Iza maske slave

Svaka nelagoda te vrste, jer je dirnuo u jednu od ikona moderne nauke, bila bi vanknjiževna jer predstavlja nerazumevanje odavno utemeljenog postupka igre sa faktualnim, odnosno stvarnosnim, i fikcije. No, ovakvi izazovi za prvorazredne pisce, a nema zbora da se Smilevski sve sigurnije smešta u tu grupu, prava su literarna poslastica. Autor Razgovora sa Spinozom (Arhipelag, Beograd, 2008) sada je izabrao bliže vreme: godinu 1938, kad se pred nadiranjem nacizma i opasnosti po život ljudi transformišu onako da ih ni najbliži i najvoljeniji ne prepoznaju. I kao što je prethodni roman osvojio svet tako je i knjiga Sestra Sigmunda Freuda (originalno, u konačnoj verziji objavljena 2010) prevedena na veliki broj stranih jezika i osvojila dve nagrade – Centralnoevropske inicijative za najboljeg evropskog pisca do 35 godina i Evropske unije za književnost.

U Sestri Sigmunda Freuda (uskoro u izdanju Arhipelaga) Smilevski se poslužio istinitom činjenicom iz Frojdovog života. Naime, posle anšlusa Austrije Nemačkoj iz anektirane zemlje bilo je teško izaći: Frojd je dobio izlaznu vizu i u London je poveo svoju porodicu, porodice svastike i lekara (godinama je bolovao od raka usne duplje), dve kućne pomoćnice i svog psa. U Beču je ostavio četiri sestre koje će ubrzo biti odvedene u logore i tamo umreti. Ovaj detalj – da Frojd za svoje rođene sestre nije zatražio dozvolu za izlazak iz Beča, a mogao je, Smilevski će iskoristiti za uzbudljivi roman čiji glavni junak nije Frojd većnjegova šest godina mlađa sestra Adolfina sa kojom je bio jako blizak.

Odrastajući uz majku koja ju je i volela i mrzela, nesrećna u ljubavi i neostvarena kao majka, Adolfina je u ovom romanu izuzetno inteligentna žena koja u razmišljanjima ume da parira svome bratu. Njihova uzajamna privrženost piscu je pružila izvanrednu mogućnost da prateći Adolfinin život, i izvrsno ukrštajući vremenske planove od ranog detinjstva do užasne smrti u gasnoj komori, ispiše čudesno slojevitu priču koja je nije samo sudbina pojedinca; suštinski, to je rasprava o temama koje su mučile i samoga osnivača psihoanalize koji, pojavljujući se čas kao brat čas kao supružnik i otac a čas kao lekar i naučnik, baca svetlost na ovaj roman iz posebnih uglova.

Okvir romana čine prvo i poslednje poglavlje – u prvom Adolfina odlazi da moli Frojda da za njene sestre i nju izradi izlazne vize, ali brat to odbija uz obrazloženje da će sve brzo proći; u drugom, pod tušem otrovnog plina, Adolfini pred očima prolazi celi život, završavajući se u zaboravu, tom najjačem leku i od života, i od smrti. Između teče sumorni život jedne žene koja se bori za svoje mesto u svetu sve dok ne poklekne i mir dobrovoljno potraži u psihijatrijskoj ustanovi, ne kao bolesnica većkao neko ko beži od tog sveta da bi izlečio svoju izranavljenu dušu. U istoj klinici će produbiti prijateljstvo sa Klarom Klimt, sestrom Gustava Klimta, strasnim borcem za emancipaciju žena koja će se, sklanjajući se kao Adolfina od ružnoće sveta tu kao fetus sklupčati i na kraju skončati.

Roman Sestra Sigmunda Freuda sjajno slika atmosferu Beča, vreme išarano traumama i ožiljcima Velikog rata, grozničavo i željno da se oslobodi njegovih posledica dok se one većuveliko pretvaraju u uzroke novog sukoba. To je i vreme u kojem nastaju veličanstvena umetnost i veličanstveni prodor u ljudsku dušu, doba kojim su (shodno tome, i romanom) vladale dve reči, bol i ljubav, a definicija sreće tražila se u vazduhu nepomične, teške melanholije. One Direrove melanholije, te ni žene ni anđela što jednim krilom dotiče peščani sat u kojem je vreme prepolovljeno, dok drugim podupire talisman koji čuva odgovor. Njena pogružena krila simbol su raspolućenosti i nemoći čoveka da dopre do tajni koje je sa toliko strasti istraživao Frojd, proniknuvši u njih značajno, ali nikad potpuno.

I baš zbog tog ćorsokaka Smilevski, i sâm tražeći odgovore, odlučuje da racionalnom, stvarnom svetu suprotstavi svet ludnice. Njemu će u ovom romanu posvetiti skoro trećinu knjige, njen središnji deo. Psihijatrijska klinika, čiji upravnik Gete štrika crni šal, kao rukavica se izvrće i pretvara u, dosad možda najlucidniju, parafrazu čuvene Tolstojeve prve rečenice iz Ane Karenjine – „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“ koja postaje „Svi normalni ljudi su normalni na isti način, svaki ludi čovjek lud je na svoj način“.

Ovaj deo romana tužno je naličje i sušta suprotnost Frojdovom trudu da otkrije ljudsko biće: u njemu je dat, uglavnom književnim ali povremeno ex cathedra jezikom i ritmom, razvoj psihijatrijske misli i prakse od antike do danas. To je koncizna istorija ludila, a još više istorija odnosa onih koji sebe smatraju zdravim prema onima koje, kao kužne, trpaju u kazamate, muče ih, eksperimentišu na njima, ubijaju ih ili teraju na samoubistvo. Gde je granica normalnosti i ludila, da li su melanholije i bezdani Ničea i Van Goga čije patnje Smilevski zapisuje u ovoj istoriji, duhovni tvorci njihove genijalnosti u kojoj nema trunke bolesti? Vrhunac tog déla, i same knjige, jesu scene kad se Frojd, na Adolfinin nagovor obučen u ludu za maskenbal koji dr Gete organizuje u ludnici, napija se a iza maske ozbiljnog, racionalnog naučnika i čoveka izbijaju njegova podsvest, nesigurnost i potiskivana osećanja.

Roman Goceta Smilevskog ima rečeničnu organizaciju čija se neobičnost ogleda u povremenom ponavljanju njenih delova, što deluje kao muzički stakato, i na najvažnijim mestima emotivno gradira prozno tkivo. To knjizi daje posebnu, gotovo romantičnu osećajnost kojom pisac upotpunjava veoma uspešno portretisanje ženskih likova, pre svih Adolfine Frojd i Klare Klimt. Frojdovski čitajući Frojda i teme kojima se bavio – odnosom majke i kćeri, brata i sestre, majke i sina, muškarca i žene, Smilevski daje svoj pečat i drugim pitanjima kao što su jevrejstvo, religija, pravda i kazna… koja su ne manje važna i čitaoca vode ka polju metafizike. I zbog toga ovaj roman jeste superiorna proza i u potrazi za melanholičnim zrncem naše podsvesti poželjno je češće joj se vraćati.