Građanin – ključna ličnost moderne

Figura građanina (buržuja) nije samo fascinirala Maksa Vebera, Vernera Zombarta, Jozefa Šumpetera – ona igra i jednu od glavnih uloga u velikim delima svetske književnosti, kod njenih korifeja poput Defoa, Getea, Balzaka, Dikensa, Tomasa Mana, Henrika Ibzena. Franko Moreti, ugledni anglist i komparatist na Stanfordskom univerzitetu u Americi na kome rukovodi eksperimentalnim projektom poznatim pod imenom Literary Lab, rekonstruiše mentalnu slike te epohe kroz uveličavajuće staklo književnosti (Građanin. Ključna ličnost moderne/Der Bourgeois. Eine Schlüsselfigur der Moderne, Suhrkamp, Berlin 2014). Zašto Robinson Kruso ne prestaje da radi kad je njegov život na rajskom ostrvu većodavna bio osiguran? Šta odaju ton, ključne reči i gramatika velikih romana 19. veka o duhu kapitalizma? I šta danas, u postgrađanskoj eposi, Ibzenovi komadi govore o krizi banaka, bankara, finansijskih analitičara i spekulanata?

Iako se istorija buržuja Franka Moretija završava u 19. veku, ona mnogo govori o sadašnjosti. Moreti nije sociolog, većteoretičar književnosti. On traži u romanima poglede na građane/buržuje. Pri tome je vidljiva onovremena tendencija da se rast i uspon građanske klase prikrije. Većsama oznaka srednji stalež/middle class u sebi sadrži nešto ospokojavajuće. Italijanski teoretičar književnosti vešto secira stil građanske proze i konstatuje da u ranom 18. veku, recimo kod Defoa, dominira stakato eficijentnosti i trezvenosti. U viktorijanskom romanu od sredine 19. veka dominiraju moralizacija, neogotska izvitoperenja i prikrivanje činjeničnosti. Ima nečega melanholičnog u ovim ispitivanjima Moretija, jer građanin je navodno nestao, iščezao. Od Robinsona Krusoa preko Eme Bovari do Budenbrokovih – Moretijeva nova knjiga je duboka studija o genezi buržoazije. Posed i vaspitanje, blagostanje i moral – to je ono što odlikuje tipove u srednjem sloju društva (middle class), kome danas političari svih ideoloških boja kao stabilnoj sredini rado teže. Buržoazija je doživela dekadenciju sa propašću Belle Époque, sklopivši dijaboličnu alijansu sa svima koju su Evropu avgusta 1914. nagnali u prakatastrofu. Moreti vidi izvesnu samorazumljivost novog staleža u sklonostima kao što su uvereno vladanje, preduzimljivost i pragmatičnost u računanju/kalkuliranju među trgovcima i multiplikatorima kapitala.

Jedno im ipak nedostaje, veli suvo i poantirano Moreti – herojski mit o nestajućoj klasi aristokrata i njihovog tradicionalnog viteškog reda. Ubuduće će ovaj staležkarakterisati mera i čestitost. Posebno literarne figure Džejn Osten, razapetih između ljubavnih jada i društvene etikete, otelovljuju ta svojstva kao habitus postojanosti i ozbiljnosti, ali i nastojanja da kontrolišu život. Teren ovih dramatis personae je svakodnevica, kao i kod Budenbrokovih Tomasa Mana. Stil proze oko građanskog nukleusa je trezven. Kad Floberova Madam Bovari u istoimenom romanu prekorači tu meru, ona mora u nemilostivom realizmu da računa sa gorkim posledicama. Buržoaziji nedostaju odvažnost i vizija, ali je sa druge strane karakteriše postojanost, što dokazuje Defoov Kruso – i mimo nesrećnih okolnosti on se ne predaje i nastoji da na najbolji način organizuje život. Pošto on mnogo više privređuje no što mu je za život neophodno, Moreti ovu težnju bezgraničnom rastu i akumulaciji naziva kapitalističkom avanturom. Iz rada se generiše kapital i u isto vreme građanska samosvest. Raspadom građanskih vrednosti buržuj okreće leđa savremenosti. Umesto da nad preokretom u vremenu pobednički likuje, on se predaje prošloj, hrišćansko-feudalnoj slici sveta, osavremenjuje viktorijansku arhitekturu ili se vešti i uvežbava u džentlmenskom ophođenju (manirima) i konvencijama. I stil proze se menja, od diskretnog tona pojedinih autora, inspirisanih Bodlerovim Cvećem zla ili Floberovom Madam Bovari, u okviru krize legitimnosti građanstva, izvesni autori se okreću prozi sa vrednujućim, adjektivističkim (pridevskim) jezikom, veli Moreti. Razmađijavanje moderne nije moglo da prođe bez otpora, ali se nije moglo ni sputati niti zaustaviti.

Moretijeva studija napisana je sa elegantnom lakoćom, ali i sa dramatičnom napetošću. Ona nudi izoštreniji pogled na fenomen buržuja i građanstva kroz grandioznu prizmu književnosti, te je rado preporučujemo srpskom čitalaštvu.