Haos sećanja na Valtera Benjamina

Tim povodom knjižarsko-izdavačka zadruga Baraba pripremila je, kao svoj prvi izdavački poduhvat, Benjaminov esej pod nazivom Raspakujem svoju biblioteku: beseda o kolekcionarstvu, u prevodu Mire Bogdanović. Tema izbeglištva i zlurade sudbine donekle, prema rečima jednog od urednika izdanja Ratibora Trivunca, koincidira sa aktuelnim temama, ali, svakako, to nije (jedini) specifikum knjige.

U vremenu libricida, izdavanje jedne ovako znalački i pažljivo opremljene knjige, knjige-manifesta o knjizi, zaista je veliki poduhvat. Posebno treba naglasiti da je ovo prvi prevod tog Benjaminovog eseja na srpski jezik.

Ovo izdanje predstavlja polubibliofilski primerak, sadrži, pored ogromnog kritičkog i bibliografskog aparata, i grafiku Severa Oktobrova Bibliomanija, izrađenu tehnikom serigrafije u boji a grafički list je zaštićen japanskim papirom, dobavljenim, moramo istaći, iz Beča. Primerci knjige sadrže i potpis autora grafike.

Knjižara ovog autoironijsko-lucidnog imena Baraba, smeštena je na donjem Dorćolu, na uglu Solunske i Braće Baruh, što je čini i jedinom knjižarom te vrste u ovom kraju, i jednom od retkih gradskih prostora u kome dominira bibliofilija, a ne puka prodaja knjiga. Manifest ove knjižare mogao bi se lako povezati sa Benjaminovim esejom, koji je krcat sadržajem iako nevelik po obimu.

Kolekcionar pripada simboličkom kapitalu, on, dakle, nije, kako kažu u pogovoru urednici ovog izdanja, Ratibor Trivunac i Vladimir Marković, „puki vlasnik – on ne pretenduje na profit, pa je u tom smislu antipod kapitalisti“. „Svaka strast graniči se s haosom, a kolekcionarska strast se graniči s haosom sećanja“, reči su Benjaminove, a aludiraju na važnost priče koja se desila sa samom knjigom, njeni prethodni vlasnici, način na koji je dobavljena i slično.

Zaista, ovaj esej mnoge će podstaći na razmišljanje o dubini kolekcionarstva, i približiti ovaj fenomen onima koji nisu, a oni koji jesu ili su imali dodira sa ovim istančanim odnosom prema knjigama, svakako će se lako prepoznati i uočiti da Benjamin jednostavno formuliše neke istine, koje su pak vrlo teške za verbalizaciju.

Beskrajan je osećaj posedovati predmet koji je ostavljen u nasleđe. O tome Benjamin piše. To je dug prema posedniku tih knjiga, kaže on, ja dodajem da to prevazilazi našu volju, na neki način, nadjačava našu potrebu za slobodom jer se i ne radi o teretu, već o dubokoj sprezi sa prošlošću, sopstvenom i opštom. Uprkos haosu sećanja koji knjige u nama izazovu, taj haos kolekcionar ne bi ni sa čim menjao, rečeno prostim rečima.

Posebno je velika rečenica iz pogovora knjige, koji su napisali urednici, gde se Anglelus Novus, slika Paula Klea, tumači kao poruka da, citiraću, „bez fascinacije i brige nad ruševinama prošlosti ne bi bilo moguće krila istorije usmeriti tako da vetar napretka može da ih ponese“. Izuzetno je važna reč i koncepcija fascinacije, jer briga sama po sebi nije dovoljna i ne znači mnogo. Ovu sliku, Benjamin je svugde selio sa sobom, simbolički očito, kao i celu svoju biblioteku, koju je na kraju morao da ustupi prijateljima ili rasproda neke retke primerke.

Reference koje se daju posle eseja, sa objašnjenjima, ravne su čitanju novog eseja a ne fusnota: tu saznajemo za antikvarnicu braće Rozental u Minhenu koja je imala milion knjiga u ponudi, što je više nego Bavarska državna biblioteka tada i dr.

Knjižarsko-izdavačko preduzeće Baraba priprema i Novi imperijalizam Dejvida Harvija, Domalovu Veliku pijanku i Planinu Analog, kao i spis Corpus hermeticum.