Gromobran svemira po vedrom danu

Iz nesnosnih muka kao posledica velikih povreda, nastajala je i knjiga „Simfonija Vinaver“ Milovana Vitezovića, a bol je, pisac svedoči, izrodio duhovitost kojom je „priznavao svoju ljubav prema Beogradu, Stanislavu Vinaveru i intelektualnoj epohi“. Vinavera je Vitezović, prikovan na leđima, odabrao da svojom pojavom i duhom objedini ovu epohu i sve njene junake Slobodana Jovanovića, Ljubomira Stojanovića, braću Bogdana i Pavla Popovića, Branislava Petronijevića, Branislava Nušića, Milana Rakića, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, Tina Ujevića, Nikolaja Velimirovića, braću Momčila, Svetomira i Živomira Nastasijevića, Ivu Andrića, Stevana Hristića, Aleksandra Belića, Raška Dimitrijevića, Miloša N. Đurića… Simfonija se ovakvim nabrajanjem pretače u enciklopediju, a najzad i u neodoljivi simfonijski orkestar. Informatika i list Danas objavljuju osmo izdanje ovog biografskog i romana epohe, a obe – i biografiju i epohu, ispisane stranice istorije beleže kao nepregledna prostranstva duha.

*Za svoju književnu raznorodnost (pesnik ste, romansijer, dramski pisac, filmski i televizijski scenarista, aforističar, esejist… ) rekli ste da ste apsolutni aristotelovac, jer je ovaj filozof celokupnu književnost nazvao pesništvom, deleći ga na dramsko, epsko i lirsko… da li ste aristotelovac još u nečemu?

− Ja sam aristotelovac, bar se nadam, po glavnim kriterijumima Aristotelove rasprave O pesničkoj umetnosti i da moji uspesi proizilaze iz toga, po srodnosti postignutog, po životnosti, po uverljivosti i po izrađenosti dela. Ja verujem da i u najkraćem književnom delu – aforizmu, postižem katarzu. Čak i veća nacionalna pročišćenja. Na primer: Ko peva zlo ne misli. A ko misli nije mu do pesme! Doduše, moje poimanje katarze je geteovsko, od pročišćenja do oplemenjenja.

*Je li tu tajna što su vaša dela, bilo da su knjige pesama i aforizama, kojima ste počeli, pa i zabranjivani bili, a naročito romani, bili bestseleri, ne samo po izlasku, već su to ostali i u brojnim novim izdanjima.

− Ja verujem da kao pisac, bar u pisanju, nemam naknadnih tajni. Staram se da uradim najbolje što znam. A od knjige do knjige, znao sam više i bivao veštiji. Tako me je svako novo delo otežavalo. Usavršavao sam jednostavnost pisanja da misli učinim sasvim dostupnim čitaocima. Obični da me razumeju, a intelektualci da pozavide na jednostavnosti. Klonio sam se i klonim svake olakosti, pa i same olake popularnosti i onog: Ništa ne uspeva kao uspeh! Svaki teži put je proživljeniji i produbljeniji. To je u mom pisanju postajalo još značajnije kad sam se usudio da oživljavam epohe – od Šešira profesora Koste Vujića preko serije Vuk Karadžić, romana Čarape kralja Petra do Simfonije Vinaver.

*Roman Simfonija Vinaver je i povod za ovaj razgovor, čije osmo izdanje objavljuju Informatika i Danas. Koliko je to oživljavanje epohe a koliko biografski roman?

− Više je oživljavanje epohe, a biografsko je romaneskni isečak iz biografije Stanislava Vinavera. Oživljava se epoha iz prve tri decenije dvadesetog veka, iako se glavna radnja dešava u jednoj nedelji septembra 1926. kada se u Beogradu održava Prvi svetski kongres masona, da bi se baš u njemu nemački masoni oslobodili ratnih krivica u Prvom svetskom ratu. Svetski masoni su samo jedna epizoda, jedno poglavlje, od devetnaest poglavlja koliko ih ima ovaj roman. U svim poglavljima pulsira Beograd, koliko u istorijskoj slavi, toliko kipteći od punog života, dok postaje prvenstveno intelektualna svetska metropola. Kako je pokretač svega glavni junak pesnik, muzičar, kritičar i novinar Stanislav Vinaver, koji sebe naziva gromobranom svemira, ovo je saobrazno njegovom duhu jedna velika pohvala Beogradu kakvu zaslužuje i kakvu nije dotad imao.

*Ovu epohu ste oživljavali njenim prvim protagonistima. Da li je to isuviše pretenciozno?

− Opredelio sam se za najteži ali i najzahtevniji i najprovokativniji put, da epohu osvedočim značajnim ljudima sa velikim karakterima i složenim sudbinama. Starao sam se da ih spoznam (što rekao Vinaver: da ih sasvim skroziram i rentgenišem), da ni u stvorenom ni u čemu ne budem zatečen. Morao sam do biti spoznati kako Vinavera, čije sam rečenice sve znao, i koga sam izabrao da svojom pojavom i delanjem objedini epohu, sve junake ove knjige kojih je sijaset: Slobodana Jovanovića, Ljubomira Stojanovića, braću Bogdana i Pavla Popovića, Branislava Petronijevića, Branislava Nušića, Milana Rakića, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, Tina Ujevića, Nikolaja Velimirovića, braću Momčila, Svetomira i Živomira Nastasijevića, Ivu Andrića, Stevana Hristića, Aleksandra Belića, Raška Dimitrijevića, Miloša N. Đurića, i mnoge druge o koje se Vinaver morao „očešati“, niko mimo njega, i sa kojima je ulazio u dijaloge, razgovorancije, pa i sukobe koji su se i na sudu završavali… Kad ovako nabrajam pomenute junake uplašim se da Simfonija deluje kao jedna osobena enciklopedija, a potom mi se u skladu sa naslovom učini kao neodoljivi simfonijski orkestar.

*Kako ste samog Vinavera dali?

− Ja sam Vinavera hteo da prikažem, a mislim da sam ga i prikazao kao lep dan u Beogradu, kao onog koji nebesku vedrinu spušta među građane. Tako da se čitalac pita da li čita knjigu ili sreće njene junake kao prolaznike idući za Vinaverom.

Kako se smejao Vinaver?

− Smejao se iz svoka karaktera. Morao je da se smeje. Njegova bit ga je terala. Smeh mu je označavao nadmoć nad nemoći. Jer, kako sam on reče: „Smeh je način na koji on (komički pisac) mrzi i voli.“ Njegov smeh mu je i istoriju i politiku činio ljudskom i podnošljivijom: „Smeh pomaže životu i pomaže društvu u pravcu koji je na dnevnom redu i koji treba da pobedi.“ Konačno, on je znao i sebe ismejati na neodoljiv i bespogovoran način.

*Vedrina ove knjige upućuje nas na vaše poimanje humora.

− Ja humor poimam na možda ne baš raskalašan Vinaverov način. Mada se to dosta vidi i na njegovom liku ostvarenom na svakoj stranici ove knjige. Ja humor poimam na onaj „najpretežniji intelektualni način“, kako bi rekla Isidora Sekulić „kao jedan od dva stožera poezije“. Dakle, na približan način kako ga je u svojoj poetici, a i antologijski uobličio Vasko Popa: „Stari beskućni humor nastanio se u samom staništu poezije… poezije koja je izgubila svetost da bi izvojevala čovečnost…“ Imao sam sreću da me je Popa prihvatao kao mladog pisca, nalazeći u mojim „pesmama koje rastu“ nečeg vinaverovskog i time me vezao za Vinavera. Može li digresija?

*Može…

− Poslednja prozna knjiga koju je Popa čitao bila je Simfonija Vinaver, jer je ostala raskriljena na njegovom staklenom stolu. Kada je Popa proglašen za pesnika 20. veka, Haša Popa je tražila da ja u njeno ime primim povelju… Ali, da se vratim posle digresije. Tako je 1965, Popom podstaknuto, počelo moje poznavanje Vinavera, koji je deceniju posle smrti (1955) bio zatiran u savremeno srpskoj književnosti od ateista, kojima su smetali njegovi srbizmi, iako je kao dete Jevreja bio Srbin po vlastitom izboru, i od nadrealista, koji su hteli da budu i ostanu jedini avangardisti srpske književnosti. To moje saznavanje Vinavera iz njegovih knjiga, tada samo antikvarnih, i iz svedočenja, završilo se 1992. ovim romanom. Najviše o Vinaveru saznao sam od čuvenog profesora svetske književnosti Raška Dimitrijevića, legende Beogradskog univerziteta („Princezo na zrnu graška/hajmo da slušamo Raška“ – Vib). Profesor mi je o Vinaveru, kao svom drugu od mladosti, svedočio sa takvom dragošću, širokim osmehom i suzama u očima. Kad sam Dobrici Ćosiću 1971. pozajmio antikvarnu Vinaverovu zbirku Ratni drugovi, vraćajući mi je rekao je da je to antičko pevanje, i u Vreme smrti uveo je Vinavera kao jednog od najrečitijih od Hiljadu trista kaplara.iljadu trista kaplara. Po ovoj Ćosićevoj misli Vinavera ima dosta u Simfoniji. Ja sam gospodi beogradskoj prišao Vinaverovim načinom pevanja o ratnim drugovima. To je i Ćosić primetio čitajući i rekao mi da bi valjalo da napišem još dve knjige o Vinaveru – da napravim trilogiju. Nisam tu ideju sledio, jer sam u Simfoniji postigao ono što bi svako drugo dopisivanje razvodnjavalo.

*Ima li neke tajne oko ovog romana koja nije u njemu… nečeg nepoznatog…?

− Ova knjiga je veoma lekovita. Tu lekovitost sam iskusio… Njenu konačnu verziju ispisivao sam nepokretan, ležeći na leđima, posle jedne teške saobraćajne povrede… Bili su to meseci nesnosnog bola, jer sam lekarskom greškom, ili sudbinskom predodređenosti, imao vrh hirurškog šarafa zaboden u išijatikusu. Poslednju verziju sam ispisivao na pozajmljenom stočiću za posluživanje, u krevetu. Simfonija je bila terapija koju sam sebi propisao. Iz prevelikog bola proizilazila je ova duhovitost. Ovu ljubav prema Beogradu, prema Vinaveru i prema intelektualnoj epohi priznavao sam na velikim mukama. Zato je tako duboka.

*Kako je u kritičarskoj javnosti primljen roman Simfonija Vinaver?

− Roman se, srećom, pojavio još u vreme dok je postojala književna periodika, novine i časopisi, i dok su dnevne novine donosile oveće prikaze knjiga. Još su te prikaze pisali najugledniji kritičari i univerzitetski profesori književnosti. Tako su o romanu pisali Miroslav Egerić, Mihajlo Pantić, Dragomir Brajković, Milisav Milenković, Mića Cvijetić, Iso Kalač, Čedomir Mirković i Dragan Bogutović. O romanu su na predstavljanjima govorili Nikola Milošević, Zoran Gluščević, Borisav Mihajlović Mihiz, Petar Pijanović, Novica Petković, Stanko Korać, Josip Babel… Knjiga je u dva prva izdanja za godinu dana proglašena Zlatnim bestselerom. Kako se našla u drugom izdanju mojih izabranih dela, tada u deset knjiga, koja su dobila i glavnu Sajamsku nagradu.

*Stanislav Vinaver i danas se smatra zagonetkom: pesničkom, a povrh toga duhovnom. Kako su ga doživljavali njegovi savremenici i zbog čega je ostao nedokučen i nedokučiv?

− Ovo je pitanje za književne tumače Vinavera i njegovog dela, dakle one koji prevode šta je pisac hteo da kaže. Za mene, kao pisca romana kome je Vinaver u naslovu, on uglavnom nije zagonetka. Sem ako nisam hteo da u nečemu ostane zagonetka. Otkrio sam ono što je u licenciji poetike trebalo da se odgonetne i ostavio zagonetnim ono što je u službi karaktera junaka. Kako su ga doživljavali njegovi savremenici pokazao sam u dodiru sa njim i u odnosima sa njima, naravno isto kao junacima. Sada, kada su najzad sabrana inače mozaična Vinaverova dela,verujem da pravim tumačima neće biti toliko nedokučiv. Lično smatram da za Gojka Tešića, priređivača dela, on već tri decenije nije nedokučiv. Naprotiv!

*Osim poezije, prevođenja i ratovanja (pa i tamnovanja), Vinaver je svojim ratnim drugovima ostao u sećanju kao vrcavi šaljivdžija, a sasvim moguće i onima u protivničkim rovovima, budući da, kad nisu leteli meci i granate, od rova do rova letele su Vinaverove pošalice. Dobro bi nam došle te vinaverijade u ovom savremenom ratu protiv vrednosti, pristojnosti, duhovnosti? Da li bi se snašao? Šta bi rekao da je danas deo nekom srpskom pripovedačkom timu?

− Vinaver je, osim onog što ste pobrojali, bio i dobar novinar, putopisac, diplomata, vispren poznavalac političkih prilika, predosećao je svetske događaje, hroničar epohe, književni i muzički kritičar… Bio je nenadmašan čak i u fusnotama (naročito u prevodu Ekermanovog Razgovora sa Geteom, gde su glavne fusnote dostojne doktorskih teza, naročito ona gde je Hasanaginica Geteova Ifigenija na Tauridi). Vinaver je u Prvom svetskom ratu junak Dobrice Ćisića. U Ratnim drugovima opevao je sebe u poemi „Potporučnik Staša“. U Drugom svetskom ratu on je, kao zarobljeni srpski oficir, bio u logoru u Osnabriku, gde je bivao i prebijan od esesovaca. On nije tamnovao, sem ako se zatvarao u sebe, ali i iz sebe bi se duhom izvadio. Neka duhovitost, slična njegovoj, danas nam nedostaje. On, srećom, nije doživeo naše vreme. Umro je pre primetnih znakova senilnosti. Sve dalje je nagađanje – šta bi bilo da je bilo. Ali ga ni u kakvom pregovaračkom timu sigurno ne bi bilo.

*Iz kojih ste izvora pronašli građu za ovu knjigu?

− Popis građe i izvora uzeo bi isuviše prostora što, naravno, roman ne trpi. Da ovo nije roman, već studija, po onom sve do čega sam došao za četvrt veka istraživanja, svaka rečenica bi imala svoje fusnote.

Jezik je Vinaveru bio izvor strasti i raspusnosti, ali i bogotražiteljski put. Naš je ovih dana nekako nemušti… ?

− Ne znam kako je jezik Vinavera bio bogotražiteljski. Moguće je, do toga nisam stigao. Za naš današnji jezik moramo mi biti odgovorni, a Vinaver je svojim jezikom bogatio svoje književno delo i činio ga samo svojim. Ja sam se divio Vinaverovim nadgramatičkim idejama. Iako mu srpski jezik nije bio maternji, on ga je uzeo da mu bude prvi jezik i da njime peva žešće od nas.

*Bavite se ličnostima i vremenom koji predstavljaju izvore nacionalnog ponosa, duhovnog i kulturnog uzleta. A to danas baš i nije najpopularnije (najpoželjnije?!). Sa čime se graniči i suočava sloboda u našem društvu?

− Čime ćemo se ponositi, ako ne onima koji su za ponos, divljenje i nasleđe? Bez takvih mi smo obezličen i ponižen narod. Bez takvih prvi ljudi nam postaju oni sa kriminalnim postignućima, sa sumnjivim ali velikim kapitalom i bez ikakvih moralnih nazora. U pitanju su oni koji su pokrali narod, što rekao Robespjer u Jakobinskom klubu. Sa takvim se suočava sloboda.

*Uz Vinaverovo ime ne stoji nijedna nagrada, ni danas kao ni za života. Uz trend zaboravnosti, prepisivanja, dopisivanja i prekrajanja istorije, pa i samog sećanja, na koji način sačuvati u svesti stvaraoce kakav je Stanislav Vinaver, ali i čitavu epohu?

− Ne znam zašto bi neko, pa ni Vinaver, imao svoju nagradu za života?! Vi sigurno niste pogrešili, jer kod nas ima svega, pa i lično znam dva akademska primera. Vinaverova nagrada bi morala da bude tako specifična da bi za nju teško bilo imati validne kandidate. Ali ništa lakše ne bi bilo ni napraviti validan žiri. Kod nas je toliko književnih nagrada da su postale nagrde. Pa je nemanje nagrade i neka vrsta časti za Vinavera. Sada se u književnom Beogradu vodi rasprava o spomeniku beogradskom čitaču. Imajući u vidu fotografiju Vinavera koji u beogradskoj ulici, u velikoj vrevi, ide sa raskriljenom knjigom mislim da bi on za takvog čitača bio dobar model. Vinaver je u Beogradu dobio ulicu, ali njoj je prethodila „Ulica Stanislava Vinavera“ u Tešićevoj Književnoj reči, kojoj sam kumovao.

*Jeste li, pišući, sebe stavljali u ulogu Vinavera?

− Koliko mi je dopustio. Piscu je svaka ličnost njegova i mora se stavljati u njenu ulogu da bi bila živa. Koliko sam bio u ulozi Vinavera, starao sam se da budem i u ulogama ostalih junaka, naravno prema funkciji u glavnoj priči. Bio sam i u onim koji su bivali u saglasju i u onim koji su u sporu sa glavnim junakom, gubitnike sam trebalo da branim sa posebnom pažnjom. Mislim da sam sve postupke filozofa Branislava Petronijevića časno odbranio. Slobodan Jovanović mi je bio baš potaman. Dučića sam skinuo u elementu. Prgavost i drskost Crnjanskog imao sam u vidu. Anticipirao sam Miloša N. Đurića. Pokazao sam kočopernost Raška Dimitrijevića, suzdržanost Rakića i Nastasijevićevu zatvorenost… Samim izgledom Vinaver je bio veoma komotan, trebalo mu je širine za onaj duh. Bio je velika masa, ne samo u pokretu, već i u ubrzanju. Svedočanstva govore da se budio u pola misli šta će uraditi i šta sve treba da uradi. I sve je najčešće radio u pidžami, čak je i goste primao u njoj. Profesor Raško Dimitrijević opisivao mi ga je u širokim gestama, u širokoj pidžami iz jednog dela, kao što je majstorski kombinezon. Kad ispiše šta mu se ispisuje, iz pidžame je izlazio direktno na ulicu ili na više ulica. Kud mu dođe.

*Šta biste mu zamerili?

− Nije imao strpljenja za obimom veća dela. Mislim na romane i drame. Naravno, izuzev prevoda. Tu je ulazio u velike poduhvate pokazujući svu raskoš svoga jezika, od Hiljadu i jedne noći do Rablea i njegovih Gargantue i Pantagruela. Njih je prevodio na sebe. Čak je proširivao Rableovo štivo da ga je profesor Dimitrijević, kao urednik Prosvetine edicije Svetski romani, morao vraćati na izvornik. Od Raška sam kupio misao da je Vinaver bio delo u pokretu povezan u sopstvenu kožu. Mogao se uporediti i sa Švejkom koga je sjajno preveo, mada nije pristajao na Švejkovu naivnost.

*Jedno slično vaše delo, rađeno na istoj matrici, pre nekoliko godina bilo je dobro primljeno u Francuskoj, čak je o njemu govoreno i na Sorboni i pisano u časopisu profesora francuskog jezika?

− Mislite na Bulerlesku u Parizu (Un Bulatović ὰParis)? Tu sam dao Miodraga Bulatovića kao prvog književnog disidenta iza gvozdene zavese, koji je u Pariz došao sa spiskom ljudi koje mora upoznati sa sobom, počev od Sartra i Arabala, do Ženea, Siorana, Dalija, Pikasa i ostalih. To je vesela knjiga o Parizu kao prestonici evropske kulture, pa je kao takva bila i dobrodošla. (MOŽE I OVO KAO ANTR)

*Šta ste od Vinavera najviše naučili?

− Da i depresija može biti nasmejana.

*Zbog doslednosti ste od svoje mladosti dolazili u razne sukobe. Kako danas na njih gledate?

− Sa nostalgijom. Kad god je bila reč o slobodi uzimao sam reč i nisam mislio na posledice. Najžešći su mi bili sukobi sa samim sobom. Starao sam se da uvek budem nadležan za svoj slučaj.

*Pojasnite?

− Iskusio sam razne pritiske. Takvi pritisci piscu gode u njegovoj umišljenosti da je najvažniji i nesalomljiv. Ali, da budem pošten, najteži je bio unutrašnji pritisak.

*Prošli ste vreme zabrana? Sigurno vam nije bilo lako?

− Prošao sam. Teškoće se zaboravljaju. Bio bih nesrećan da ih nisam imao. Sada su mi i one dokaz da je za ovo dokle sam stigao trebalo dosta truda i da to doprinosi i vrednosti.

*Jeste li ostvaren čovek?

− Zavisi. Nadam se da sam ostao čovek, kada je sve ono što sam preživeo pišući teško premeriti životom. Ne znam koliko sam ostvaren, ali znam da sam sed čovek.

*Kako procenjujete svoju generaciju koja je nekad bila pobunjena?

− Pretežno samoživom. Ne samo srpsku, već i evropsku i svetsku (Danijel Konbendit, Joška Fišer). Hiljadu devetsto šezdeset osme bili smo velika nada i zvali smo se prolećem Evrope, a već u jesen iste godine, u većini, pristali smo na sve. Nismo podneli teret veka. Sad nam se generacije rađaju pogrbljene. Volim Ujevića, Vinaverovog ispisnika, a evo moje svakidašnje jadikovke:

Sam za sobom zavijaj i zovi

Veje vreme preveja ti stope

Grej se nadom da će doći novi

Što će biti proleće Evrope

*Pominjanje Evrope nameće i pitanje vašeg odnosa prema EU.

− Strahujem za sudbinu EU. Ostaćemo bez svih obećanja kojima nas zasipaju.

*Kome treba da budu suprotstavljeni intelektualci?

− Ako su iskreni moraju se suprotstaviti i vlasti i opoziciji koja teži da bude vlast. Dakle, svakoj politici kojoj je gola vlast cilj! Gde cilj opravdava sredstva koja će biti pokradena!

*Važi li tranzicija i za intelektualce?

− Intelektualce i u tranziciji vozaju! Nervira me što se oni stalno nude, a kad se pamet iznese na berzu pada joj cena.

*Prodajete li i vi nekad pamet?

− Ne kockam se glavom.

*Globalizam?

− Protiv sam da on baždari estetske mere.

*Sanjate li svoj spomenik i svoju ulicu?

− Kad me neka ptica uneredi prođe me se svaka misao za spomenik. Ne sanjam svoju ulicu, dosta mi je moja polica.

*Od ironije ne bežite ni kad opisujete herojstva.

− Ja samo pretpostavljam šta bi heroji sami za svoja gesta rekli. Spašavao sam ih od ubistvene patetike, čuvajući njihovo dostojanstvo. Kad hoću krvav opis – ugrizem se za jezik.

*Godinama govorimo i slušamo kako nam je kultura u problemu.

− Niče kaže: „Kultura može izrasti i procvetati samo iz života.“ Koliko nam je kultura u problemu, toliko nam je i život problematičan. Ne kaže se zalud da je kultura jedne nacije ogledalo u kojem se odražava njena svest, verovanje i tradicija. Našim površnim odnosom prema kulturi, koji se naročito izražava u ponižavajućim sredstvima koja se za nju izdvajaju, mi osporavamo sopstveno lice u njenom ogledalu i tradiciju i verovanje u budućnost.

*Šta je dovelo do stava da je kultura nekakva sporedna stvar bez koje se sasvim lako može živeti… pa čak i da je nepotreban trošak – novca i vremena? Ko je za to odgovoran?

− To bi trebalo pitati te koji dovode do takvog stanja. Odgovorni su zaslužni. Mada mislim, što nije od juče, nego od decenija, pa i velikog komada veka, da ni nas ne treba osloboditi od odgovornosti što smo birali sporedne ljude koji tako misle i tako rade. Parafrazirajući Domanovića postavljao sam pitanje za koju su kulturu radila naša ministarstva kulture? Pa ga i sad postavljam.

*Kakve nam to generacije stvara?

− Da ostanem pri Domanoviću: „Neka vaspitanici budu bolji od svojih vaspitača. To je najiskrenija želja naša.“

Od knjige do filma

*Vaši romani su bivali ekranizovani i sada su to filmska dela za sva vremena – Lajanje na zvezde, Šešir profesora Koste Vujića… Čarape kralja Petra su pripremljene za ekranizaciju. Da li je moguća ekranizacija i Simfonije Vinaver?

− Svakako da je moguće. Ako je razred profesora Vujića bio matura za Srpsku kraljevsku akademiju, većina junaka Simfonije su iz tog razreda sada redovni akademici. Jovan Cvijić je predsednik, Slobodan Jovanović sledeći predsednik, a Mihailo Petrović kao Mika Alas ostao je to i na svetskom glasu. Bio bi to neodoljiv film i serija koja bi plenila, ali to ne zavisi od mene, već od filmadžija i televizija. Daj Bože volje i para!