Izvolite, samo prošetajte do knjižare

Ili obrnuto, da neki pojedinac iz Zagreba, zainteresovan za nove knjige pisca koji je u njegovom gradu i rođen, samo prošeta do knjižare i kupi, na primer, Zagrebačku analizu objavljenu u Nolitu 1991. godine… To je verovatno bila i poslednja godina kada bi čitaoci knjiga Bore Ćosića mogli „samo da prošetaju“ do knjižare. Da se ne vraćamo na odveć daleku 1969. godinu kada je objavljen njegov kultni roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (Ninova nagrada), koju su čitaoci mogli da kupe svuda, a to znači „od Vardara pa do Triglava“. Međutim, kako se zemlja u kojoj je rođen (Zagreb, 1932) i u kojoj je živeo (Beograd, 1937-1992), raspala po svim šavovima, pisac se od tada, nakon kraćeg preseljenja u Rovinj, trajno nastanio u Berlinu, kasnije izgovarajući onu čuvenu rečenicu: „Rođen sam u Zagrebu, umro u Beogradu, a sada živim u Berlinu“. Od tada su, za pojedince, zainteresovane za njegove nove knjige, krenule muke. Više se nije moglo „samo prošetati do knjižare“.

Kada su 1998. u ediciji Apatridi B92 objavljena nova dela Bore Ćosića (Dnevnik apatrida/ Barokno oko/ Privatna praksa/ Novi stanar/ Starost u Berlinu/ Projekt Kaspar), tih sedam tomova bilo je najdostupnije samo na Beogradskom sajmu knjiga jer je u to vreme bilo sve manje i manje knjižara po gradovima. Ali su ta dela i te kako pokazivala da je pisac, koji se sa svojih punih 60 našao u egzilu, i tamo živ i da stvara prozu koja je i dalje drugačija, unikatna i sve interesantnija. Potom su usledile knjige – autobiografske proze o tom prelomnom životnom trenutku, ali one su objavljene u Hrvatskoj, tako da ovdašnji čitalac nije mogao „samo da prošeta do knjižare“… Mogao je samo da se seti one, toliko tačne, rečenice Česlava Miloša, „Začuđuje to što sam od detinjstva živeo u zemljama koje su se upravo završavale“. A to su bile knjige Bore Ćosića: Carinska deklaracija (2000) i Nulta zemlja (2002) objavljene u izdanju Feral Tribuna (Split), kao i roman Izgnanici (2005) u izdanju izdavačke kuće Meandar (Zagreb). Povodom Izgnanika kritičari su pisali da niko nije zdušnije demontirao celu svoju biografiju i svoje delo, ali niko ni zabavnije pisao o apsurdnosti književničke egzistencije u ludoj Srednjoj Evropi od Bore Ćosića. Ovih dana se u izdanju zrenjaninske Agore iz štampe pojavio novi roman Bore Ćosića Nulta zemlja. U pitanju je romaneskna trilogija, koju čine romani Nulta zemlja, Carinska deklaracija (za čiji je nemački prevod, koji je dakle izašao pre originalnog izdanja na srpskom, autor pre nekoliko godina dobio nagradu za Evropsko razumevanje) i Izgnanici.

Izlaskom ove knjige, naš najugledniji pisac koji živi u egzilu, započinje saradnju sa izdavačkom kućom Agora, a povodom ovog izdanja izjavio je – „Iako već duže vreme izazivam nervozu svojih prijatelja, urednika i komentatora mnoštvom različitih verzija mojih stvari, ja uporno nastavljam sa tom praksom, jer mislim da su rukopisi kao i ljudi, žive pojave, te dok je tako, moraju se menjati i razvijati. Kad je reč o ova tri kraća romana (kakvi nisu uvek bili), treba imati u vidu da su pisani još tokom proteklog rata i u prvim godinama moga izbivanja iz zemlje, što će reći da njihovo nastajanje nije išlo bez određene nervoze. Tako je Nulta zemlja imala u prvi mah skoro tri puta više materijala, koji je u to doba navaljivao na mene da se što pre nekome obznani, a to je, naravno, bilo pogrešno. Nemačko izdanje upravo je takvo, nalik skoro jednoj cigli, a da mi njome nisu razbili glavu, nego su je delimično i lepo primili, moja je sreća. Nešto skromniji po obimu bio sam kod Carinske deklaracije, ova je, naravno u Hrvatskoj prošla osrednje, u Nemačkoj je međutim došla i do one nagrade u Lajpcigu. Izgnanici, koji nisu imali dosad prevoda, takođe su bili nabijeni različitim sadržajima, pa kad sam ove rasporedio po nekim drugim knjigama i rukopisima, ostalo je to što je. Treba imati u vidu i ovo, prve originalne verzije objavljene su u Hrvatskoj (kog Ferala i u Meandru), što iz poznatih autističnih razloga obeju država, nisu bila dostupna u Srbiji. Na svaki način, sadašnje izdanje ne samo što smatram konačnim, nego se nadam da je i neuporedivo stabilnije u mnogo čemu. Zbog svega, mislim da se, i pored mnogih turbulencija, ova verzija ima smatrati premijernom“.

Izdavačka kuća Agora je sve ovo na neki način već najavila tako što je prošle godine objavila Na rubu pameti, briljantnu knjigu Miroslava Krleže. Nekako, dalo se pretpostaviti da će nam upravo urednik Agore sugerisati da jedna kultura ne može krenuti dalje ako „ne utvrdi gradivo“, i da će nam skratiti muke oko nabavki knjiga objavljenih u Hrvatskoj. Povodom Ćosićeve knjige, Nenad Šaponja je napisao – „Noseći u sebi, trenutno boravećem na severu, prazninu svoje zemlje sa juga, Bora Ćosić, u svoja tri kraća romana, Nulta zemlja, Carinska deklaracija i Izgnanici, koja su prvi put štampana u ovoj formi i kao romaneskna trilogija, ispisuje duboko unutrašnju priču onoga što izgnanstvo jeste. Poput novijih knjiga Pola Ostera ili Džulijana Barnsa, i najnoviji Ćosićev roman na ličnom, biografskom primeru, ispituje prostornost i njene privide“, i dodaje, između ostalog, da „Ćosićev narator, u tri varijacije, duboko sažimajući iskustvo evropskog romana na ovu temu, pokazuje kako i nove adrese, skoro podjednako kao i bivše, ne uspevaju sasvim da utvrde tačno mesto svoje kuće bivstva“.

Sa ova tri romana Bore Ćosića, ovdašnji čitalac ima priliku da nadoknadi prazninu, na primer, do romana Konzul u Beogradu, a u toj praznini je Ćosić napisao i objavio tri ključna dela o svojoj „smrti“ u Beogradu i životu u Berlinu. Jer, sam pisac postavlja pitanja, ona prava, o smislu svega, kada, na primer, cipele svedoče o tome da se živelo u mnogo različitih dimenzija, a ne samo u jednoj jedinoj, kada se šeta sa praznim koferom između soba kao između država, i kada se pita može li čovek preneti preko granice mladost, nedoumice, snove, odela… Tako da nakon čitanja objedinjene Nulte zemlje ostaje pitanje: može li čovek ikako sebe da upiše u carinsku deklaraciju?“

Izvolite, sada možete „samo da prošetate do knjižare“ i otkrijete razmere izgnanstva, dubinu nostalgije, i kolika je punoća reči potrebna da bi se opisala – Praznina. Maestralno.