Izvod iz kulture razgovora

Ove reči temelje se na dvanaest razgovora koje je autor preselio među korice knjige i čitaocima sledi memorisanje antologijskih duhovnih razgovora čija konačna poruka jeste da se pamteći i učeći neprestano vraćamo sebi samima, ako hoćete i istini naših postojanja. Može se tako reći da kultura razgovora onih koje (umem da) slušam, njihovo znanje i njihova saznanja jesu i moja (naša) kultura razgovora, znanje i saznanja. Jer, u izvesnom smislu, pričati i pisati o duhovnim razgovorima znači ući i ostati u njihovom lavirintu uz lagodnost jer smo sigurni da izlaz iz takvog lavirinta uvek postoji, da ćemo u lavirintu otkloniti sumnje pred neobjašnjivim i pred (ne)saznatljivim. Da nije tako, zar razgovor sa Patrijarhom Pavlom ne bi iznedrio naslov koji jeste rezultat ljudskog sveumovanja (da) Večnost je stalna sadašnjost. Ove mudre reči u trenutku podsećaju na Unamunovo promišljanje da „privremeno je večno, ovo ovde je središte beskonačnog prostora, žarište beskonačnosti, a ovo sada je središte vremena, žarište večnosti, dalje, pojedinačno je univerzalno – u logici se pojedinačni sudovi asimiluju u univerzalne – te otuda i večno, i konačno…“ Čudesnog Unamuna ne pominjemo slučajno, Nikola Tucić(u dijalogu sa Jerotićem) jednog trenutka kaže: „Iskreno osećam da ću kao deo materijalnog sveta biti razgrađen na neke delove, da ću biti prisutan, pretpostavljam kao atom, molekul u nekom drugom organizmu. Ali ja u svom pogledu na svet živim sasvim lepo ne verujući da postoji život posle smrti. Dakle, nemam taj problem kao Unamuno, to tragično osećanje života, jer, zapravo, svest o tome da nećeš biti, da nećeš nestati kao fizički entitet sa onim atributima koje imaš, stvara nelagodu življenja“. Ako je tako, a jeste, onda nimalo ne čudi da u traganju za sobom – bilo u smislu individualnog ili kolektivnog postojanja – nalazi se samo ono što se tokom traženja „stvori od sebe“.

Svi koji su pratili serijal i koji su pročitali Agape antologiju (12 TV intervjua sa najznačajnijim javnim ličnostima poput Patrijarha Pavla, Vladete Jerotića, Nikole Tucića, Dušana Kovačevića, Žarka Trebješanina, Jelene Genčić, Matije Bećkovića…), sve ono dobijeno na dar od slušanja, i sada čitanja, a što jeste „stvoreno od sebe“, s puno Ljubavi i Vere dele sa svima koji to požele. Gajšek i njegovi sagovornici sada i u čitaocima dobijaju nove sagovornike a to smisao svega i jeste. Jer i čitaoci sami pomisle da sve što su spoznali u razotkrivanju tajne od sebe same, to jeste ono što su oduvek morali da znaju. Zato će mnogi pomisliti: što se više divim velikim misliocima, sve učeći od njih, obuzima me sve češće sumnja u vlastito znanje i ono je sve siromašnije. I, baš kada gotovo budem siguran da vlastitog znanja više i nemam, da je mom siromašenju znanja došao kraj, postaću i sam mislilac. Čudni su putevi… A, jedan od njih je učiti se razmišljanju, biti filozof po ličnoj potrebi. Stvoriti misaonu košnicu pa da i tvoja rečbude duhovno lekovita. Zadatak jeste težak, budi voljan – ostvarićeš ga. Koliko ćeš godina učiti? Neka ti je na umu, nećeš živeti tri stotine godina? A opet, budi mudar, i uči bez žurbe, kao da ćeš živeti tri stotine godina.

Teško je, naravno, izdvojiti iz antologije tek nekoliko razgovora, ali učinimo to, osvetlimo par svetih reči. Tako će Dušan Kovačevićreći „Mislim da je zanat sveta reč. I da je od pamtiveka, zanatlija čovek struke, čovek visoke profesije. Kasnije, naravno, s razvojem školstva, dolazilo je do različitih titula, ali u suštini svakog našeg posla, makar i naučnika koji se bavi najsavremenijom tehnologijom, jeste zanat“. Zanat, sveta reč. Šta reći posle razgovora sa Žarkom Trebješaninom? Tema razgovora bili su Frojd i Jung, istraživači nesvesnog (i fenomena sna). Hajde da se „priključimo razgovoru“ i hrabro zaključimo: Zamišljamo granicu između svesnog i nesvesnog, između svesti i podsvesti. Ali gde postaviti granicu? Znamo, na granici između naših belih i crnih misli, Umna je carina, druge carine nema! Ali, od ovoga, važniji je Trebješaninov odgovor na pitanje kako su Frojd i Jung shvatali religiju. Frojd je bio ateista, govorio je da je religija jedna velika iluzija, u suštini da se tu radi o jednoj vrsti kolektivne neuroze, poredio ju je sa prisilnom neurozom, pošto u prisilnoj neurozi imamo one obrede koje čovek mora da obavlja u određeno vreme, po tačno propisanom obrascu, jasan je Trebješanin. Po Jungu, pak, „čovek ne može da se odluči da bude religiozan ili da on to ne bude, on to jeste po definiciji, po prirodi, on je homo religious“. Zašto smo izvukli iz razgovora sa Trebješaninom baš ova pojašnjenja? Jer na jedno od najznačajnijih pitanja Aleksandra Gajšeka (… ima li život smisao?), Patrijarh Pavle mudro odgovara: „To pitanje o smislu i cilju života dolazi pred svakog čoveka i svaki ga čovek mora rešiti“. Apostolski odgovor, a kako i ne bi bio. Došao je od mudrog Patrijarha Pavla.

Potpisniku ovih redova najviše pažnje privukao je razgovor Vladete Jerotića i Nikole Tucića. Njihovo (i naše) verujem – ne verujem, ta ukrstionica biologije, evolucije i nauke bez konačnih odgovora, s jedne strane, i s druge, slovo o Knjizi postanja. Sevale su varnice tokom dijaloga, razlike u promišljanjima pronalazile su put do slušalaca, i sve su ostale, sada i ukoričene, u granicama tolerancije, pravcate kulture razgovora i dijaloga. Nauka uz Knjigu postanja, i obrnuto. Čini se da su Jerotići Tucićnastavili razgovor i posle emisije jer, i da su hteli, sve u emisiji nisu imali dovoljno vremena da zaokruže sopstvene misaone mozaike i da odgovore na sva metafizička pitanja koje sebi postavljamo. A kako se obratiti autoru antologije na kraju ove čitalačke preporuke? Možda slično Bećkovićevoj rečitoj zahvalnici (koju je došapnuo Gajšeku pre početka emisije), hvalim vas i vaše sagovornike posle čitanja knjige, da svi znaju!