnikom, ispunjavaju epski zahtev tragičnosti pod nasiljem događajnosti. Ona, u svoja dva oblika, kao rafinirana, urbana i samosvesnaumetnica i kao njena kćerka, sličnih odlika, nosi priču o ratnom užasu koji se možda mogao preživeti, i o posleratnom koji iscrpljuje i ubija mnogo pre smrti. On, uz iskustvo koje je uporedivo sa njenim, nosi još i ožiljke porodičnog ugnjetavanja.

Prve godine jugoslovenskog rata i prve godine novog veka događajni su okvir romana, prostor Vojvodine, rekli bismo – geografski i simbolički – između Vukovara i Beograda. Prvu godinu rata odlikuje događajna ravan koju bismo mogli nazvati masovnom mentalnom zaverom – očito dobrovoljnim, dogovorenim i dosledno sprovedenim odricanjem većine da upotrebi minimalne sposobnosti ocenjivanja, snalaženja, životne mudrosti i osnovne građanske etike u opredeljivanju šta će u novim okolnostima uraditi sa svojim telom. Deceniju kasnije, postaje jasno da je savršeno nevažno kako se rat završio, jer je mentalna zavera ostala; kako više ništa ne nudi preživelim telima, ona samo potvrđuje loš izbor tadašnje većine u neizbežnoj propasti neke nove većine, koja tada nije mogla odlučivati. Mentalna zavera je opredelila generacije – koliko njih još u budućnosti, ne možemo predvideti. Vidimo samo one već propale. U Boljanovićevom pripovedanju prepoznajemo epski postupak prikazivanja sveta koji je okvirno prepoznatljiv, ali se njegove rušilačke moći razvijaju tek kad nađe svoje epske junake, svoje žrtve. Upotrebljavamo epsko i zbog toga što se tako jasne razmere i tako beskompromisno odsecanje od svake prilagodljivosti, mutnog i kukavičkog ćutanja, taktičkog izbegavanja i delimičnog opravdavanja ne nalaze često u novijoj srpskoj prozi.

Kao da sledi školu francuske nove istorije, pisac jasno razdvaja događajnost i svakodnevicu, i događajnosti daje prepoznatljive citatne znake, umesto bilo kakvog referisanja na događaje i hronologiju. Govor događajnosti je brutalno banalan,svedocima-čitaocima bolno prepoznatljiv, a drugima neizmerno poučan. Svakodnevica – ona koja pripada događajnosti i sa njom saučestvuje – zatim bestidno živi tu banalnost u svim perverznim oblicima komoditeta koje su izvodili, u njima uživali, nikad platili i još uvek uživaju oni mnogi i anonimni za koje je rat bio najbolja prilika. Banalno koje postaje priglupi bog ne može se bolje prikazati nego u liku oca-sveštenika koji nalazi onu svoju najbolju priliku, i svoje banalnosti presipa u tekstove koji su sada mogućni, zato što je svet oko njih postao ponosito gluplji. Svi koji neće da prihvate glupost osuđeni su da budu žrtve – isključivanja, prećutkivanja, torture, sve do konačnog rešenja za jedne i dugotrajne otupelosti za druge. Veza dvoje junaka dakle nema nikakve mogućnosti da se održi, jer su njih dvoje predodređeni da budu među poraženima. Ovakvo razlaganje je, naravno banalno, u onoj meri u kojoj događajnost to zahteva: no cilj epskog pristupa je mnogo udaljeniji, on podrazumeva prenos težnji junaka preko granica koje u epskome određuju bogovi i događajnost. Kako god poražen, epski junak nikad nije potpuno izgubljen, jer svakodnevica – dakle osnovna ljudskost – to ne može biti. Ovo je utopijski ispad potpisnice ovih redova, jer u Boljanovićevom romanu nema izvesno ničega što bi otporu nalepilo utopijska krila. No taj ispad samo pokazuje koliko uzvratnog dara je potpisnica želela da da za zadovoljstvo čitanja.